Ko je vaš Mesija na razmućivanje?

Pitate se kako je to moguće?

Vrlo je prosto. Tada sam prvi put shvatio da me je pregazilo vreme. Sedeći kod drugara, njegov klinac tada 5-6 razred, pričao je o Jutjuberima i tome kako ih slušaju hiljade njegovih vršnjaka, a ja sam samo bledo gledao.

Mada nisam bio nikad klasičan štreber, uvek sam “radio domaći”, pa tako i tada. Uputio sam se, saznao ko su ti (uglavnom mladi) ljudi i video šta rade. Nije mi se svidelo, ali to nije ni bilo važno. Nisam ciljna grupa. Ubrzo su neki od tih mladih ljudi postali zvezde kampanja velikih brendova. Neki od njih počeli su pevačke karijere.

Uglavnom, korak po korak, većina njih izašla je iz okvira svoje niše.

Danas je savršeno normalno da influenseri, iako potiču sa Interneta, budu nosioci velikih kampanja u svim medijima. Kolika je zapravo vrednost koju brendu daju, veliko je pitanje, ali kako je velika većina svih marketinških aktivnosti ovde puko spaljivanje budžeta bez ikakve ideje i cilja – nije ni važno.

Samo da je luksuzno i raskošno

Ono što jeste važno je lažna slika, lažnog života i lažnih vrednosti, koja se na ovaj način promoviše i finansira. Sa druge strane, i svi ostali mediji, a naročito televizija, glorifikuju ljude bez ikakvih kvaliteta.

Ali to je to. Dalje nema. Dotakli smo dno. Ili ne?

Ni blizu. Postoji još jedan čitav krug pakla daleko gori od toga. Ovo prvo je, na kraju dana, jeftini entertainment. Može se reći i besplatan, ali bojim se da, gledajući roditelje koji plaćaju da im se deca slikaju sa omiljenim Jutjuberom, ne mogu ići toliko daleko.

Ali nažalost, ima mnogo gore od toga.

Saznanje o ovim dubinama je inače drugi put kad sam shvatio da sam mator. A možda ipak pominjanje dubine nije dobar početak ove priče. Jer ovo je priča o površnosti, pošto kada se zagrebe ispod površine nema ničega.

Lajfkoučevi u ulozi životnih poglavica čijim plemenima želimo da pripadamo

Ovo je priča o tome kako su, ugledajući se na kolege sa zapada, mnogi naprasno postali Mesije. Gledajući LinkedIn, Facebook grupe, Instagrame, niko više ne priča o onome šta je radio ili radi već isključivo dele savete drugima šta oni treba da rade kako bi dostigli neslućene visine. Neke tuđe savete, kao svoje. Mislim da nisam na originalni sadržaj naleteo barem tri meseca.

Sve na šta naletiš prosto vidiš da je od negde preuzeto, prevedeno, prepakovano.

Mene, realno, mrzi da se bavim time, a nemam ni vremena, ali u par situacija sam zapravo uzeo i potražio odakle je potekla neka mudra misao i ta istraga nijednom nije trajala dugo.

Ali, ljudi su površni i padaju na to. Jer u svetu u kome je količina znanja veoma mala, ovakvi instant izlivi mudrosti su faktički jedini kontakt sa sadržajem koji je “hrana za glavu”. Dejvid Daning i Džastin Kruger bi imali svašta da vam kažu na tu temu… Naravno, kao i telo, i glava se može hraniti raznim stvarima, a u zavisnosti od toga za šta se odlučite, takve ćete i efekte imati.

Ipak, najveći problem je što ovi ljudi, osim zabave i nude i obećanje boljeg života, ličnog uspeha i prosperiteta. Obećanje, neretko umotano u sladunjavu priču, čija je poenta – dobili ste od nas sve, ako niste uspeli – vi ste nesposobni i lenji. Ili se prosto ne trudite dovoljno. To nikome ne pomaže, ali polaznike stavlja u situaciju da iako bi se možda požalili na ishod, to neće uraditi jer veruju da će sebe tako dodatno diskreditovati.

Nije zanemarljivo ni to što ljudi imaju potrebu da budu deo “plemena” i često će, da bi ostali u plemenu, biti spremni na razne stvari. Nekada i podsvesno. A nekada, vrlo svesno će promovisati nešto zbog čega misle da će ih neko treći doživeti kao da su cool.

A ljudi koji stvarno nešto znaju, obično ćute. Nerviraju se, ali ne rade ništa po tom pitanju jer osim što znaju da nema svrhe raspravljati se sa budalama, naročito na njihovom terenu, znaju i da je vreme koje imaju vrlo ograničeno, što kod “protivnika” ne mora biti slučaj.

Proderite se iz dubine duše, možda vas neko i čuje

Pre 24 godine izašao je film Američki predsednik, u kome Majkl Daglas maestralno igra Endrju Šeparda, postoji jedan razgovor između predsednika i njegovog savetnika za unutrašnju politiku, koga igra divni Majkl Dž. Foks. U trenutku dešavanja radnje, pripremaju se izbori i predsednik se sprema za reizbor, ali poslednjih nedelja gubi podršku glasača jer ima novu devojku (Anet Bening), čija aktivistička karijera otvara prostora za napade na predsednika. Napadi su gnusni, ispod svakog nivoa i on na njih ne reaguje…

Luis Rotšild: Više volite ovu zemlju od bilo kog čoveka koga sam ikada upoznao. Šta vam govori to da je u proteklih sedam nedelja 59% Amerikanaca počelo da dovodi u pitanje vaš patriotizam.

Predsednik Šepard: Gledajte, ako ljudi žele da slušaju …

Luis Rotšild: Oni nemaju izbora! Bob Rumson je jedini koji govori! Ljudi žele vođstvo, gospodine predsedniče, i u odsustvu istinskog vođstva, oni će saslušati svakoga ko dođe do mikrofona. Oni žele vođstvo. Tako su žedni da će puzati kroz pustinju prema fatamorgani, a kada otkriju da nema vode, piće pesak.

Predsednik Šepard: Luise, imali smo predsednike koji su bili voljeni a koji nisu mogli pronaći doslednu rečenicu s dve ruke i baterijskom lampom. Ljudi ne piju pesak jer su žedni. Piju pesak jer ne znaju razliku.

Zanima vas šta se dalje desilo? Pogledajte film, odličan je. Ja ću vam samo reći da su dobri momci pobedili. Kako? Pa, počeli su od toga što je, bez obzira na sjajnu poentu, gospodin Šepard u ipak odgovorio protivkandidatu. Da nije, ne bi bio reizabran.

Edmund Burk, irski državnik iz 18. veka, rekao je – da bi zlo napredovalo, dovoljno je samo da dobri ljudi ne čine ništa.

Možda je vreme da i mi počnemo da odgovaramo…