Kako se zaposliti u kompaniji Facebook? Nenad Božidarević deli svoja iskustva

Karijerni put Nenada Božidarevića, kako sam kaže, prilično je standardna ruta za nekoga ko se bavi programiranjem: nakon Matematičke gimnazije upisao je Računarski fakultet, učestvovao je na raznim takmičenjima, odradio polugodišnju praksu u Microsoft Development Centru u Beogradu i nakon treće godine studija, na sopstvenu nevericu, dobio je priliku da odradi letnju praksu u kompaniji Facebook.

Taj pripravnički program uspešno je završio – toliko uspešno da je dobio ponudu da se nakon završetka studija vrati u Menlo Park.

Tako dolazimo da najbitnije odluke koju je morao da donese u životu – da li da napusti Srbiju ili ne. „Mnoge faktore je bilo neophodno uzeti u obzir – porodicu, prijatelje, finansije, karijeru, okruženje, životni standard, itd, ali se na kraju ipak svelo na to da je odlazak neverovatna prilika koju nije lako dobiti, a da se uvek lako mogu vratiti“, kaže on.

Oktobar 2013. godine bio je njegov prvi radni dan u kompaniji Facebook.

Kako je uopšte bilo teško doći do prakse u kompaniji sa takvom reputacijom? Kako je izgledao taj proces?

Tokom prakse u MDCS-u stigao mi je mail od mog sadašnjeg poslodavca sa pitanjem da li želim da se intervjuišem za njihovu praksu. Ni dan danas nisam siguran na osnovu čega su odlučili da me kontaktiraju – pretpostavljam da je to prvenstveno bilo zbog mog učešća na raznim takmičenjima koja su oni pratili. U tom trenutku mi je takva avantura izgledala zastrašujuće i nisam ni mislio da imam dovoljno znanja za tako nešto, ali sam svejedno odlučio da odradim intervjue ne bih li bolje razumeo kako taj proces funkcioniše za neke buduće pokušaje.

Nakon tri telefonska intervjua tokom kojih smo pričali o algoritmima i strukturama podataka, na moje opšte iznenađenje, dobio sam ponudu da sledeće leto dođem da radim u Kaliforniji. Naravno, tu priliku sam zgrabio, a sama praksa je dobro prošla, te sam na njenom kraju dobio ponudu da se nakon završetka studija vratim.

Da li je i danas moguće na taj način doći do angažovanja?

Nažalost, danas je tim putem dosta teže proći, jer se situacija sa radnim vizama u SAD znatno promenila, pa se Facebook fokusira na ljude koji već imaju radnu dozvolu kada su u pitanju prakse i juniori.

Za ljude sa više iskustva (npr. preko pet godina) koji traže posao, najbolje je poći od preporuka trenutnih zaposlenih, ali i ukoliko nemaju poznanike u firmi uvek se mogu okrenuti klasičnom procesu prijavljivanja preko sajta.

Kako sada izgleda taj proces dobijanja radne dozvole i vize?

Ah, vize… To je, nažalost, najkomplikovaniji i najizazovniji deo čitavog procesa zapošljavanja u SAD, jer je potražnja velika, a ponuda nedovoljna.

Glavni način za dolazak u SAD je radna viza H-1B, za koju je često jednostavno ispuniti uslove (potrebna je diploma i sponzorstvo firme u struci, što sa Facebookom nije problem), ali se na godišnjem nivou izdaje samo određen broj ovih viza, koji je nekoliko puta manji od broja prijava. Imigraciona agencija nema vremena da obradi sve prijave, te se svake godine obavlja lutrija na osnovu koje se nasumično odbacuje dobar deo prijava (oko 75%), a ostatak se tek onda obrađuje. Očigledno, ovaj sistem nije fer, ali takav je kakav je, i zahvaljujući njemu ja tri godine za redom nisam uspevao da dobijem radnu vizu.

Druga opcija, za koje se firme sve više i više opredeljuju, je radna viza L-1, koja se koristi za transfer ljudi koji su proveli barem godinu dana radeći u inostranoj ispostavi te firme. Nju je lakše dobiti jer kvote ne postoje, ali ona istovremeno više ograničava zaposlenog, koji ne može da promeni firmu nakon dolaska u SAD (što je moguće sa H-1B vizom).

Zato bih zainteresovanima za rad u SAD prvenstveno preporučio lutriju za zelenu kartu, koja se održava svakog oktobra i za koju je veoma jednostavno (i besplatno) prijaviti se – ovih dana je, nažalost, jako teško naći firme koje su raspoložene da sponzorišu ljude bez barem pet godina iskustva (često i više), tako da ova opcija može biti od pomoći, ma koliko mala verovatnoća dobijanja zelene karte bila.

