Dve godine Zakona o digitalnoj imovini: Dok se web3 razvija, regulativa u Srbiji stagnira

Dve godine Zakona o digitalnoj imovini: Dok se web3 razvija, regulativa u Srbiji stagnira

Dve godine nakon usvajanja Zakona o digitalnoj imovini, mnogi predstavnici domaće web3 zajednice pitaju se šta se dešava sa izmenama i dopunama pravnog okvira koji za cilj ima uređivanje jedne od najbrže rastućih oblasti u finansijama i tehnologiji. Analiza koja sledi pruža uvid u neke od najvećih problema sa kojima se web3 zajednica suočava.

Krajem 2020. godine Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o digitalnoj imovini. Zadatak ovog dokumenta bio je da bliže odredi pravni okvir za uređenje tržišta kriptovaluta i drugih oblika digitalne imovine — njihovog posedovanja i trgovine. Predstavnici Vlade tih dana nisu skrivali oduševljenje činjenicom da je Srbija među prvima u Evropi usvojila jedan takav zakon, pridruživši se ekskluzivnom klubu u kojem su se tada nalazile samo Švajcarska, Estonija, Kipar i Malta.

Međutim, par godina kasnije, na površinu su počeli da isplivavaju problemi koji su direktna posledica regulative koja se dve godine nije unapređivala i usklađivala promenama na tržištu — promenama koje su toliko česte da regulatori nikako ne uspevaju da održe korak sa web3 trendovima i aktuelnostima.

Analizirajući Zakon o digitalnoj imovini, jasno je da je regulativa od starta bila usmerena ka tokenizaciji tj. ICO (initial coin offering) što danas u industriji više nije toliko čest proces. Štaviše, pojedini termini kao što su NFT, DeFi i DAO uopšte nisu ni prepoznati zakonom, a daleko od toga da se problemi tu završavaju.

Zahvaljujući grupi stručnjaka koji su pomogli u pisanju ovog teksta, redakcija Netokracije ustanovila je u prethodnom periodu različite pravne i finansijske nedoumice koje prema mišljenju naših sagovornika iz web3 zajednice predstavljaju veliki problem – kako za razumevanje zakona, tako i za njegovo sprovođenje, otežavajući delovanje pravnih i fizičkih lica u kripto svetu i na taj način direktno umanjujući lidersku poziciju Srbije u web3 / blockchain industriji u pogledu regulativnog okvira.

Rešenje na koje se čekalo dve godine

Uzmimo za primer kripto menjačnice. Iako je zakon definisao ovu oblast još pre dve godine, Narodna Banka Srbije je tek nedavno izdala dozvole za prve dve kripto menjačnice, a kako nezvanično saznajemo, ukupan broj pravnih subjekata koji je podneo zahtev za ovu licencu bio je daleko veći.

Izrazivši želju da ostanu anonimni, pojedini izvori sa kojima smo razgovarali na ovu temu ukazali su na opreznost Narodne Banke Srbije i konzervativniji stav prema tržištu kapitala koji uglavnom favorizuje dinar, stoga nas ne treba čuditi što mnoge stvari u domenu kriptovaluta ostaju nedorečene i nedefinisane, kao da se regulatori plaše otvaranja nekakve “pandorine kutije”. Nažalost, sličan stav imaju i mnoge druge države.

Analizirajući takav odnos prema tržištu kriptovaluta i svim njegovim akterima, dolazi se i do pitanja koliko je država Srbija spremna da zaista uredi ovu oblast i stvori zakonski okvir od kojeg će pripadnici web3 zajednice imati korist, a ne strah praćen komplikovanim procedurama prepisanim iz drugih zakona i oblasti.

Sve nas to dovodi do ključnog pitanja — da li je država zaboravila na izmene i dopune Zakona o digitalnoj imovini? Ako je to slučaj, nadamo se da će im ova analiza osvežiti memoriju i da ćemo na jedan razuman način otvoriti prostor za širu diskusiju koja će na kraju rezultovati neophodnim promenama za koje struka smatra da su ključne za borbu za poziciju lidera u Evropi u oblasti web3 razvoja.

