Šta rade zaposleni dok HR menadžeri spavaju? Kritikuju LGBT zajednicu i leče decu SMS porukama

Tokom vikenda bili smo svedoci javnom izlaženju iz ormara na desetine i desetine zaposlenih u domaćoj IT industriji koje je uznemirio LinkedIn post Nenada Milanovića, osnivača novosadskog COING-a, u kojem je na poprilično radikalan način skrenuo pažnju na predlog Zakona o istopolnim zajednicama koji će se uskoro naći pred Skupštinom, uputivši i javni apel na druge IT kompanije da doniraju novac i priključe se ovoj kampanji.

Ko nije ispratio o čemu je reč, evo direktnog linka do statusa uz opasku da prvo pripremite kokice i dobro protrljate oči jer su komentari miks zamena teza i lečenja dece SMS porukama uz prstohvat homofobije. Dakle savršen koktel za viral. Nakon komentara brzo natrag na ovaj tekst.

Za početak da se ogradim. Nenada poznajem preko društvenih mreža, COING je klijent Netokracije i ne želim da u bilo kom trenutku pomislite da je ovo sponzorisan tekst ili nešto slično. Ovo je moj pokušaj da skrenem pažnju na nemogućnost pokretanja bilo kakve argumentovane diskusije na mnoga društvena pitanja u Srbiji, ali i besplatan savet za sve Employer Branding i HR menadžere.

Još otkako smo objavili priču na Netokraciji da je COING prva kompanija koja je odlučila da diskriminiše kandidate sa izraženim stavovima homofobije, reakcije zajednice bile su burne. Ja razumem da to možda nije najbolji način da pojedinac ili organizacija da svoj doprinos u borbi za prava LGBT populacije, ali je dobar trik i ljudi su se upecali.

U svom najnovijem postu Milanović je napisao kako je njegova kompanija donirala 500.000 dinara organizaciji “Regionalni info centar” uz komentar koji je poslužio kao savršena kapisla da trigeruje čak i one koji nisu nužno ni za ni protiv LGBT prava u Srbiji – iako prema mom mišljenju ovo nije nešto o čemu je potrebno debatovati ali ok, ipak smo mi društvo u tranziciji. Nenad kaže:

Lako je objavljivati kako se smeškamo na raftingu, pijemo pivo i jedemo burgere.
Nemojte biti jajare, podržite ovo.

Ok, izbor reči definitivno nije najbolji, o Predragu Azdejkoviću nemam preterano lepo mišljenje, ali hajde da analiziramo ovu rečenicu zato što ona savršeno opisuje kulturu ćutanja, skretanja pogleda i sleganja ramena koja je veoma prisutna u domaćoj IT zajednici i koja je sama po sebi jedan veliki mehur. Rast plata i uslovi o kojima se do pre samo nekoliko godina moglo sanjati danas su realnost. Ušuškan i komforan život, što bi se išta menjalo kada je veliki broj ljudi zaštićen poput belih medveda?

Duboko verujem da kompanije bilo gde u svetu nisu tu samo da ostvare profit, iako se mnogi ekonomisti ne slažu sa ovim mišljenjem. Volim da vidim one misfite o kojima Stiv Džobs govori u legendarnoj reklami i kompanije koje su prve spremne da otvoreno govore o nekim problemima sa kojima se suočava društvo u kojem one posluju – bilo da je u pitanju zagađenje vazduha, važnost naknada za trudnice čija primanja prevazilaze tri prosečne plate ili prava LGBT populacije.

Razumem da ovo nisu primarne teme za poslodavce, često ni sekundarne. Sve ja to razumem, ali u moru šablonskih Employer Branding poruka koje kompanije pažljivo kroje, nekada je potrebno istupiti i poslati makar i simboličnu poruku. Skala između “ne budite jajare” i kampanje koju je Cocta uradila zaista je velika i siguran sam da se velika većina može pronaći na njoj. Međutim, sada jasno vidim da postoje i oni koji su na drugoj strani spektra, a koji nesvesno prave problem svojim kolegama iz HR i Employer Branding sektora.

