Manjak novca, iskustva ili ideja?

Nedavno sam događaju u organizaciji Societe Generale banke na temu budućnosti ulaganja u startape, te finansijske podrške tehnološkom sektoru u Srbiji. Dvočasovna panel diskusija okupila je predstavnike domaćeg startap ekosistema, ali i korporativnog sektora koji su imali priliku da se bliže upoznaju sa brzorastućom IT industrijom u Srbiji, nekim od njenih najsvetlijih priča i prilikama da znanje i kapital investiraju upravo u ovom smeru.

Drugim rečima, u Srbiji postoji određeni poslovni kapital koji ne bi trebao da cirkuliše isključivo u korporativnim krugovima i koji bi morao pronaći svoj put do osnivača domaćih startapa i timova koji svojim inovativnim idejama ruše ustaljene poslovne procese, čineći ih efikasnijim i jednostavnijim.

Ako ništa, to je makar ideja. Pogledamo li neke od najuspešnijih startap priča u Srbiji poput Nordeusa, Seven Bridges Genomicsa, ex. Appricota (sada Catena Media) i drugih, videćemo poster child onoga što tehnološko preduzetništvo predstavlja. Pa ipak, ne postoji scenario kako kreirati i voditi uspešan startap – postoje samo prilike da učimo iz sopstvenih grešaka dok pokušavamo da pronađemo poslovni model koji zapravo radi, kao i da utvrdimo šta je to što naše korisnike čini srećnim. Da, novac svakako igra veliku ulogu u tom procesu, ali novac nije presudan.

Napa Valley > Vršački vinogradi

Nebrojeno mnogo puta prisustvovao sam raspravama o tome kako Srbiji nedostaje pristup visokorizičnom kapitalu, te Venture Capital fondovi koji su spremni da investiraju velike svote novca u naše tehnološke kompanije. Ne mogu se složiti sa ovim mišljenjem iz jednog prostog razloga – investitori koji su spremni da ulože toliki novac i koji mogu izvući ono najbolje iz timova (u smislu da im mogu otvoriti vrata ka globalnom tržištu), ne žive u Srbiji niti su upoznati sa našim pravnim sistemom u kojem posluju domaće kompanije.

Sama tvrdnja da startapi iz Srbije ne mogu doći do kapitala zato što ovde ne postoje takvi fondovi je u najmanju ruku – smešna. Samo u prethodne dve godine Srbiju su posetili 500 Startups, Techstars… pre njih tu su bili Seedcamp i mnogi drugi. Gotovo svi oni investirali su u naše timove, a bio je tu čak i TechCrunch što jasno ukazuje na to da vrata velikom kapitalu nisu zatvorena, već da je potrebno poznavati obezbeđenje na ulazu. Ukoliko vaš startap zaista cilja na pristup većim VC fondovima, razgovor sa investitorima gorepomenutih ili nekih drugih organizacija udaljen je svega par mailova i nekoliko Skype poziva.

Preduzetnička konvergencija

Nema sumnje da u Srbiji danas postoje velike kompanije koje su svoj kapital obezbedile poslovanjem na domaćem i inostranom tržištu. Od inženjerske struke, preko prodaje i proizvodnje, medicine… nemali je broj preduzeća koja na svom računu poseduju dovoljno kapitala i koja su spremna da investiraju u razvoj inovativnih rešenja nastalih baš na ovim prostorima. Rešenjima koja se blisko mogu primeniti na njihovo poslovanje.

Pa ipak, 1+1 ne mogu biti 2. Investiranje u tehnološke kompanije nikada nije samo pristup kapitalu kako bi se obezbedile plate, poslovni prostor i tehnika za pokretanje jednog startapa u ranoj fazi. U najvećem broju slučajeva, to je iskustvo investitora u određenom polju poslovanja, mogućnost otvaranja vrata i spajanja sa potencijalnim partnerima i klijentima – u svetu poznatije kao smart money.

Ako me pitate koliko je danas anđela, organizacija i kompanija u Srbiji koje na pametan način mogu pomoći startape, bojim se da takvih nema mnogo. Jedna Silicijumska dolina svakako nije nastala preko noći, pa tako ni kumulativno iskustvo investiranja u tehnološke kompanije i predviđanje trendova. Srbija je mlado tehnološko tržište čije vreme tek dolazi. Pa ipak, da bismo dotle “došli”, potrebno je da prepoznamo svoje nedostatke i otvoreno sebi kažemo – novca imamo, ali možda nismo najpametnije osobe koje bi se mogle baviti investiranjem.

Jedno od rešenja svakako stiže u vidu sindikalizacije tj. udruživanja nekoliko investitora koji zajedno prikupljaju novac potreban za investiranje, stvarajući tako veći pool ljudi od kojih svako može doprineti razvoju i skaliranju kompanije na sebi svojstven način – nešto o čemu je na panelu govorio Boris Vujičić, jedan od članova uprave Američke privredne komore.

Jack of all trades, master of none

Sličan princip može se primeniti i na domaće kompanije koje u 2017. godini imaju daleko više mogućnosti za uključivanje u neki od fondova poput StartLabs Ventures ili ICT Hub Ventures. Zašto posao ne prepustiti nekome ko dobro poznaje zanat? U pitanju su specijalizovane poslovne strukture čiji je jedini zadatak investiranje početnog kapitala u timove koji su na samom početku, a čiji predstavnici poseduju iskustvo u procesu koji počinje od upoznavanja, preko validacije ideje tj. produkta, pa sve do valuacije onoga što se u tom trenutku jedino može nazvati kompanijom.

Da li bi se privreda onda trebala uključiti u razvoj domaćeg startap ekosistema? Apsolutno! Postoji nebrojeno mnogo industrija, polja i sektora koje tek očekuje digitalizacija – zašto ne bismo spojili lepo i korisno i svetu ponudili inovativna tehnološka rešenja? Upravo ovo jedan je od osnovnih ciljeva ICT Hub Ventures fonda koji se od starta zalaže za spajanje inovativnih mladih timova sa iskustvom ljudi koji već godinama, pa čak i decenijama rade u nekoj od tradicionalnih industrija – ovde i leži potencijal za najveći disruption.

Umnogome, panel diskusija održana na temu budućnosti ulaganja pružila je dobar uvid u osnovne pojmove i procese investiranja u startape, ali i uradila nešto mnogo značajnije – upoznala korporativni deo srpske privrede sa startapima koji su jasno obrazložili šta je to što timovi traže od investitora i zašto je to nešto više od samog novca. Prilika za investiranje tek će biti, makar one bile i u visini pre-seed faze od svega nekoliko hiljada evra. Ključ svake investicije jeste pronaći dobar sklop i set zajedničkih vrednosti i interesa između investitora i startapa – pa makar i kroz sindikalizaciju ili pridruživanje nekom od fondova.