Prokockana prednost

Pripremajući ovaj tekst proteklih meseci, naša redakcija imala je priliku da razgovara sa velikim brojem predstavnika web3 zajednice koji su sa nama podelili svoje viđenje trenutne situacije iz ugla regulative, ali i svoje bojazni prema usporavanju daljeg razvoja jednog od najbrže rastućih tehnoloških sektora.

U razgovoru koji sledi, svoja razmišljanja na temu primene zakona, ali i povezanih pravnih, poreskih i finansijskih pitanja, sa nama su podelili Aleksandar Begović, menadžer za oblast finansija, poreza i pravnih pitanja u kompaniji Decenter i Dušan Romčević koji već duži niz godina radi kao pravnik u finansijskom sektoru, a koji je, između ostalog, bio uključen u pisanje Zakona o digitalnoj imovini.

Koliko je prema vašem mišljenju Zakon o digitalnoj imovini od starta bio prilagođen potrebama fizičkih i pravnih lica koja se bave trgovinom kriptovaluta, te razvojem proizvoda i usluga vezanih uz njih?

Dušan: Srbija jeste među prvim državama koje su regulisale digitalnu imovinu, a rešenja koja usvajaju druge države, pre svega u EU, otprilike odgovaraju našim rešenjima — što znači da smo bili na pravom putu.

Kada je u pitanju prilagođenost zakona potrebama lica koja se bave digitalnom imovinom — zakonska rešenja su dobra za ona lica koja žele da usklade svoje poslovanje sa pravnim okvirom, dok se lica koja posluju na crno neće radovati nijednom zakonu. Ipak, voleo bih da su srpski propisi, pre svega u poreskom delu koji se odnosi na fizička lica, imali više razumevanja za stvarne prilike na tržištu.

Aleksandar:  Digitalna imovina pruža slobodu, efikasnost i praktičnost, te je stavljanje iste u regulatorne okvire na neadekvatan ili nedovoljno jasan način u određenim segmentima opravdano stvorilo percepciju neprilagođenosti Zakona o digitalnoj imovini, ali i pratećih poreskih i drugih zakona, sa do tada razvijenom praksom u sferi digitalne imovine.

Donošenje Zakona o digitalnoj imovini je dobro i pohvalno je što smo bili među prvima koji su ovakav zakon doneli. Međutim, vreme je pokazalo da je praktična primena Zakona o digitalnoj imovini i regulative koja ga okružuje otežana, čemu u prilog govore pravila čija primena iziskuje mnogo troškova i resursa, brojne nedoumice u primeni određenih pravila koja zahtevaju razjašnjenje kroz mišljenja nadležnih organa, relativno mali broj podnetih, a samim tim, i odobrenih belih papira za digitalne tokene, dug vremenski period za odobravanje prvih licenci pravnim licima koja se bave poslovima razmene digitalne imovine (kripto-menjačnice), nepostojanje brokersko-dilerskih društava u ovoj oblasti i generalno jako visoki zahtevi za licenciranje istih i sl.

Čitajući zakon, stiče se utisak da je kompletna regulativa okrenuta ka ekonomiji tokenizacije, što predstavlja samo mali deo kripto tržišta — pogotovo danas?

Dušan: Kada je u pitanju tokenizacija, prilikom pisanja zakona iskoristili smo činjenicu da Srbija još nije članica EU — što znači da smo imali slobodu da osmislimo najpovoljniji pravni okvir u Evropi. Drago mi je što vidim da se inovativna pravila o izdavanju digitalnih tokena već koriste u praksi, a očekujem da toga bude sve više.

Zakon zaista jeste već prevaziđen u pojedinim delovima, ali to je i bilo za očekivati — najpametniji ljudi na svetu rade na razvoju digitalne imovine i nije bilo realno da mi predvidimo sve šta će ti umovi da smisle. Sa druge strane, bilo bi dobro da se pravni okvir dopuni tako da pokrije i stvari koje su se pojavile / razvile u poslednjih nekoliko godina.

