Srpski startap ekosistem neće rasti ako ne odbacimo mentalitet ‘da komšiji crkne krava’

Nedavno objavljeno Startap skener istraživanje u nekim aspektima poprilično je iznenadilo domaću startap scenu, ponajviše u sledećem:

Srpski startap osnivači na globalnom nivou bolje su povezani sa svojim kolegama osnivačima nego što je to prosečni osnivač u svetu, ali i Beograd i Novi Sad zaostaju za globalnim prosekom kada govorimo o lokalnoj povezanosti.

Prevod? Izgleda da smo bolje povezani sa inostranim kolegama nego na lokalu.

Ova međunarodna povezanost domaćih osnivača, navode istraživači, potencijalno je prouzrokovana vezama sa kolegama koji su u Londonu i Silicijumskoj dolini odn. značajnom broju ljudi koji čini našu dijasporu na Zapadu.

I, iako na prvi pogled ne izgleda da je ovo loša vest sama po sebi, da bi jedan startap sistem brže napredovao, definitivno je lakše neke stvari naučiti od kolega koje su kroz njih prošle, ne isključivo na sopstvenom iskustvu. Plus zahteva mnogo manje vremena, živaca i novca. A o tome kako da to zaista i učinimo, analiziramo u nastavku teksta.

Postoji li uopšte srpski startap altruizam?

Realnost svakog startap tržišta je sledeća, započinje razgovor Siniša Raković, osnivač startapa Hunch i serijski preduzetnik koji iza sebe ima dva uspešna exit-a: osnivačima startapa je potreban networking da bi došli do novih klijenata, stupili u kontakt sa investitorima i pronašli go-to-market partnere.

I to veoma dobro rade sa kolegama u inostranstvu koji im, dodaje Miloš Matić, predstavnik fonda ICT Hub Venture, mogu pomoći oko izlaska na strana tržišta – pre svega na SAD koje je primarno tržište za 37% foundera i Evropu (26%). Matić dodaje:

Ti “strani” osnivači mogu da pruže odlične informacije o stanju na ciljanom tržištu i da ih potencijalno povežu sa ključnim igračima iz njihove industrije. U tom procesu i na tom putu “domaći” osnivači mogu mnogo da nauče o načinima vođenja biznisa u razvijenijim tržištima, načinima prilaska potencijalnim klijentima i prodajnim veštinama koje su najpotrebnije domaćim startapima.

Ili, jednostavnije rečeno, inostrane kolege na prvi pogled mogu da pruže više vrednosti domaćim osnivačima nego osnivači na lokalu – i to delimično može da objasni zašto izgleda kao da na lokalu ne postoji kultura umrežavanja.

Pritom, dodaje Siniša, lokalna startap scena i dalje zavisi od win-lose mentaliteta koji značajno ometa napredak čitavog ekosistema. “Nas, u suštini, i dalje obavezuju lanci zvani nek komšiji crkne krava u kombinaciji sa mentalitetom šta ja imam od toga. To znači da, u suštini, startap altruizam ne postoji“, objašnjava Raković i dodaje:

Lokalna startap scena je, u međuvremenu, izrodila i veliki broj samoproklamovanih startap konsultanata koji doslovno imaju nula iskustva u tehnološkim ili biznis inovacijama. Finansiran od strane upitnih organizacija i vođen od strane neiskusnih i nepovezanih timova u smislu networking-a, lokalni startap sistem rizikuje da upadne u parališuće stanje indukovano izveštajima o napretku ekosistema koje, u suštini, nemaju materijalnu vrednost.

Nedostatak preduzetničke kulture nas može koštati daljeg razvoja

Rast koji domaći startap ekosistem ostvaruje iz godine u godinu jeste neupitan ali, sudeći po podacima o umreženosti, to može i bolje. A, kako objašnjava Matić, postoji nekoliko aspekata koji na to utiču – nedostatak talenta, nedostatak novca, nedostatak znanja i nedostatak preduzetničke kulture:

Prva tri izlistana nedostatka se mogu prevazići: znanje se može steći iskustvom, istraživanjem, umrežavanjem i kroz saradnju sa lokalnim hubovima. Nedostatak talenta, pak, polako počinje da se oseća i na našem tržištu, ali ovo je kompleksna tema i zahteva poseban prostor, ali je rešiva.

Sa druge strane, novca za investiranje ima i biće ga sve više u našem regionu, ali nedostaje kapital koji bi osnivači sami potrošili na pokretanje biznisa. Upravo to sopstveno ulaganje na samom početku daje znak svakom od budućih investitora da osnivači veruju dovoljno u svoj proizvod ili uslugu, a tu su i bespovratna sredstva koje dodeljuje Inovacioni fond Republike Srbije i drugi vidovi za finansiranje početnika u poslovanju.

To nas, pak, dovodi do sledeće prepreke: nedostataka preduzetničke kulture potrebne da se svi prethodno navedeni nedostaci prevaziđu. Ipak, objašnjava Matić, ona se gradi vremenom, kroz mnogobrojne uspešne i neuspešne priče domaćih startapa koji će da motivišu druge da pokrenu svoj posao. “I, još važnije, kroz deljenje stečenog znanja unutar svojih lokalnih zajednica”, dodaje on.

