Otvoreno pismo Marku Zuckerbergu

Kako posao? Idu li oglasi, bustuju li ljudi? Jesi l’ uspeo da isposluješ sebi neki bonus – ne može se danas više od plate živeti. Porodica zahteva sigurnost.

Stižeš li da loviš, ili samo zeleniš jedete? Brineš me malo, na ovim poslednjim slikama si mnogo ubledeo. Mora da se spava redovno i mora crveno meso.

Izvinjavam ti se unapred što te opterećujem našim problemima, ali moram. Velika se muka i nadvila nad Srbijom. Znaš, mi smo mali narod, al’ smo junaci. Nama ti 1 na 1 ili 3 na 3 malo ko sme na crtu. Ali, kad dodju rakete i avioni, nemamo mi tu šta. Kamenjem se na rakete ne može.

E vidiš, u tome je stvar. Priča se o tome mesecima. Šuška se. Kao onomad pre bombardovanje, al’ niko normalan nije verovao da će se stvarno desiti. Međutim, pre neki dan, otvaram ti ja Fejsbuk, kad ono rakete svuda i svi pričaju samo o njima.

Pada organski rič, ne znam kako ćemo i šta ćemo. Ti bar kao roditelj znaš koliko je bolje kad je sve organski. Mi smo pre 18 godina pesmama branili mostove, veruj mi ne želiš da pesmama branimo rič.

I mene lično si bogami unesrećio. Godinama sam krojio Fejsbuk da mi bude baš pasent i sad ovi tvoji sve ispremeštaše. A taman sam postigao sklad glupih meme stranica, sporta i novorođenčadi rodbine i prijatelja.

Ne znam šta da ti velim, ali ovako ne valja. Toliko smo ljude učili da ne treba da svoje biznise guraju kroz profile, a sad ispade da smo svi bili budale i da je ipak bolje biti Milica Nokti Voždovac ili Dejan Servis Dizne.

Znaš kako kažu, mali biznis – mali problem, veliki biznis – veliki problem. Šta tek reći brendovima koji su uložili hiljade eura u izgradnju baze fanova i agencijama koje sada treba da objasne klijentima da je to sve bilo džabe.

Ili pablišerima koji su godinama kupovali posete sa društvenih mreža na kilo i pravili svoje farme fan stranica ne bi li svakog ubogod nesrećnika koji koristi ovo tvoje sokoćalo naterali da klikne na neki klikbejt link ka njihovim portalima.

Marko, Marko… Ne znam šta da ti kažem. Mnogo su se ovi tvoji raspištoljili.

Razumem, porodica je prioritet, ali ipak, svrati nekad do posla, moraš malo da ih dovedeš u red.

I nemoj te rakete, molim te. Daj nešto na radost – pa da vidiš kako će svima da nam bude bolje.

Ako navraćaš do ovih krajeva, javi se za kafu. I brat da ti kaže – preskoči lov, ako te neko bude zvao. Ovde poziv u lov ima drugačiju konotaciju.