Kao dvanaestogodišnjakinja je napravila prvi sajt, a sad radi za nemački Babbel

Valeriju sam imao priliku da slušam na Webiz konferenciji u martu, kada je govorila o procesu individuacije, te kako je sama vremenom pronalazila put ka preduzetništvu, postizala prve uspehe u ovom svetu i osnivala svoj studio. Kako je i tada rekla, još u osnovnoj školi imala je priliku da se upozna sa programskim kodom i web dizajnom, kada je zapravo i počelo njeno istraživanje Interneta i sve učestalije čitanje o tehnologiji.

Na početku našeg razgovora kaže da je u čitav svet svet tehnologija upravo zbog Interneta, te da je uz pomoć njega pronalazila različite sajtove čija su struktura i proces nastanka bili nešto što je morala da istraži. Otuda je započelo i istraživanje o web dizajnu, dok se slična priča vezuje i za robotiku, gde nam Valerija otkriva kako je još kao mala dosta težila hardveru, te ju je uvek interesovalo na koji način rade igračke, računari i sl. Veliko interesovanje pokazala je i ka fizici, što je sve uticalo i na izbor srednje škole koja joj je trasirala put za uspeh i u preduzetničkim vodama:

U Politehnici je zapravo i počelo moje upoznavanje sa robotikom – upisom na smer Tehničar za robotiku. Zapravo, fokus bih stavila na rad profesora i direktora škole da obezbede opremu (s obzirom na to da znamo koliko se ulaže u obrazovanje) i da uz odličan mentroski rad zapravo prenesu to znanje. Mislim da je njihov pristup bio ključan za moje sazrevanje i učenje. Izuzetni mentori i izuzetni ljudi.

NASA hakaton bio je prava prilika da Valerija pokaže svoje znanje

Međutim, u nastavku školovanja, tačnije na Mašinskom fakultetu, nije teklo sve po planu. Kako nam ona otkriva, jedan od glavnih razloga da prekine školovanje na Mašincu je, iz ove perspektive, upravo to što je imala radno iskustvo iza sebe i što je taj nemir i želja da gradi karijeru nije dozvolio da ostane na poznatom fakultetu. “Sećam se da sam se osećala izgubljeno i bez motivacije da provodim osam časova na predavanjima, tako da sam odmah posle prvog semestra u prvoj godini, odlučila da napustim studije“, dodaje Valerija.

Svoje interesovanje i znanja iz robotike Valerija je iskoristila da pokaže na NASA hakatonu koji je bio organizovan u Beogradu. Zajedno sa prijateljem Dušanom Gladovićem odlučila je da se prijavi za ovo takmičenje, ali nažalost odaziv nije bio veliki – samo četiri tima bila su prijavljena. Kako je sve to izgledalo i koliko joj je sve to značilo za nastavak karijere i usavršavanje znanja, Valerija objašnjava:

Imali smo 24 časa da razvijemo ideju i neku vrstu prototipa. Osvajamo prvu nagradu i kandidujemo se na globalno svetsko takmičenje gde smo spomenuti od strane Open NASA za jedan od najinovativnijih projekata u svemiru i to me je motivisao da ostanem u svetu robotike.

Preduzetničke vode usmerile su je ka nemačkoj kompaniji Babbel

Na pitanje Netokracije koje se odnosilo na pokretanje njenog prvog biznisa, naša sagovornica ističe kako je svoj HLT Studio pokrenula 2014. sa 22 godine, sa tri godine radnog iskustva iza sebe i sa stabilnim freelence prihodima, kao i da tada nije ni imala jasnu sliku šta je zapravo firma i kako bi je trebalo voditi.

Kako to obično biva na početku preduzetničke karijere, veliki broj stvari Valerija je učila “usput”, poput komunikacije sa klijentima – saradnicima, rešavanju konflikta itd. Ipak, glavni razlog zašto je studio prestao sa radom, u velikoj meri se može povezati sa činjenicom da Valerija i njen tim nisu imali čistu sliku kako žele da nakon tri godine razvijaju formu.

“Odjednom smo se pretvorili u studio za outsource, a sa tim i nismo baš bili srećni. Svakako HLT je sazrevao kako sam i ja sazrevala i bilo je nekako očigledno/prirodno da će promeniti svoj prvobitni oblik”, iskrena je Valerija.

Da su je rizik i pojedine odluke odveli u pravom smeru, Valerija najbolje dokazuje svojom novom pozicijom u nemačkoj kompaniji Babbel gde radi kao Web Optimization Manager pri Marketing Tech timu kompanije Babbel (Conversion Optimization) što se dalje grana na Performance Marketing. Pozicija zahteva znanje iz kodiranja, dizajna, marketinga, analitike, komunikaciju sa timovima i nosi odgovornost donošenja odluka. Vrlo je dinamično, ali je uživanje i izazov u isto vreme, raditi u firmi od preko 500 zaposlenih sa ljudima sa svih strana sveta (54 nacije).

Rizik je neminovan, kako ćete uspeti drugačije?

Međutim, kako je izgledao njen put do Berlina i početka karijere u pomenutoj kompaniji? Kako ona kaže, o odlasku iz Srbije je razmišljala još tokom srednje škole, a nakon tri godine traženja izlaza, poslala je preko 150 CV-a i imala preko 80 razgovora za posao.

Babbel je zapravo bila i poslednja firma u kojoj sam aplicirala, prvi put za menadžersku poziciju i prvi put za Nemačku. Prošla sam 4 kruga intervjua, posle par dana obavestili su me da ne mogu da obezbede vizu, ja sam odustala od odlaska iz zemlje i onda iznenada, posle četiri meseca oni su me nazvali i pitali da li sam još uvek zainteresovana jer su uspeli da reše problem sa vizom.

Sveukupno, njene sadašnje kolege iz Babbela čekali su je devet meseci – što je Valeriji u startu dosta govorilo o firmi, u kojoj sada ima sjajan tim, a i radna atmosfera je znatno drugačija od one na koju smo navikli. Prema njenim rečima, sam odlazak nosi i ostavlja dosta toga, te da je na kraju dana odluka na pojedincu. “Kod nas odlazak često mešaju sa izdajom, a ostanak sa patriotizmom, ja bih rekla da je sve to mnogo kompleksnije, a proces individuacije – opisala bih jednom rečju – sazrevanje”, dodaje ona.

Za sam kraj, poučena svojim iskustvom, Valerija svim mladim ljudima koji se nalaze između završetka studija i potrage za prvim koracima u poslovnoj karijeri, poručuje da se ne plaše da traže svoj “put”. Pre svega moraju da eskperimentišu sa poslovima, izazovima, pa i menjanjem gradova ili država, sve to će ih na kraju definisati u nešto što će kasnije postati i kako će gledati na sam život.