Ipak, da bismo u tome uspeli, moramo krenuti od početka tj. samog školovanja budućih startap osnivača. Siniša objašnjava:

Kako, dakle, možemo da podstaknemo i razvijamo preduzetničku kulturu na domaćem tržištu? Kako da pomognemo studentima da izgrade toliko samopouzdanje da sanjaju o onome što na prvi pogled deluju kao nemoguće ideje? Kako da stvorimo mesto u kome će se te ideje čuti, negovati i sprovoditi?

Moramo se najpre zapitati da li najprestižnija matematička srednja škola u regionu uči svoje đake o tome kako npr. proceniti vrednost svog startapa kroz runde finansiranja i kako njihov udeo može da se unovči? Da li ETF ima obavezan kurs posvećen izučavanju studija slučaja najpoznatijih tehnoloških kompanija, kako su one osnovane, građene, te kako su njihovi osnivači uspešno egzitovali? I, dodatno, kako su ti founderi koristili novostečeno bogatstvo da prekroje rast čitave nacije.

I, pored toga, kako dodaje Siniša, moramo podstaći mlade ljude da sanjaju na veliko.

“Većina srednjoškolaca i studenata i dalje mašta o tome da nakon završetka školovanja dobije POSAO, a da bi startap sistem nastavio da raste, ljudi bi trebalo da sanjaju o nemogućem. Jednostavno moraju da veruju, da maštaju, a mi moramo da se ugledamo na najprestižnije zapadne VC fondove čiji studenti ambasadori preko Atlantika u naučnim laboratorijama tragaju za ljudima sa velikim snovima i idejama koje bi mogli da podrže finansijski – bez obzira koliko oni delovali nerealno!, objašnjava Siniša.

Investitor u vaš startap nije vaš šef

Startap skener je, što je posebno zanimljivo, pokazao ne samo da postoji niža međusobna povezanost domaćih osnivača u odnosu na globalni prosek, već i da isto važi i za odnos osnivača prema investitorima. Jedan od razloga za to, navodi Matić, može biti i činjenica da investitore posmatraju kao šefove, ne kao ispomoć na preduzetničkom putu.

Ipak, kao i sve, i to se da rešiti. Matićev predlog je sledeći:

Ono što je, recimo, naša praksa unutar ICT Hub Venture fondu, jeste da svako ko zatraži pomoć, pošalje konkretan zahtev, dobije neki vid pomoći i smernice. Na taj način pružaju im dragocena znanja iz svoje oblasti što će im omogućiti da prevaziđu klasične klopke u koje startapi upadaju i zbog kojih, nažalost, obično i propadaju. Upravo ta podrška koju nude ova dva aktera u ekosistemu pomaže da se startapi brže razviju.

A habovi su, dodaje on, mesta oko kojih se preduzetnici okupljaju i gde možete pronaći potrebno znanje za uspeh startapa – pod uslovom da se usudite da pitate nekog ko ne spada u vaš krug poznanika.

Ipak, dodaje Miloš, upravo zbog tih psiholoških barijera kapaciteti habova se ne koriste u potpunosti “što je šteta jer, recimo, dva startapa mogu da otkriju da se nadovezuju jedan na drugi i da postoji prilika da zajedno nastupe na tržištu i tako povećaju šansu za uspehom. Lično sam organizovao nekoliko takvih partnerstva, te znam da uspevaju. Ali usled nedostatka međusobne komunikacije osnivači ne uspeju da vide te prilike“, objašnjava on za Netokraciju.

I, dodaje Siniša, ne zaboravite – što više inputa dobijete od investitora i eksperata, to više šanse imate da dođete do onog AHA momenta pre nego što ostanete bez novca, energije i konekcija.

Osnivači bi trebalo da se fokusiraju na ono što mogu da pruže, ne samo na ono što mogu da dobiju

Kako bi, dakle, domaći osnivači mogli lakše da se povežu na lokalu? Kako da promenimo trenutno stanje u kom, kako svedoči Siniša, oni nemaju nikakvu zajednicu i skoro nula mogućnosti da osete njene efekte? Kroz konferencije, meetup-ove ili nešto treće? Miloš otkriva:

Moja preporuka je da osnivač bude proaktivan i iskoristi druge resurse poput ličnog kontakta ka ljudima od interesa – bilo putem LinkedIna, poznanika ili opet kroz habove. Pored toga, odvojite vreme pre bilo kog događaja i pripremite se: saznajte ko će sve biti  tamo, spremite pitanja za ljude koji vam se čine najznačajnijim, upoznajte se sa radom tih ljudi kroz društvene mreže, kao i radom njihovih organizacija ili kompanija, uradite neki vid vizit karte ili iskoristite LinkedIn QR code kako biste ostavili kontakt.

I na kraju i bez izuzetka, uradite follow up sa pozivom na još jedno druženje kako bi se bolje upoznali. To će napraviti jake veze između ljudi i omogućiti brži razvoj ekosistema tako što će se informacije brže kretati.

I, možda i najvažnije, nemojte se fokusirati samo na ono što možete dobiti od svojih kolega, već i na ono što možete da pružite. “Takva altruistička atmosfera bila 100 puta snažnija od naših pojedinačnih veza”, navodi Siniša i za kraj dodaje:

Jedan founder u Njujorku je jednom svom kolegi osnivaču isprintao spisak svojih LinkedIn konekcija i pitao ga sa kime bi želeo sastanak. Praktično i jednostavno. Nije ti potreban lokalni startap pokret niti organizacije koje finansira Vlada da bi kreirao win-win mentalitet, potrebno je samo da stavimo fokus na davanje podrške umesto isključivo na njeno primanje.

Zvuči lako, ali nije.