Zašto od lidera pravimo bogove i ima li snage taj Atlas da nas sve iznese?

Kada sam kao konsultant iskazala svoju zabrinutost po pitanju nedostatka plana sukcesije menadžmenta u firmi sa kojom sam radila, zapamtila sam da mi je njen osnivač rekao: “Mala, takav se ne rađa. Takav se pravi. Zato i ne možemo da ga nađemo.”

Razumela sam da je toj organizaciji potreban specifičan profil čoveka. Sa ovim iskustvom, razumem da je potrebno puno “go*ana da se pojede” da bi čovek postao ono što od njega ta organizacija zahteva.

Ostala mi je nedoumica: ko je govornik bio u prvom činu svoje priče? Imala sam priliku da vidim samo poslednji, pred spuštanje zavese. Da li sam uopšte upoznala čoveka, ili ulogu koju je ljudima koji su mu sedeli na grbači bilo potrebno da odigra?

Zidanje ARK-a

U svojoj knjizi Small Data (2016), Martin Lindstrom govori o globalnoj krizi religije. Zbog slabljenja religijskih institucija, okrećemo se jakim brendovima za osećaj pripadnosti i vere u nešto veće od nas samih jer nam je i dalje potrebno da u nešto verujemo.

Međutim, vajamo mi bogove i od ljudi, ne samo od brendova, a potom im se klanjamo, i to svakodnevno.

U ovom slučaju, navela bih primer kada su od mene umalo napravili statuu. Vodila sam tim na sopstvenom projektu i primetila začetak dinamike za koju sam shvatila da sam kao lider odgovorna.

Imala sam čast da sa mnom na ARK projektu žele da rade ljudi koji imaju znanje iz određenih oblasti, i bila sam svesna da su mi potrebni takvi savetnici i saveznici. Svi smo činili projekat boljim kroz različite perspektive i uvide u to kako stvari zaista rade i pokušavali to da pomirimo sa manje no idealnom realnošću. Koju sam ja kategorički odbijala da prihvatim.

Ipak, ja sam sebe kao vlasnica uverila da sam dužna da nosim neki krst, jer sam ja ta koja je bila u dugovima, zakonski zastupnik i poreski obveznik. Iako sam imala tim, ponašala sam se previše dominantno, u smislu poturanja i žrtvovanja da bi tim mogao neometano da radi. O, kako sam samo priželjkivala da mi otmu deo posla, ali najčešće to nisam dozvoljavala jer sam procenila da imamo premalo vremena da bih se opuštala. I ispravno sam procenila, ali to je imalo svoju cenu.

Momenat kad sam shvatila da moram da rasformiram tim (jer nisam bila sposobna da napravim tim koji funkcioniše na zdrav način) je kad mi je koleginica rekla:

Ovo je jedini projekat na kom ja nisam morala da brinem da li će nešto biti urađeno i stvari su se jednostavno dešavale. Nikad nisam sumnjala u uspeh.

Važno je da ljudi imaju pozitivna (o)sećanja, ali nikako nije dobro kada ne osete težinu jednog jako teškog i rizičnog projekta. Stvari se apsolutno same od sebe nisu dešavale i ja sam to saznanje oduzela svom timu jer sam bila previše zauzeta brigom da svima bude lepo i strahom da ću tražiti previše i biti odbijena. Da me ne razumete pogrešno, ništa se ne bi desilo bez tima i par jako loših odluka bih lično donela da me tim nije sprečio i nadglasao, ali činjenica stoji da nisam dovoljno delegirala jer u tom trenutku nisam imala razvijene menadžerske veštine. Do mene je, ali ja, tada, zaista bolje umela nisam.

Tada sam bila dobar pokretač, ali kao permanentan uticaj bih bila sa jedne strane, previše destruktivna, puna besa, nestrpljiva i voatilna, a sa druge otirač i neko ko ume da se zauzme za projekat i za druge, ali za sebe nikako ne uspeva. To je generalno problem žena lidera, ne samo moj, kasnije sam saznala.

Sledeća faza projekta bi bila održiv biznis, a ona je zahtevala neku drugu Miljanu koja tada nije postojala i nije znala kako da sama sebe napravi.

Nema preduzetništva bez nezadovoljstva postojećim stanjem i destrukcije, ali nema biznisa bez odmerenosti i strpljenja.

Vođa (pre svega) ima odgovornost prema ljudima koje vodi, a onakav kakva sam ja bila, daleko nas dovela ne bih. Kao dete državnih činovnika, prepoznala sam da mi fali da razumem kako da budem preduzetnica od nekog ko je to prošao, jer sam se od inoviranja mnogo umorila. I ne mora baš sve da se inovira. Neke stvari jednostavno rade.

