Dolazeći na posao, poslednjih godinu dana svakog jutra prolazim pored zgrade TANJUG-a. Pauza za kafu vodi me kraj ‘lepotice’ locirane nadomak parka kod Palasa, čuvenog mesta gde se već nekoliko decenija okuplja alternativna scena Beograda. Možda pank nije mrtav, ali novinarstvo sigurno jeste - a sa njim i TANJUG.
Početak 2000-ih označio je dublje promene u društvu – promene na bolje. Iako mlad da bih se sećao pojedinosti, reč privatizacija prati moje odrastanje ali i odrastanje mojih kolega, svršenih studenata novinarstva koji su u proteklih dvanaest meseci načinili svoje prve korake u ovoj ludoj profesiji, shvativši da je vreme doajena o kojima smo slušali na predavanjima odavno prošlo. Nemali broj njih brzo je potražio zaposlenje u srodnim oblastima, komunikacijama i marketingu, ne bi li se spasili dok još mogu.
I tako, reč privatizacija prati me kroz adolescenciju – od “tašna-mašna” preduzeća, brkatih direktora sa rejbankama i cvetnim kravatama, pa sve do danas kada se i sam nalazim u medijima, gledajući kako 180+ kolega ostaje bez posla. Tih dvehiljaditih mnogi su mislili da će biti bolje, za neke je privatizacija značila i spas. Ipak, iščekivajući ‘mesiju’ u vidu menadžmenta koji će magičnim ćupom zlata udahnuti novi život propalim industrijama, ostali smo u mestu dok je svet ubrzano nastavio da se razvija.
Zaposleni – vrhunski novinari, žrtve lošeg menadžmenta, izgubljenih ideala, ali i monumentalnih društvenih promena koje medije potresaju već duže od dve decenije. Da li je TANJUG ikada imao šanse?
Vidite, problem je dublje prirode. Novinarstvo je odavno mrtvo, prepušteno pojedincima, dobrim novinarima, ali ne i dobrim preduzetnicima. Od sedme sile napravili smo društveno odgovorni projekat prepušten NVO finansiranju, i ne bi nas trebalo čuditi kada gradonačelnik Mali pripreti novinarskoj redakciji tužbom za klevetu uprkos tvrdnjama potkrepljenim dokazima. Šta će nama informativna agencija sa tradicijom dugom 72 godine kada nam novinarstvo kao takvo nije ni “poslednja rupa na sviralu?”
Ono novinarskog posla što je i ostalo prepušteno je “novim medijima”, portalima i blogovima, pojedincima koji nisu čekali na zlatni ćup, koji su bili gladni informacije ali u isto vreme svesni činjenice da su mediji pre svega biznis, a tek potom sredstvo informisanja.
TANJUG na aparatima
Premijer Vučić, vidno ljut na ministra Tasovca koji je prema Zakonu o medijima podržao gašenje TANJUG-a, ističe da će Vlada Srbije morati hitno da pronađe rešenje za ovaj problem, te u “5 do 12” iskopa kupca koji će biti zainteresovan za kupovinu državnog preduzeća čiju ulogu mnoge kolege iz industrije više i ne vide – ruku na srce ni ja. Ukoliko se kupac ipak ne pojavi a rok za gašenje od mesec dana istekne, hoće li Vlada ponovo navući svoj Supermen kostim i potrčati u spas? Da li je TANJUG zaista pacijent kojeg želimo da držimo na aparatima?
Jučerašnja kafa bila je gorka. Prolazeći pored prvih komšija, grupa žena plakala je ne znajući šta nosi sutra. Lica novinara, snimatelja… teške su to scene za gledanje. Sagao sam glavu, iz poštovanja. Oni znaju da su ostali bez posla, ali svaka puštena suza kao da je za pokoj novinarstvu, profesiji čiji bi poslednji bastion mogao pasti krajem meseca.