Poslednji put kada sam aktivno igrao video igre bio sam srednjoškolac, odrastajući u vreme kada se pornografski sadržaj razmenjivao sa drugovima iz klupe — i to isključivo na CD-u. Bila je to 2007. godina i prvi Crysis je upravo izašao. Moj kompjuter više nije mogao da gura tako jaku grafiku i bio sam prepušten drugim zanimacijama. Danas, gotovo deceniju kasnije, vraćam se u vruću stolicu ali dečačka razonoda postala je nešto mnogo više. Šta tačno?
Kada sam kao osnovac dobio svoj prvi računar zahvaljujući bogatoj babi, malo je reći da sam bio glavna faca u školi ali i u kraju. Glavati drugari sa slincima u nosu i dresevima proslavljenih srpskih prvoligaša iz kojih nisu izlazili, dan i noć provodili su upravo u rezidenciji Mudrinić gde smo igrali Vice City, Mafiju, Generale, Call of Duty, Brothers in Arms i druge tada popularne naslove. Novac od užine čuvao se isključivo za posetu lokalnom piratu koji se od nas klinaca verovatno obogatio, a koji i dalje prodaje poslednje holivudske hitove ispred Robne Kuće u Zemunu.
Znao sam da zabrinuti roditelji potajno krive babu smatrajući da im je upropastila sina jedinca. Nisu ni slutili kakve će tek posledice pubertet ostaviti 😀 . Zimski raspusti značili su i danonoćno peglanje Kantera, dok smo jedno čitavo leto moj dobri drug Bane i ja proveli igrajući Mafiju koja je tada zauzimala neverovatna 3 CD-a. E to su bila vremena…
Gejmerske godine pratio je razvoj igraonica u komšiluku gde smo pred kraj osnovne škole provodili sve više vremena igrajući Generale i Need For Speed sa ekipom iz osmog jedan. No, kako to obično biva, moj kompjuter uskoro je postao vredan prvih otpada za recikliranu elektroniku, a novca se imalo isključivo za jedan osrednji laptop koji će se koristiti u edukativne svrhe (ovde nas baba i nije previše gotivila). Integrisana ndfika značila je finalni pozdrav s aktivnošću koja je obeležila moje detinjstvo. Par godina kasnije i finalni pozdrav toj istoj babi bez koje moja ljubav prema računarima danas sigurno ne bi postojala.
Zašto ovi ljudi sviraju plastične gitare?
Sredinom 2008. godine, školovanje me je odvelo put Amerike: kolekve Big Meka, svetske ekonomske krize i porodične zabave koja se umogome i danas vrti oko prevelike količine masne hrane i isto toliko velikog TV-a. Ugostiteljska porodica sa kojom sam živeo pripadala je “Microsoft sekti” tako da je veliku drvenu komodu na sred dnevne sobe ispunjavao Xbox 360 Halo Edition — sve dok ga nije zahvatio Red Ring of Death što je značilo par dana žalosti i utapanje tuge u kofi prepunoj testa za kukije.
Tada sam prvi put svirao plastičnu gitaru i bubnjeve koji su od prosečnog računovođe napravili Mik Džegera (Gitar Hero), ali i nakon godinu dana nisam mogao da se pomirim sa nedostatkom tastature i miša. Kako igrati Halo? Kako naciljati protivnika? Pitanja je bilo previše, a navika je zajebana stvar.
U godinama koje su sledile, moj gejming uglavnom se svodio na Temple Run i njegovo upražnjavanje tokom predavanja ili u na WC-u. Štaviše, video igre postale su toliko udaljene da sam smatrao kako je to opasno gubljenje vremena. Povremeni odlazak u igraonicu na 2K završavao se tek jednim uplaćenim časom — bilo da se pobeđivalo, bilo da se gubilo. Dečačku ljubav zamenile su obaveze velikih momaka.
I bi svetlosti…
I tako, skoro deceniju nakon mog otpozdrava gejmingu, vratio sam se. Jači nego ikad. Vreme je konačno došlo i pazario sam Playstation 4, efektivno postavši konzolaš (hvala Kojote na prozivanju). Nalik hiperaktivnoj deci čije unboxing videe možemo videti na YouTubeu, nisam mogao da skinem kez sa lica kada me je na Božić dočekao sopstveni poklon. Dodamo li svemu tome i činjenicu da je devojka bila na putu u Italiji, znao sam da postoji savršen razlog da odmor provedem u pidžami, desetkovajući praznične zalihe hrane i peglajući najnovije naslove.