Nedugo posle prethodnog primera, imala sam priliku da konsultujem i da vodim projekat za jedan renomiran biznis koji me, sam po sebi, nije interesovao. Ali me interesovalo nešto drugo, a to jeste:

Kako da napravim tim koji radi decenijama?

Stoga, kada je jedan od zaposlenih u toj firmi rekao da ne razume što se ja toliko trudim, kad je sve što sam naučila tu krajnje beznačajno za bilo kog drugog klijenta, dobio je odgovor ko iz puške:

Kako tačno znaš šta sam došla da naučim?

Reci reč sa 5 slova da te svako razume : G A Z D A

Poštovanje je osnova funkcionisanja svakog društva, pa i firme, neosporno. Međutim, često se ode korak dalje i izvaja neprikosnoven i nepogrešiv autoritet, tzv. mitsko biće koje vedri i oblači. Pogodili ste. Gazda.

Nisam sigurna da u srpskom jeziku postoji reč koja ima toliku težinu, osim možda reči Kosovo.

Gazda postoji u više varijanti, i to: super zvezda, gospodar, šmeker, ekspert, profesor, frontmen, sila, opasan momak sa ulice, itd.

Sigurna sam bi popularno mišljenje bilo ono protiv gazda. Međutim, hajde da prvo sagledamo sebe, pre no što bacimo drvlje i kamenje na gazde. Problem je kompleksniji, jer gazda ne postoji bez onih kojima gazduje, tj. radi se o odnosu u kom ima dve strane.

Za tango je potrebno dvoje.

Kada su pokojnog patrijarha Pavla pitali: Kada će nam biti bolje?, dobili su odgovor: Kada mi budemo bolji. I zar to nije objašnjenje celog klesačkog idolopokloničkog odnosa koji gajimo i fermentišemo prema autoritetima kojima smo sami dali etiketu neprikosnovenosti? Drugim rečima, biće statua dok bude imao ko da ih kleše.

U filmu Beli tigar, protagonista Indus priča o tome kako se oslobodio vazalnog mentaliteta koji je usvojio kao pripadnik niže kaste po rođenju, i koliko ga je to koštalo. Prestao je biti sluga kada je to odlučio i bio spreman da plati cenu.

Ako je Indija previše apstraktna i daleka, evo primera sa lokala: Srđan Janićijević, osnivač Mokrogorske škole menadžmenta, u svom intervjuu za Ja Preduzetnik je izjavio da se preko 90% stambene imovine u Beogradu nalazi u privatnom vlasništvu, dok je u Švajcarskoj preko 95% imovine u vlasništvu banaka. Mi smo solventna nacija koja ima odakle da crpi kapital za preduzetništvo, a mi i dalje pričamo kako nemamo uslove. Dakle, mi nismo odlučili i nismo spremni da platimo cenu.

Mlaki kolektivi prave seronje vođe

Postoji dosta kolektiva koji funkcionišu po principu verbalnog i emotivnog zlostavljanja od strane autoriteta u kom je kolektiv prividna žrtva. Prvi put kada sam se sa time susrela, moj Mesijanski kompleks je doveo do toga da želim te ljude da spasim. Međutim, kako je vreme odmicalo, shvatila sam da je to zapravo cena koju su platili za večito detinjstvo.

On patrijarhalni tata, oni deca.

Članovi kolektiva su (voljno) delegirali odgovornost za sopstveni život i obijaju ćoškove dok ne dođe gazda da preseče i da se izdere da završe to kako znaju i umeju.

Lepo je biti pas. Ja to razumem. Neko te voli, mazi, hrani, prošeta, povremeno šutne, ali hej! I to je život.

Evo nepopularnog mišljenja: seronje na radnom mestu funkcionišu kada je kolektiv sam po sebi disfunkcionalan i kada organizaciona kultura ne podržava iskren feedback i ne cilja dovoljno visoko, no se bavi političkom korektnošću. Stoga, postoji osoba koja nije ni malo fina ni uljudna da kompenzuje za tu svu tu koncentrisanu finoću. Ta osoba se satanizuje, po običaju, da bi se ostali bolje slagali i funkcionisali kao celina. Srednja škola 101.

Ako je taj (mučeni) Stiv Džobs ujedno i vlasnik, onda postoji pitanje kokoške ili jajeta.

Da li je seronja zapravo seronja, ili ga mi malo napravimo na seronju jer zabijemo glavu u pesak i izigravamo noja?

Da li je on takav jer su oni nekakvi, pa balansira, ili je kao takav privlačio i mogao da zadrži samo sebi komplementarne? Možda su se (jednostavno) poklopile dijagnoze.