Ako komuniciraš na LinkedInu ti si i dalje zaposleni svoje kompanije – bez obzira na tvoje stavove i slobode

Ukoliko još uvek niste završili svoje kokice, predlažem da još jednom bacite pogled na komentare gorepomenutog posta. Od 177 komentara koliko je zabeleženo u trenutku pisanja ovog teksta, jedno 90% su negativni komentari.

Nisam ubeđen da ova statistika korektno opisuje stav populacije građana Srbije po pitanju istopolnih zajednica jer se uvek vodim logikom da komentarišu uglavnom oni koji su najviše pogođeni takvim razmišljanjem, ali je zaista tužno videti sva ta lica koja su ovaj ili onaj u firmama za koje svi znamo i sa kojima sarađujemo, a koja u najvećoj meri ne razumeju zašto su neka pitanja pre svega pitanja svih nas – a ne samo gej lobija kako u narodu često možemo da čujemo.

Ne znam da li su neki HR menadžeri ovih dana imali razgovore sa svojim kolegama, ali kada vidim sve te ljude koji rade u velikim multinacionalkama i koji tako otvoreno govore protiv nekih osnovnih ljudskih prava, teško mi je da se ne zapitam – kako bi ti isti poslodavci reagovali da smo recimo na području Sjedinjenih Američkih Država gde su društvena pitanja daleko izraženija? Ubeđen sam da bi najveći broj njihovih kolega popio momentalan otkaz, ali ne i u Srbiji gde su kvalitetni programeri na ceni i gde se problemi najčešće poturaju pod tepih.

Problemom nećemo rešiti problem

Neophodno je u ovom tekstu prokomentarisati i moju omiljenu zamenu teza za svaki problem u Srbiji – ali decu lečimo SMS porukama! Tačno. To je užasno. Nijedan lek ne bi trebao da košta 2 miliona dolara i retke bolesti su sranje. Veliko sranje.

Međutim, deca se (kolektivno) u najvećoj meri leče iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (onog istog u koji svaki mesec neki uplaćujemo, a neki ne), te ja zaista ne vidim korelaciju između bolesnih mališana i činjenice da neko želi pravno i formalno da uredi zajednicu u kojoj živi i stvara već godinama. Zar je na jedan problem potrebno odgovarati većim i značajnijim? Ne bih rekao.

U Srbiji se za mnoge stvari još uvek ne zna red, ali primećujem taj trend da se deca sa retkim bolestima najčešće uzimaju kao primer kako bi se ugušila bilo kakva diskusija o društvenim problemima, poturajući argument prioritetnosti kao takav. Ne znam za vas, ali po meni je sramno uzimati u usta sve te male heroje za koji se narod Srbije izborio – pogotovo kada se njihova bolest koristi u odbranu tuđih stavova i nesigurnosti. 

O kojim pravima mi ovde govorimo?

Sada kada smo, nadam se, otklonili najveći deo buke koji pokušaj diskusije na ovu temu pruža, hajde da se osvrnemo i na poentu čitave ove priče. Predlog Zakona o istopolnim zajednicama zamišljen je kao zakon koji bi u Srbiji konačno omogućio istopolna partnerstva – nešto što je Crna Gora odavno uvela. Takav zakon bliže bi definisao odnose dva partnera i uredio bi njihovu zajednicu na način kao što je brak uređen između muškarca i žene.

Kritičari će odmah potegnuti i kartu usvajanje dece, ali moraću da ih razočaram jer se ovde prvenstveno govori o tome ko koga nasleđuje nakon smrti jednog od partnera, o mogućnostima da dva partnera ili dve partnerke budu tretirane isto od strane banke prilikom podizanja kredita i slično – dakle sve one stvari o kojima često i ne razmišljamo jer živimo svoje ušuškane živote, daleko od problema i bolesne dece i pripadnika LGBT zajednice.

Setite se ove rečenice i kada pomislite da je domaći IT nekakva moralna elita našeg društva, jer ona to definitivno nije – samo su mnogi do sada ćutali i pravili se blesavi.