Aleksandar: Zakon jeste razmatran i pisan u doba velikih ICO, te nije čudno što je u zakonu velika pažnja posvećena i samoj tokenizaciji. Činjenica je da se od tada svet digitalne imovine drastično promenio, a da je zakon nažalost ostao u istom obliku. Imali smo jako veliku prednost u momentu donošenja zakona jer smo zaista bili jedni od pionira u ovoj oblasti u Evropi, pa i šire.

Smatram da smo trenutno tu prednost prokockali i da evidentno gubimo trku sa mnogim zemljama jer deluje kao da sedimo u ćošku i gledamo šta će one uraditi, a kako bismo mi prilagodili našu regulativu njihovim pravilima i praksi koja dolazi. Mislim da nam generalno fali proaktivnosti i inovativnosti u ovoj oblasti, ali je dobro što još uvek nije kasno da se to promeni.

Porez na kapitalnu dobit od kriptovaluta. Zakonom je predviđeno da poresko oslobođenje nastaje tek nakon što je lice posedovalo kriptovalutu duže od 10 godina — što je stravično dug period. Kako komentarišete ovu odluku?

Aleksandar: Kratak odgovor je da je ovaj period neprilagođen, a slobodno mogu reći i neprimenjiv za kriptovalute. Duži odgovor zahteva razumevanje malo više detalja.

Pođimo od toga šta je zapravo kapitalna dobit na koju moramo da platimo porez i kada se primenjuje poresko izuzeće. Uzmimo na primer lice koje je kupilo stan u Beogradu pre određenog broja godina za 60.000 evra. Veliki rast cena nekretnina je dovelo lice u situaciju da nekretnina danas vredi 100.000 evra.

Ukoliko se lice odluči da iskoristi rast cena i stan proda, momentom prodaje stana će ostvariti kapitalnu dobit od 40.000 evra koju država oporezuje sa 15% poreza. Tih 6.000 evra poreza nije mali iznos, zar ne? Međutim, ukoliko je lice taj stan držalo u svom vlasništvu duže od 10 godina, neće imati nikakvu poresku obavezu prema državi, kako u vidu podnošenja prijave, tako i u vidu plaćanja poreza na ostvarenu kapitalnu dobit.

To je prilično dobar poreski podsticaj jer kapitalna dobra, poput nekretnina, akcija i udela, jesu nešto što se u većini situacija kupuje za svrhe srednjeročnog ili, pak, dugoročnog investiranja, te se ovaj rok od 10 godina donekle uklapa u tu investicionu matematiku i investitori ga i te kako uzimaju u obzir prilikom ulaganja u kapitalna dobra.

Ono što se ovde nameće kao jako bitno pitanje, jeste odakle digitalna imovina u istoj korpi kapitalnih dobara sa stanovima, akcijama i udelima koji su izuzeti od poreza na kapitalnu dobit nakon 10 godina?

Opšte je poznato da je tržište digitalne imovine, a prevashodno kriptovaluta, jako volatilno i da su pre retke, nego česte situacije da se kriptovalute kupuju isključivo radi držanja duži niz godina. Upravo ta volatilnost “motiviše” vlasnike kriptovaluta da njima aktivno trguju, da ih razmenjuju za druge kriptovalute ili stabilne tokene ili da ih jednostavno koriste za kupovinu dobara i usluga. Deset godina je večnost u svetu digitalne imovine i ne pruža gotovo nikakav podsticaj fizičkim licima da kriptovalute “oroče” na tako dug period.

Za razliku od Srbije, takva specifičnost tržišta kriptovaluta je prepoznata od strane brojnih zemalja u svetu. Hrvatska je izuzela od poreza na kapitalnu dobit svaku prodaju kriptovaluta nakon dve godine držanja istih, dok je Nemačka napravila izuzeće već nakon jedne godine, a uvela je i neoporeziv iznos od 600 evra za dobit ostvarenu na prodaji kriptovaluta koje su kupljene i prodate u poslednjih 12 meseci. Eto primera dobrih praksi koje možemo da usvojimo.

Zakonom je propisano da svaka transakcija prodaje ili razmene kriptovaluta kreira obavezu podnošenja poreske prijave. Možete li nam opisati kako to izgleda u praksi i zašto je ovakav proces neprilagođen za kripto tržište?

