Ako u Infostudu ne trčimo da pobegnemo od stresa digitalne industrije – zašto nas toliko trči?

Iako volim da se bavim sportom, nikad nisam volela trčanje. Ranije nisam ni razmišljala o tome, jednostavno mi nije bilo privlačno. Vremenom sam došla i do zaključka zašto je tako.

Najpre, trčanje zahteva da budeš sam sa sobom i svojim mislima – dovoljno dugo da moraš biti spreman da sa sobom i porazgovaraš. Drugo, trčanje zahteva posebno mentalno stanje koje čoveka tera napred, kilometar po kilometar, ne dajući mu da odustane. Treće i najvažnije, trčanje stvarno moraš da voliš. Zaključila sam i mirno nastavila da ne volim ovaj sport.

A onda sam se zaposlila u Infostudu.

Kako da ne postanete radnik meseca? Radite prekovremeno!

U Infostudu je od 180 kolega njih više od 30 istrčalo trku od pet kilometara, njih 15 polumaraton, a među njima je i troje maratonaca i dva ultramaratonca. Planinarenjem, biciklizmom ili nekim oblikom rekreativnog sporta bavi se više od polovine naše kompanije.

Analizirajući te brojke nametnulo se sledeće pitanje: da li je to slučajnost ili se, pak, stimulisanjem zaposlenih da se bave sportom kroz različite beneficije i događaje utiče i na njihovu aktivnost? Da li jedni druge motivišu da se pokrenu i pobede današnji relativno neaktivan način života koji nameće savremeno okruženje, ali i priroda posla?

Odgovor je, zapravo, mešavina svega toga, ali uveliko prisutni burnout na poslu, to nepravedno merilo truda i posvećenosti – definitivno nije razlog. Jer, da bi u Infostudu, među mojim dragim Vojvođanima doživeo izgaranje na radnom mestu, zaista moraš imati jako kratak fitilj (iako sam ja u jednom trenutku bila blizu toga).

Još uvek se sećam situacije iz jedne zahtevne faze na poslu, kada me je moj mentor i šef gledao kako svakog dana kući nosim laptop i postajem sve umornija. Posle nekog vremena, pozvao me je na razgovor, na kome me, naravno, nije predložio za radnika meseca, već me je poslao na radionicu o efikasnosti. Tada mi je skrenuo pažnju na sledeću stvar: ako ne možeš da uradiš predviđeni posao u normalno radno vreme duži vremenski period, nešto ne radiš kako treba.

I bio je u pravu.

Merilo efektivnosti i efikasnosti ne sme i ne treba da bude količina vremena koju provodimo posvećeni poslu, već koliko je to vreme kvalitetno.

Cilj, taktika i disciplina – kako na poslu, tako i na stazi

Ima tu i nečeg drugog, još jednog razloga zbog kog se toliko mojih kolega odlučilo za trčanje, iako nisu sportski tip. Većina ima nešto što nas izvlači iz zone komfora, kao da u svojoj glavi stalno imamo nekog izazivača iz jače kategorije u boks meču, i to ne samo u oblasti sporta.

Programer koji ne voli javni nastup? Prvi se javi za izjavu za TV.

Damica koja ne voli smeštaj u hostelu? Odluči da putuje upravo u takvom aranžmanu, da bi pobedila sebe.

To je, dakle, to. Ovi ljudi trče prvenstveno da bi pobedili sebe.

Kako se, onda, trči polumaraton? Korak po korak, kilometar po kilometar. Na sedmom se pitaju šta im je to trebalo, ali nastavljaju. Na šesnaestom ne osećaju noge i žele da odustanu, ali prave taktiku preživljavanja i na kraju prolaze cilj. Onda sledeći put gledaju na sat, žele bolje vreme – daju sve od sebe. Posle toga im je želja da istrče maraton i postave sebi i taj cilj. I onda vredno rade da bi ga ostvarili.

Nema bega od previše stresa, samo postavljanje cilja, pametne taktike i disciplinovan rad, stalno izazivanje sebe i snaga volje. I da, trče zato što vole. Eto, to sam naučila od naših trkača.

Za Subotički polumaraton koji je u nedelju, 1. septembra, a čiji je Infostud sponzor, nisam stigla da se spremim. Ali, spremila sam dlanove i obećavam da ih neću štedeti da podržim ove neverovatne i hrabre ljude koji kreću na put još jedne borbe.

Zahvaljujući entuzijazmu organizatora, lokalnog sportskog udruženja Horizont, na ulice grada izaći će 1.500 trkača, što Suboticu čini drugim gradom na polumaratonskoj mapi Srbije, odmah iza Beograda!

Ako ne trčite, dođite makar da podržite! Ko zna, možda sledeće godine neko dođe da podrži vas! 🙂