Ekran televizora ubrzo je ispunio logotip renomirane japanske kompanije, tražeći od mene podatke među kojima sam siguran da se nalazi i uredno dostavljena krvna slika, ali lažirajući adresu stanovanja jer Srbije naravno nigde nema. Ni kreditna kartica nije prošla. Ni prva, ni druga. Ne radi ni PayPal. Dok cepam zaštitnu kesicu igre koju sam platio kao bubreg jer #original, sedam u fotelju i otvaram Kabinet. Drugo poglavlje mog gejmerskog života konačno je moglo da počne.
Slupao sam auto vredan €300.000! 🙂
Uncharted kolekcija prvi je skup igara kojeg sam se dokopao budući da je naslov došao u paketu (bandlu). Nešto starija grafika, ali jako zanimljiva priča poslužila je kao odlična uvertira za ono što je sledilo — prvi suster sa next gen grafikom gde sam se našao u ulozi Ejdena Pirsa, čikaškog hakera kome su ubili porodicu i koji juri glavnog bosa prolazeći kroz grad i njegovo podzemlje (Watch Dogs). Par sati kasnije i vozio sam Ferrari 458 Italia pokušavajući da napravim sopstveni vozački klub (Driveclub), u isto vreme diveći se fizici ove igre zbog koje sam se osećao kao pravi trkač. Dan sam završio sa omiljenim NBA timom (2k16), ali sam usled nedostatka drugog džojstika bio primoran da žurku “useljenja” ostavim za neki drugi dan.
Upoznavajući se polako sa svim novitetima koji više i nisu novost prekaljenim gejmerima, stigoh tako i do Sony Playstation Networka. U pitanju je pretplatnički servis koji vam nudi mogućnost igranja online multiplayer igara, značajne popuste prilikom kupovine novih naslova, ali i dve besplatne igre svakog meseca. Odlična investicija od 50 dolara za godinu dana ukoliko mene pitate, ali isto tako i velika muka budući da Srbija nije podržana među zvaničnim zemljama, samim tim ni platne kartice naših banaka. Rešenje je stiglo u vidu kupljenog PSN digitalnog kredita preko Amazona, no svaka nova plaćena igra znači i ponovnu kupovinu kredita. Proces koji je trebao biti jednostavan, u našem slučaju izuzetno je komplikovan.
Novogodišnje praznike proveo sam igrajući upravo video igre, ali jedna stvar je nedostajala i to u velikoj meri — ona iskra u dečijim očima kada sam prvi put seo za računar i pokrenuo Grand Theft Auto. Zasićenje sadržajem ali i njegova dostupnost, naterali su me da se prisetim dana kada se maštalo o novim igricama, kada se mukotrpno odvajalo od užine za posetu piratu… kao da su igre tada imale više smisla.
Neki novi klinci…
Možda je pak problem u meni. Možda gejming više nije aktivnost pomoću koje bežim u nekakav magični svet, već samo još jedna kratkotrajna razonoda osmišljena da mi pomogne kako bih zaboravio na svakodnevne probleme vezane za posao, ljubav, život. Možda je to bila zamisao od samog početka na koju jednostavno nismo obraćali pažnju jer smo bili klinci? Ne znam, ali one iskre u očima više nema.
Da li se industrija video igara promenila u protekloj deceniji? Jeste, i to na bolje moram reći. Sve je više nezavisnih studija koji dolaze sa novim idejama — na kraju dana jedan Nordeus i Eipix ne bi ni postojali da njihovi osnivači nisu gajili strast prema video igrama, otisnuli se put preduzetničkih voda i kreirali nešto svoje. Možda iz ovog ugla njihov rad sada posmatramo pre svega kao biznis, a možda baš ove igre inspirišu neke nove klince, nekog novog Branka Milutinovića ili Mirka Topalskog. I sami znamo da po broju gejmerskih hackathona ne manjkamo.
Jedno je pak sigurno, industrija video igara predstavlja vertikalu koja nastavlja da raste, pomerajući granice mogućeg iz godine u godinu, istovremeno nudeći milijardama gejmera širom sveta nove izazove i nove priče. Što se mene tiče, držaću se svoje nove igračke, otkrivajući zanimljive likove i prelazeći uzbudljive avanture, ali zauvek sećati se vremena kada je sve bilo jednostavnije i kada sam sa društvom delio te nezaboravne momente. Momente koji su iznedrili i mnoga kumstva. Momente koji se i dan danas prepričavaju.