Nebojša Matić: Zašto bih se mešao u posao svojih zaposlenih?

Na spomen kompanije MikroEletronika, Nebojša Matić, osnivač i direktor ove firme, neupućenima najpre kaže da je to kompanija u kojoj se niko nikada nije posvađao, a tek onda da se ona bavi proizvodnjom softvera i hardvera i da za krajnji cilj ima da pojednostavi elektroniku.

Na tom putu nije im bitno da li će kupac njihovog proizvoda biti inženjer, student, profesor ili neka velika svetska kompanija – svi dobijaju jednaki tretman, a isti slučaj je i sa zaposlenima u kompaniji. I to je nešto što, kako Nebojša kaže, ne može da se nauči iz knjiga.

Kada sa direktorom odeš u kafanu

“Uloga CEO-a, kako je ja vidim, jeste samo u dve oblasti: u razvoju firme i rešavanju kriznih situacija”, kaže Nebojša. To istovremeno podrazumeva da se on ne meša “tamo gde mu nije mesto”, te da donošenje odluka prepusti onima kojih se najviše tiču, a da se on usmeri na širenje firme, koja nikad ne stoji – ili raste, ili pada. Ako mu to nije primarna preokupacija, ne bi ni trebalo da dolazi na posao:

Ovo se, recimo, može primeniti i na zapošljavanje: odluku o tome ko dobija posao uvek donosi tim sa kojim bi kandidat radio, ne ja. Ali, ma koji primer mi uzeli, ključno je da ljudima damo slobodu da rade prema svom karakteru, to je moj zaključak posle svih ovih godina vođenja firme.

Naravno, kako dodaje, svaki menadžer mora pronaći svoj način, ljudi jednostavno ne bi trebalo da se ugledaju na jedan model rada sa drugim ljudima. To je nešto vrlo lično i zato je svaki menadžer različit, pa čak i u istim poslovima. “Mojim kolegama, recimo, ne smeta što se do mene može lako doći i što su moja vrata uvek otvorena. Mislim da im je čudno, ali nemaju nista protiv. Zamislite da se zaposlite u nekoj firmi i da posle nedelju dana završite u kafani sa direktorom do ranih jutarnjih sati – čudno je, ali postoji”.

Kandidat bira firmu ili firma kandidata?

Budući da je po profesiji inženjer elektrotehnike, Nebojša o menadžmentu ljudi nije učio iz knjiga. Pri stvaranju firme i poslovne kulture nije se vodio tipičnim korporativnim principima, strogoj organizacijskoj hijerarhiji, već time u kakvom poslovnom okruženju bi voleo da radi njegova ćerka:

U tom procesu, iskustvo je presudno. Učiš uz pomoć dobrih i loših primera iz sopstvene prakse. Tako je i kod malog i velikog tima. Kada ste mali nema strukture, nema planiranja, iskustva, bijete svaki bitku umesto da izbegnete neke, trošite se na sve i svašta, ali sa druge strane, vrlo ste bliski, ima puno šale i smeha. Kod većeg tima ste već iskusni, pa rezultati dolaze sa manjim trudom, ali je proces rada sporiji, doduše isplaniran, ali sporiji. Tim nije homogen, nemate vremena za sve ljude, ali zato imate poslovne rezultate, dobre uslove za rad, opremu, automobile itd.

Za male timove je možda čak i bitnije da paze na dinamiku grupe, te da vode računa o tome koga primaju u svoje “redove”, ali to se ne sme zanemariti ni u velikim organizacijama. Pitanje koje logično sledi jeste na šta prilikom zapošljavanja treba obratiti pažnju – na obrazovanje, radno iskustvo ili na karakter osobe?

CV je samo kratak opis, čisto da se zna ko dolazi na razgovor za posao. Meni je uvek bilo čudno da se kaže da li kandidat odgovarajući za to radno mesto. Iskustvo me je naučilo da je pravo pitanje da li firma odgovara kandidatu. On se može promeniti ako je potrebno, a kako će 100 zaposlenih u firmi da se promeni prema njemu? Nikako.

Pritom, ne treba zaboraviti da kada pričate sa nekim kandidatom ne znate tog čoveka, upoznate ga tek za par meseci ili duže, ističe Nebojša. Jedino rešenje je “razmišljati pozitivno i nadati se da je taj novi kolega sjajan i da će sve biti ok. Ako se ispostavi da to nije tako onda je to tužan trenutak i za njega i za njegovog šefa”. Sve se svodi na to “da li tražiš posao ili želiš da radiš?”

I direktor ima dušu

Na kraju, sve počiva na tome da poštuješ jedan od najvažnijih principa života – “biti fer što je više moguće, prema kolegama, saradnicima, klijentima, potencijalnim zaposlenima… Šta drugo?”, kaže Nebojša.

Ponavljam, ljude bi trebalo pustiti da rade svoj posao na miru. Da, treba se umešati kad je potrebno, ali samo tada i samo ograničeno, na jednu ili dve teme, ništa više od toga. A moja poruka svakome ko hoće da osnuje svoju firmu je da će biti mnogo teže nego što misli, ali da će biti mnogo lepše nego što može da pojmi.

I što je najvažnije, ako emocija ne postoji, to je samo posao. “Meni je žao ljudi koji ne žele da rade, a moraju ili koji ne žele da rade to što rade. Neuporedivo je lakše raditi ako volite ono čime se bavite. Ne samo da je lakše, nego je i efikasnije i kvalitetnije”, kaže Nebojša i poručuje da nije poenta bežati od emocija. “Normalno je biti srećan, zadovoljan, nezadovoljan, pa čak i ljut, što ne važi samo za zaposlene, već i za onog ko se nalazi na čelu tima. I direktor je čovek”, zaključio je na kraju Matić.