‘Ako nas je istorija išta naučila, to je da svako može biti ubijen’

Triologija Kum kao da je skrojena za ovu temu. Suština filma je veoma nasilna i nagla lična transformacija jednog čoveka koji je (osećao da) mora da popuni rupu koju je iza sebe ostavio njegov otac, iako je on za sebe zamišljao drugačiji život.

Stav iz moje hladne i mrtve ruke koji vlasnici zauzimaju, odbojan je za mnoge kvalitetne ljude koji jednostavno ne žele da ulaze u Game of Thrones da bi napredovali.

Znam da ja nisam želela. I ispravno sam odlučila, svaki put.

Kada u nešto ulijemo i investiramo svoj život, logično je da ćemo biti veoma oprezni kome to prepuštamo. Razumem, jer sam i ja čekala sam da mi tim otme svoj deo posla i time dokaže da to može. Zato mi se iz moje hladne i mrtve ruke pre čini kao poziv i izazov, umesto pretnja.

Trapav, prikriven, indirektan, sukobljen sam sa sobom i (ne)spremnošću da se delegira, ali poziv svakako.

Samo, čini se, pada na gluve uši jer deca odbijaju da porastu.

Kad Atlasu pukne kičma

Težak je to posao, nositi nebo na leđima da ne padne i ne smrvi one koje treba da štitiš. Mučan i nezahvalan posao, a nikoga da te odmeni nema. Pitam se često iz pozicije konsultanta kako je moguće da zaposleni ne vide dok se dere: “Nema ništa bez mene”, zapravo želi da kaže: “U grobu ću se tek odmoriti od vas i vaših očekivanja”. Razočarenje u druge i uzdizanje sebe, all rolled into one.

Ono što je super kad ste konsultant je to što vidite lakše kroz kolektivni bulls*it jer ste van sistema.

Tamo gde se oni sećaju zift crne kose, ja vidim sedu. Gde oni vide ono što žele i što im je potrebno, ja vidim umornog čoveka kom je svega dosta, ali u kolo kad se uhvatiš nema stajanja dok ima muzike.

Da li smo se zapitali da li tog čoveka zapravo guši taj teret i uloga Boga, ali zna da je kolektivu to potrebno? Ne kažem da u tome, delom, i ne uživa, no da mu/joj često i presedne.

 Ima smisla da zaposleni to ne razumeju, razumemo samo stvari koje su nam bliske.

I zaposleni i vlasnici vole sigurnost. Samo je za zaposlene sigurnost “ti ćeš”, a za vlasnika “ja ću”.

Zaposleni ne nose istu količinu odgovornosti i ne razumeju da su i vlasnici ljudi koji su samo doneli odluku da nose veći nivo odgovornosti. Nemaju super moći.

Vlasnica biznisa sa kojom sam pričala o angažmanu mi se žalila kako bi rado otpustila bliskog saradnika, ali je nešto sprečava. Odmah sam shvatila o čemu se radi:

Šta ako ga otpustite i dođe neko još gori? I gde da nađete takvu osobu kojoj se može verovati?

Žena se maltene rasplakala jer ju je konačno neko razumeo. Sve je gradila sama, krenula je pre 18 godina i mnogo je teško pustiti, iako zna da mora.

Kao potvrdu da se Atlas povlači tek kad se javi neko da ga odmeni, navodim jednu situaciju na projektu za koji sam konsultovala. Projekat koji sam vodila je bio (za kompaniju) prilično rizičan poduhvat i realizovao se u periodu kada je menadžment koji je vodio kompaniju posle više decenija išao u penziju.

Čovek o kom govorim je, onog momenta kada je otišao u penziju, promenio kompletan govor tela. Počeo je skupljenije da hoda, još tiše da govori, nosio je naočare svuda, i nije više prikrivao da slabije čuje. Gospodin je seo, uredno skinuo sebi okove i postao penzioner. U svom umu, on je svoje odslužio. I jeste, zasluženo.

Fascinantno. Da zaključim, Bogovi su koncept koji podrazumeva večnost i nesalomivost. To, nije čovek. Na kraju dva pitanja:

Razmišljamo li ima li taj Atlas leđa da nas sve iznese? Ili (možda) čeka da i njega neko odmeni?

---

Članak je inspirisan ličnim iskustvom u konsultovanju CEO-va i vlasnika biznisa, poglavljem iz knjige “Small Data” autora Martina Lindstroma, podkastom Adama Granta (epizode “The Office Without A**holes” i “Taken for Granted: Daniel Kahneman Doesn’t Trust Your Intuition”), filmom “The White Tiger”, intervjuom Srđana Janićijevića za “Ja Preduzetnik”, i vođenjem sopstvenog projekta “ARK Symposium”.

---

 Autorka naslovne grafike je Iva Kujundžić.

---