Aleksandar: Ovde se opet vraćamo na spomenute specifičnosti tržišta digitalne imovine, a pre svega kriptovaluta. Jako je često u praksi da vlasnik kriptovaluta u razdoblju od nekoliko dana izvrši nekoliko transakcija razmene jedne kriptovalute za drugu (na primer ETH za DAI, ETH za USDC i sl.), a ujedno se može desiti da jedan deo kriptovaluta proda, odnosno zameni za tradicionalni novac u kripto-menjačnici (na primer, ETH za dinare).

Pored samih transakcija prodaje, odnosno razmene kriptovaluta, svaka ova transakcija posledično za sobom vuče i plaćanje transakcionih naknada koje se takođe plaćaju u kriptovalutama (npr. u ETH na istoimenoj mreži), te stoga plaćanje transakcionih naknada zapravo predstavlja još jednu transakciju prodaje kriptovaluta.

Prema našem zakonu, svaka razmena jedne kriptovalute za drugu je događaj koji dovodi do nastanka kapitalnog dobitka ili gubitka, gde je kapitalni dobitak naravno oporeziv. Isto važi i za samu prodaju kriptovaluta, odnosno njihovu zamenu za tradicionalni novac (dinare), ali i za transakcione naknade, jer one nisu ništa drugo do razmena kriptovaluta za uslugu izvršenja transakcije.

Šta prethodno znači u praksi za vlasnika kriptovaluta?

Vlasnik kriptovaluta je dužan da svaku pojedinačnu transakciju razmene jedne kriptovalute za drugu, kao i prodaje, odnosno razmene kriptovalute za tradicionalni novac, ali i za svako plaćanje transakcionih naknada prijavi kroz poresku prijavu bez obzira da li je na tim transakcijama ostvario dobitak ili gubitak. Ukoliko je u sumi ostvario kapitalni dobitak, naravno, biće dužan da na taj dobitak plati 15% poreza, sem ukoliko te kriptovalute nije držao duže od 10 godina.

Stvari postaju još komplikovanije zbog načina na koji se utvrđuje kapitalni dobitak ili gubitak.

U momentu razmene / prodaje kriptovaluta, vlasniku je generalno poznata njihova prodajna vrednost izražena u tradicionalnom novcu što je jedna nepoznata u jednačini koju relativno lako možemo odrediti.

Druga nepoznata u jednačini je nabavna vrednost tih kriptovaluta, jer upravo razlika između prodajne i nabavne vrednosti kriptovaluta nam govori da li je vlasnik ostvario dobitak koji se oporezuje ili gubitak kojim može umanjiti ostvarene dobitke na drugim transakcijama. To je lako utvrditi u transakcijama gde ste prvo kupili 5 ETH i sada svih 5 ETH razmenjujete za (na primer) DAI ili za tradicionalni novac. Međutim, ukoliko je vlasnik nabavljao taj ETH u nekoliko transakcija u prošlosti (na primer 1 ETH po $1.000, 2 ETH po $1.200 i preostalih 2 ETH po $1.500), biće potrebno da se vrati na svoju evidenciju (ukoliko je ima) ili na samu mrežu i retroaktivno utvrdi nabavnu vrednost svakog pojedinačnog dela ukupne količine ETH koju je razmenio, odnosno prodao.

Ovo nije kraj, jer stvari mogu postati još komplikovanije.

Ukoliko je vlasnik na primer tokom vremena nabavio 7 ETH iz više desetina transakcija, a prodaje ili razmenjuje samo 5 ETH iz te količine, biće potrebno da utvrdi ne samo nabavnu vrednost za tih 5 ETH, već i da utvrdi koje delove tih 7 ETH koje poseduje zapravo prodaje. U nekim zemljama važe FIFO pravila (first in first out – prva nabavljena kriptovaluta u ukupnoj količini se prva i prodaje), što bi značilo da se razmenjuju, odnosno prodaju prvih 5 od 7 ETH koji su istorijski nabavljeni.

U Srbiji je sa druge strane ovaj segment obračuna potpuno neregulisan. To izaziva velike poteškoće u praksi jer vlasnici kriptovaluta nisu sigurni kako da postupe u ovom slučaju, te se na taj način stvara visok stepen pravne nesigurnosti i ostavlja prostor za potencijalnu grešku, ali i manipulacije.

