Kada ste poslednji put naučili nešto novo?

Sa ciljem da edukujemo novu generaciju srpskih digitalaca koji studiraju netehničke fakultete, a koji priliku za zaposlenje mogu da potraže u IT industriji, pokrenuli smo nacionalni projekat #DigitalnaKarijera koji se ove godine održava u 5 srpskih gradova.

Prošlo je malo više od tri godine od kada sam napisao prethodni tekst na temu digitalne pismenosti na Netokraciji.

Otprilike negde u to vreme, imao sam prilike da nekoliko dana gostujem u jednoj od boljih beogradskih gimnazija i pričam učenicima četvrte godine zašto bi trebalo da se zainteresuju za informacione tehnologije. Kako nisam znao šta me očekuje, odlučio sam da svaki put priču krenem sa nekoliko pitanja za publiku, ne bih li video makar ugrubo presek stanja i interesovanja.

Krenuo bih sa pitanjem – Koliko vas razmišlja o karijeri u informacionim tehnologijama? Ni u jednom odeljenju, a sva su brojala više od 30 učenika, nisam video više od 3 podignute ruke.

Zatim bih pitao – Koliko vas misli da će im u karijeri o kojoj razmišljaju informacione tehnoligije biti potrebne? Opet, tek po neka ruka.

Onda bih zamolio da, ko želi, podeli sa mnom svoje planove i ideje. I javilo bi se nekoliko dece, pa kad bi videli da to nije strašno, još nekoliko, i imali bismo lepu diskusiju.

Jedna devojka je bila zainteresovana za biologiju. Pitao sam je da li stvarno misli da u svom budućem pozivu neće imati dodira sa informacionim tehnologijama? Isto sam pitao i momka koji je rekao da želi da se bavi medicinom, devojku koja je želi karijeru u finansijama, i mnoge druge.

Neke sam pitao da li su sigurni da je njihov karijerni plan baš dobro odmeren. Jednu devojku koja je rekla da želi da bude glumica, momka koji želi da bude novinar, i još jednog koji planira da krene da radi kod roditelja u knjigovodstvenoj firmi, i devojku koja razmišlja da studira jezike i radi kao prevodilac. Ne kažem da će ta zanimanja u potpunosti nestati, ali prilično sam siguran da će u doglednoj budućnosti većina ovih stvari biti automatizovana i da će čovek raditi sve manje toga, a na kraju verovatno gotovo ništa. Ili gotovo niko.

Naš opstanak uslovljen je digitalnom pismenošću – svidelo se to nama ili ne

U jednom odeljenju su mi rekli da dehumanizujem društvo takvim svojim stavom. Nazvali su me sotonom. U 21. veku u centru Beograda. Samo zato što sam rekao da je izvesno da neki poslovi o kojima razmišljaju, do vremena kada budu trebali da počnu da ih rade neće više postojati. Onda su mi objasnili da je u tom odeljenju razredni starešina veroučitelj i da su oni malo zatvoreniji po pitanju tehnologije. Ono što je posebno zanimljivo je i činjenica da crkva uopšte ne beži od savremenih tendencija i tehnoloških trendova.

Zapravo, svako ko želi da opstane, ne sme ih ignorisati i od njih bežati.

Znate, sposobnost adaptacije je nešto zbog čega su neke vrste opstale, a neke druge nisu.

Tako i ovde…

Taksista koji ne ume da koristi smartphone ili tablet je trenutno u ogromnom problemu, a za par godina potpuno neupotrebljiv. A tek kad stignu autonomna vozila.

Knjigovođa koji ne koristi Excel, Google Docs i elektronske sertifikate više ne može da radi svoj posao.

I taj biolog u svom radu koristi računare i instrumente i alate koje su poslednja reč tehnologije. Možda ne kod nas, ali ako ciljate da budete sjajni u nečemu, to je moranje.

Novinar koji ne ume da koristi Word, CMS u kome je sajt medija u kome radi, koji ne ume da snimi, ali i izmontira i pripremi video ili foto materijal, već sada nema mesta u redakcijama.

Poseban, mnogo važniji aspekt ove priče je koliko vam zapravo tehnologije pomažu da postanete bolji u tome što radite

Danas svako može samostalno, uz malo ili nimalo novca, naučiti da radi gotovo sve.

Julijus Jego je gledajući Youtube snimke bacača koplja u Keniji došao do Olimpijskih igara bez ikakvog pravog trenera. Kada ga je dobio, za samo tri godine postao je svetski šampion.

Dečko koji je četvrto od devetoro dece, koji je bio školski siledžija jer mu ništa drugo nije išlo od ruke, sa 26 godina je postao šampion sveta u disciplini koja pre njega u njegovoj zemlji faktički nije ni postojala. Šta zemlji, na kontinentu.

A to je samo jedan primer. Možete biti bolji stolar, moler, tapetar, dekorater. Možete naučiti nešto potpuno novo u slobodno vreme, a to nešto novo vam može postati profesija ako se ukaže prilika.

Svako znanje koje usvojite nikada nije suvišno. Ono vas čini boljim i vrednijim.

Svakodnevno se borim sa ljudima oko sebe i pitanjem – kada ste poslednji put naučili nešto novo, i zašto niste? Ako preko nedelje i ne stignem, svakog vikenda naučim nešto novo.

Ti isti ljudi me često pitaju – zašto?

Zato što imam potrebu da znam i razumem.

Zato što je znanje resurs i alat. Zato što je moć. I zato što je dostupnije nego što je ikada bilo. Zato što nikada ne znaš kada će ti to zatrebati. Ono vas drži u treningu. Mozak je “mišić”, a kao što znate i sami, svaki trening je u početku težak. Kasnije je to nešto što čini da se osećate mnogo bolje.

Ali preduslov da uđete u ovu priču je da razumete jezik. Da umete da komunicirate sa tehnologijom. Ako umete, na dlanu vaše ruke ili za vašim radnim stolom je čitav jedan svet mogućnosti.

Digitalna pismenost nije stvar prestiža i nije nešto što je za naučnike, programere, i geekove. Digitalna pismenost = pismenost u 21. veku.

Kada ste poslednji put naučili nešto novo, zašto niste, i da li mislite to da promenite pre nego što bude kasno?