Kako ostaviti napojnicu ako plaćate karticom?

Te 2008. godine boravio sam u Americi. Prvi kontakt sa platnim karticama pružio mi je uvid u jedan sasvim nov način upravljanja novcem – za mene do tada neviđen. Imao sam 17 godina i dovoljno novca da povremeno počastim sebe Starbucksom. O nešto boljem restoranu mogao sam samo da sanjam; priča je počinjala i završavala se na lancu italijanskih restorana koji uz pastu služe hleb, jer porcije su dovoljno velike da i posle dve vi ostanete gladni.

Kada vam konobar donese račun – Check, please! – uz deo koji se odnosi na novčani iznos koji dođete restoranu, stoji poseban deo pod imenom Tip (napojnica). Počastiti konobara normalna je stvar u Americi. Štaviše, to se od vas i očekuje. Čak i kada plaćate karticom, u mogućnosti ste upišete iznos koji želite da ostavite vašem konobaru, a koji će vam isti skinuti sa kartice. Taj prvi račun posmatrajte kao nekakvu vrstu predračuna – kada upišete iznos napojnice i konobar provuče vašu karticu, vi dobijate završni račun sa ukupnim iznosom.

Više problema nego koristi

Premotajmo unapred. Srbija, 2016. godina. Sve je više domaćih banaka koje su svesne potreba digitalaca, milenijalaca – onog segmenta populacije koji želi napredne platne proizvode koji obiluju tehnološkim rešenjima. Bilo da govorimo o PayPass tehnologiji ili RFID čipovima koje možete da zalepite na vaš telefon, budućnost plaćanja blisko je vezana za beskontaktno plaćanje, a šanse su velike da ćemo za nekoliko godina i u Srbiji plaćati prislanjanjem našeg pametnog telefona na POS terminal.

U Češkoj je čak 61% ukupnih transakcija beskontaktno. U Sloveniji i Slovačkoj taj broj iznosi 40%, a kladio bih se kada bih rekao da broj beskontaktnih transakcija raste i u Srbiji.

Ipak, platiti kafu u nekom od beogradskih kafića karticom i ostaviti napojnicu konobaru putem iste, veoma brzo postaje noćna mora obuhvaćena dobro poznatom srpskom administracijom.

Zašto je to tako? Odgovor na pitanje koje me već duže vreme muči pokušao sam da dobijem putem Facebooka gde je na status odgovorilo više desetina ljudi. Generalni zaključak glasi da iako pojedini kafići i restorani imaju mogućnost ostavljanja napojnice putem POS terminala, većina njih to izbegava. Novac koji se tim putem proknjiži podleže oporezivanju. Na vašu napojnicu od 100 dinara država uzima 20% – dakle 20 dinara. Iako bi se u teoriji tih 80 dinara moglo pripisati zaposlenom kao isplata ličnog dohotka, pridodajte pomenutom iznosu 40% koliko država uzima i dolazite do cifre od svega 48 dinara koliko vaš omiljeni konobar ili konobarica dobijaju.

‘Kucaj sebi šta ćeš da popiješ’

Krenimo od pretpostavke da li je uopšte moguće ostaviti napojnicu ukoliko plaćate karticom – u baš svakom kafiću ili restoranu koji podržavaju naplatu ovim putem. Mnogi će reći da jeste (pogotovo ukoliko plaćaju karticom firme), uz dobro poznato “kucaj sebi šta ćeš da popiješ”. Vašem računu za večeru odjednom se pridodaje par pića – vi zadovoljni uslugom, konobar zadovoljan bakšišem. U idealnom svetu da, ali u svakom trenutku u kasi mora da stoji tačan iznos novca – ni više ni manje. Da, tehnički jeste moguće da taj isti konobar stavi u džep novac koji će naredna mušterija platiti za to isto piće, ali kada podvučemo crtu i posavetujemo zakon, dolazimo do onoga što država karakteriše kao teško kršenje poreskih propisa. O bilansu robe u datom trenutku i da ne govorimo, sve su to prekršaji za koje inspekcija itekako kažnjava.

Iako mi je nekoliko poznanika potvrdilo da par beogradskih restorana i kafića poseduje mogućnost dodavanja napojnice putem POS terminala (pretpostavljam gde se isplata napojnice odigrava prema prvom scenariju), pitao sam prijateljicu, Anju Mihelič, koja radi kao konobarica u jednoj prestoničkog kafeteriji, kakva su njena iskustva:

Ja radim u lokalu koji posluje sa bankom koja nam je obezbedila terminal na kome ne postoji opcija za dodavanje bakšiša, odnosno dodavanje istog na račun. Barem pet puta u toku dana desi se da gosti koji plaćaju karticom pitaju kako mogu da otkucaju bakšiš. Ti onda dolaziš u situaciju gde svakom ponaosob ponavljaš rečenicu “mi nemamo tu opciju, ali u svakom slučaju hvala”.

I dalje ostajemo bez bakšiša, ali niko se tu ne ljuti. Naravno, većina nas konobara živi od napojnica. Nama one jako znače, ali ne možemo se naljutiti na nekoga ako nije u situaciji da nam ostavi bakšiš.

Priča sa kucanjem artikala umesto davanja bakšiša je besmislena, jer ti kada podvučeš crtu na kraju dana i tebi se ne poklapa analitički izveštaj sa dnevnim izveštajem u kasi, u ozbiljnom si problemu. Pravdanje takvih grešaka, pogotovo ako su iznosi veći od 100 dinara, ozbiljna je problematika za knjigovođu.

Dodavanje pića i drugih artikala, dakle, često može da bude kontraproduktivno. Umesto da nagradite vašeg konobara zbog odlične usluge, vi mu pravite još veći problem. Sa druge strane, u Americi je čitava stvar rešena poprilično jednostavno. Na kraju smene napojnice se sabiraju i radnik uzima keš iz kase – odlazeći kući sa onim iznosom koji su mu gosti ostavili. U apsolutnom je interesu vlasnika da njegov radnik uzme svoju napojnicu, budući da se na bilo kakav višak u kasi plaća porez, umesto što se prikazuje kao rashod.

Hajde da se ne lažemo – u Srbiji keš svima odgovara

Da se vratimo na prvobitno pitanje. Da li je moguće ostaviti napojnicu karticom u nekom od beogradskih kafića i restorana? Jeste. Nemali je broj ugostiteljskih objekata koji svojim gostima pruža ovu mogućnost, iako je moja preporuka da ukoliko već nemate keš sa sobom, svakako prvo proverite sa vašim konobarom.

Da li je takav potez pak OK? Po svim moralnim i pravnim aspektima jeste, ali kada čitavoj priči dodamo administraciju i “kucaj sebi šta ćeš da popiješ” stav, dolazimo do previše zamršene situacije gde cilj nikako ne može biti opravdan sredstvom. U 2016. godini, keš je u Srbiji i dalje dominantna forma plaćanja. Konobari u objektima koji ne podržavaju “POS bakšiš” najverovatnije neće otići korak dalje kako bi proknjižili vašu napojnicu za dve kafe i ceđenu.

Što se mene lično tiče, ostaje žal za nekim budućim vremenima kada će se plaćanja vršiti beskontaktno ili putem kartice, eliminišući potrebu za kešom i sitnišom koji iritantno zvecka po džepovima pantalona, jakne i drugih odevnih predmeta, a usled kojeg i veš mašina prečesto završi u ulozi žrtve. Do tada, češće ću odlaziti do bankomata jer obožavam miris pržene kafe, poštujući sav trud neophodan za savršenu šoljicu – baš kao i lokalne konobare zadužene za prvo “Dobro jutro komšija!”.