Kao da prethodno nije dovoljno, situacije mogu postati daleko više kompleksnije od prethodno opisanih (na primer, dovoljno je samo da u priču uključimo neke staking aktivnosti ili otvaranje pozicija u nekim od protokola, poput Aave i MakerDAO), ali ću se zaustaviti ovde.

Iz ovih par slikovitih primera, više je nego evidentno da je naša poreska regulativa sa jedne strane nedorečena, a sa druge strane poprilično neprilagođena specifičnostima kriptovaluta i samog kripto tržišta. To nisu osetili samo vlasnici kriptovaluta, već i Poreska uprava kojoj je trebalo jako mnogo vremena da počne da donosi prva rešenja po osnovu prijava za kapitalnu dobit. Broj izdatih rešenja je i dalje jako mali u poređenju sa brojem podnetih prijava, a način tumačenja i određivanja nabavne i prodajne cene od strane Poreske uprave govori u prilog tome da će im trebati još mnogo znanja i prakse kako bi doneta rešenja bila bez prigovora poreskih obveznika.

Za razliku od nas, neke zemlje, poput Hrvatske, su u mnogome prihvatile tu realnost, te su iz oporezivanja izuzeli transakcije razmene jedne kriptovalute za drugu, što u svetu kriptovaluta deluje potpuno logično imajući u vidu volatilnost cena, ali pre svega specifičnost samog tržišta. Ostaje da se nadamo da će regulator prepoznati ove specifičnosti, te da možemo očekivati neke bitnije izmene regulative koja će nas pozicionirati kao direktne konkurente zemalja koje su u ovoj oblasti otišle nekoliko koraka dalje od nas.

Zakon kaže da pravna lica mogu da prodaju robu i usluge za kripto, ali da ne mogu da zadrže tu digitalnu imovinu već je putem posrednika moraju zameniti u fiat?

Aleksandar: Zakon o digitalnoj imovini predviđa da kompanije koje vrše aktivnosti maloprodaje, što predstavlja faktički svaku prodaju dobara i uslugama fizičkim licima, mogu vršiti naplatu od fizičkih lica u digitalnoj imovini. Međutim, tu postoji jedna začkoljica, a to je da se ta naplata može vršiti isključivo preko licenciranog posrednika koji bi za kompaniju zaprimio digitalnu imovinu, razmenio je u dinare, a zatim preneo na račun kompanije. Direktna naplata naknade od fizičkih lica u digitalnoj imovini je zabranjena.

Šta to znači u praksi za kompaniju?

Kompanija ponudom proizvoda i usluga u razmenu za digitalnu imovinu potencijalno širi krug klijenata, jer oni sada plaćanje mogu vršiti i u digitalnoj imovini. Međutim, kompanija nikada neće biti u prilici da raspolaže tom digitalnom imovinom, da istu drži ili koristi za dalja plaćanja, već će se ista prenositi isključivo na novčanike (eng. wallets) posrednika za svrhe konverzije u dinare. Dalje, posredniku se mora platiti naknada za uslugu koju pruža, te stoga kompanija neće dobiti iznos naknade po kojoj je proizvod ili uslugu prodala, već će ista biti umanjena za određeni procenat usluge.

Stoga, iako digitalna imovina nosi sa sobom veliku dozu praktičnosti, efikasnosti i niske troškove administracije i transakcija, ovim pravilom su te karateristike digitalne imovine mahom anulirane, a same transakcije su isuviše zakomplikovane.

Pozitivno je svakako to što se u transakcijama između naših i stranih kompanija naplata za proizvode i usluge može vršiti u digitalnoj imovini bez posrednika, te stoga kompanije tu imaju više fleksibilnosti, manje transakcionih troškova i slobodno mogu raspolagati tom digitalnom imovinom (na primer, mogu kupiti usluge od neke treće firme). Svakako, i u ovoj sferi postoji prostor za unapređenje jer bi upravo licencirani posrednici mogli umnogome da pomognu u obezbeđivanju naplate i zaštiti kompanija od volatilnosti vrednosti digitalne imovine u kojoj se naplata vrši. Međutim, iz načina na koji je Zakon o digitalnoj imovini trenutno definisan nije moguće do kraja zaključiti da li su licencirani posrednici u mogućnosti da pruže takav tip usluga.