Šta bi bila glavna razlika u odnosu na domaće kompanije koja bi ih sačekala, ukoliko dođu u Fecebook?

Nisam imao puno prilika da iskusim domaće kompanije (osim onih pola godine u Microsoftu, koji se od tada dosta promenio i postao daleko veći), te zato nisam siguran da mogu da pružim objektivno mišljenje.

Doduše, pretpostavljam da je najveća razlika u tome što je u domaćim kompanijama većina ljudi iz regiona, dok je ovaj kraj neverovatna mešavina ljudi sa svih mogućih strana sveta, što je mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, ne postoji mnogo boljih načina da se nauči više o različitim kulturama i prošire vidici (provođenje vremena u različitim zemljama bi verovatno bilo bolje, ali finansijski daleko neisplativije), ali, sa druge strane, te različitosti između ljudi mogu otežati međuljudske odnose, očekivanja, i društvene norme. Ja sam lično veoma zadovoljan što sam se našao u takvom okruženju, jer smatram da me je učinilo mnogo tolerantnijom osobom nego što sam bio ranije.

Kako se u SAD percipira posao IT-jevca? Ima li titula softverskog inženjera elitni prizvuk kao u Srbiji?

U Silicijumskoj dolini, odnosno San Francisku i okruženju, svakako ne – ovde je svaka druga osoba inženjer, ili barem radi u nekoj IT firmi, i to je već godinama norma. Štaviše, ogroman broj, uglavnom visoko plaćenih, koji su se preselili doveli su do džentrifikacije prvo određenih delova San Franciska, a kasnije i gradova oko čitavog zaliva, što, očigledno, starosedeocima nikako nije prijatno.

Imajući to na umu, situacija je upravo suprotna i ova titula je sve samo ne elitna. Mislim da bi se ona isticala jedino u manjim (odnosno manje razvijenim gradovima), jer je u ostalima to ipak posao kao i bilo koji drugi.

Ipak, San Francisko nudi mnogo toga što ne mogu dobiti u Srbiji, zar ne?

Da, ali ništa što pravi ogromnu razliku. Ja sam, zapravo, proveo dosta vremena razmišljajući o tim stvarima kada je došlo do selidbe, i presudile su nijanse. Ipak, izdvojio bih dve stvari: prva velika razlika nije jedinstvena za programere, ali je to sve što ovo okruženje ima da ponudi tokom svakodnevnog života. Silicijumska dolina je deo sveta gde se većina najnovijih tehnologija pojavljuje po prvi put, i na neki način mi koji živimo ovde smo zamorci, ali zahvaljujući tome dobijamo razne privilegije u obliku besplatne i brze Amazon dostave, Ubera, samovozećih automobila (da li je to uopšte dobar prevod za selfdriving?) i generalnu digitalizaciju svih usluga i birokratije.

Druga stvar, i ono što me je na kraju i dovelo ovde, jesu poslovne prilike. U Srbiji (ili Beogradu, barem), postoji zaista veliki broj dobrih kompanija u kojima ljudi mogu da rade, ali one se često bave outsourcing-om ili problemima manjeg opsega. U Silicijumskoj dolini, s druge strane, je sve. Čime god neko želi da se bavi, ma koliko taj proizvod bio ekstravagantan, ili tehnologija moderna, ta mogućnost postoji i imati tu slobodu izbora je neverovatna stvar.

Da li bi, možda, tu slobodu profesionalnog izbora zamenio nečim drugim van Menlo Parka?

Silicijumska dolina je daleko od toga da je jedina dobra lokacija za karijeru u programiranju, mada verovatno jeste najbolja, i po svetu postoje razna mesta gde se mogu pronaći solidni poslovi – Sijetl, Los Anđeles, Njujork, Vankuver, London, Minhen, Singapur… U principu, bilo koji veći grad.

Ja lično ne volim da planiram previše unapred jer sam zadovoljan svojim trenutnim stanjem. Ono što mi je najbitnije, pak, kada razmišljam o budućnosti, jeste činjenica – ukoliko smem biti toliko optimističan – da sam već proveo dosta godina u veoma uticajnoj kompaniji, stekao razna znanja i razvio bitne veštine, i da usled svega toga ne moram previše da brinem o tome da li ću moći da se snađem u IT industriji gde god se našao.

I zaista, mi koji se bavimo programiranjem imamo tu “sreću” da smo odabrali profesiju koja je u ovom trenutku, što bi ovde rekli – “slam dunk”.

Intervju sa Nenadom deo je specijala Programeri bez granica u okviru koga smo već razgovarali sa IT-jevcima koji rade u Berlinu i Dablinu.