Kada pravno lice dobije kripto za robu ili usluge, kako ga evidentira u svojim knjigama i kako posmatra njegovu prodaju?

Aleksandar: Digitalna imovina nije isto što i tradicionalni novac. Digitalna imovina, uključujući kriptovalute, je nešto potpuno inovativno, te nije iznenađenje da i dalje postoje brojne nedoumice oko načina na koji istu treba tretirati. Štaviše, ne postoje standardi u računovodstvu koji se bave digitalnom imovinom, nego se ista, kao i u većini situacija, pokušava smestiti u već postojeće tradicionalne okvire.

Uzmimo na primer licenciranu kripto-menjačnicu, iliti pružaoca usluga u sferi kupovine i prodaje kriptovaluta. Ukoliko bi se ista ponašala kao tradicionalna menjačnica ili banka, kompanija bi joj prenela određenu količinu digitalne imovine, a kripto-menjačnica bi istu razmenila za dinare koje bi uplatila kompaniji. Za prethodno bi izdala potvrdu o izvršenoj razmeni. Naravno, menjačnica bi svoju proviziju već zaračunala u kursu, te stoga ne bi izdavala nikakvu fakturu za uslugu. Kompanija takođe ne bi izdavala nikakvu fakturu menjačnici, jer ona u svetu razmene valuta jednostavno vrši njihovu konverziju.

Međutim, prodaja kriptovaluta nije isto što i razmena evra ili neke druge tradicionalne valute u menjačnici ili banci. Za razliku od tradicionalnog novca, kriptovalute se prema preporukama Ministarstva finansija u knjigama kompanija posmatraju kao nematerijalna imovina ili zalihe. Nematerijalna imovina je, kao što sam naziv kaže, neka imovina bez materijalne suštine (npr. brend Coca-Cola koji egzistira i gradi se kod potrošača ili neki softver koji je na cloud-u), dok su zalihe poput robe u magacinu koju držite radi dalje prodaje kupcima. Prethodna analogija sa nematerijalnom imovinom, odnosno zalihama, ima u nekoj meri logično uporište u zavisnosti od toga za šta kompanija koristi kriptovalute, ali onda dolazimo do momenta njihove zamene za tradicionalni novac.

Ukoliko kompanija želi da zameni kriptovalute u kripto-menjačnici, ona ih prenosi sa svog wallet-a na wallet kripto-menjačnice, a zauzvrat dobija dinare. S obzirom da su kriptovalute nematerijalna imovina ili zalihe u knjigama kompanije, potpuno bi bilo logično da kompanija izda fakturu kripto-menjačnici jer je suštinski prodala svoju imovinu u zamenu za dinare. Faktura bi naravno išla bez PDV-a jer Zakon o PDV-u jeste predvideo da se na ove transakcije PDV ne plaća, ali moramo pomenuti da je nažalost ovo jedina situacija koju Zakon o PDV eksplicitno reguliše.

No, iako je prethodno postupanje logično i donekle obezvređuje žargonski ustaljen naziv “kripto-menjačnica”, u regulatornom okviru nije do kraja jasno da li kompanije treba da postupaju na ovakav način, odnosno da li treba da izdaju fakturu kripto-menjačnici kada vrše razmenu kriptovaluta, a sa druge strane da li kripto-menjačnica treba kompaniji da izda neku potvrdu o razmeni, fakturu za svoje usluge tj. proviziju ili pak ništa od navedenog. Bilo bi lepo kada bi se regulator pozabavio i ovom temom i otklonio nedoumice sa kojima se u privredi suočavamo svakodnevno.

Travel rule — u zakonu isto tako stoji da postoji obaveza da digitalnu imovinu prati i informacija o njenom poreklu. O čemu je tačno reč i kako ovakav proces izgleda u praksi? Zašto je EU odustala od ovog pravila?

Dušan: Travel rule je pravilo koje direktno pogađa pružaoce usluga — nameću im se dosta stroge obaveze.

Konkretno, u bankarskom sistemu svaki račun kontroliše banka, koja ima detaljne podatke o tome koje lice stoji iza svakog računa — zbog toga ona te podatke i može da pošalje drugoj banci. U svetu kripta ljudi mahom sami kontrolišu svoje wallet-e, a do prenosa kripta dolazi bez posrednika, odnosno često samo jedna strana koristi posrednika. Taj jedan posrednik nema od kog drugog licenciranog lica da primi podatke – jer drugo licencirano lice ni ne učestvuje u transakciji (sredstva šalje korisnik sam sa svog wallet-a). A zahteva se da podaci o inicijatoru transakcije budu poslati i primljeni.

U praksi će ovo najviše pogoditi mogućnost da se u retail-u kupuje kriptom, jer praktično dolazimo do toga da je to moguće samo ako kupac koristi platno rešenje koje koristi i prodavac, a ne u slučaju da kupac sam upravlja svojim wallet-om. Dobro bi bilo da se ova pravila ažuriraju i da se omogući plaćanje digitalnom imovinom u prodavnicama.

Postojeća regulativa zabranjuje unos digitalne imovine u pravno lice. Zašto je to tako i koje su posledice ovog ograničenja? Takođe, iako regulativa prepoznaje mogućnost davanja zajma pravnom licu u vidu digitalne imovine, konverzija sredstava za novac predstavlja problem?

Dušan: Jedino što eksplicitno nije dozvoljeno to je unošenje digitalne imovine u osnovni kapital pravnih lica — osim toga, pravna lica mogu da poseduju digitalnu imovinu kao deo svoje celokupne imovine. Određeni problemi se javljaju kada pravna lica obavljaju platne transakcije u vezi sa digitalnom imovinom, ali može se očekivati da sada, kada imamo dva licencirana pružaoca usluga, ti problemi postepeno iščeznu (ili se bar drastično umanje).

Aleksandar: Da, unošenje digitalne imovine u osnovni kapital pravnih lica nije dozvoljeno. To znači da investitor — vlasnik digitalne imovine, koji želi da izvrši ulaganje u neku kompaniju (na primer, startap), to ne može uraditi tako što će digitalnu imovinu uneti u kapital kompanije, već to mora uraditi na malo komplikovanije, alternativne načine.

Jedan način je da razmeni digitalnu imovinu za dinare u kripto-menjačnici i da te dinare zatim unese u kapital kompanije. Tom razmenom vlasnik digitalne imovine dolazi u obavezu da podnese poresku prijavu i potencijalno plati porez na kapitalnu dobit koju je ostvario kako pri prodaji digitalne imovine, tako i pri plaćanju transakcione naknade. Iako vidno komplikovaniji način, on ima i svoje pozitivne strane. Regulator je predvideo da fizičko lice ulaganjem tradicionalnog novca (dinara) dobijenog razmenom digitalne imovine u kapital kompanija u Srbiji ima pravo da umanji porez na kapitalnu dobit ostvaren prilikom prodaje digitalne imovine za čitavih 50%. To je jako privlačan podsticaj i donekle kompenzuje komplikovaniju proceduru ulaganja.

Ono što ostaje kao veliko pitanje jeste zašto u identičnoj situaciji, pravna lica koja prodaju digitalnu imovinu da bi dinare koje dobiju tim putem uložili u kapital neke kompanije, imaju pravo na umanjenje 100% poreza na kapitalnu dobit, a fizička lica svega 50%.

Drugi način ulaganja je svakako davanje zajma u formi digitalne imovine. Ovaj način finansiranja kompanija u Srbiji je legitiman, ali može naići na poteškoće u praksi. Naime, ukoliko biste vi kao kompanija digitalnu imovinu koju dobijete za zajam koristili dalje za plaćanje dobara i usluga, ne biste imali problema. Međutim, niti je svuda moguće, niti sve kompanije prihvataju digitalnu imovinu kao formu plaćanja. Stoga, ono što vam preostaje kao alternativa jeste da tu digitalnu imovinu razmenite u tradicionalni novac i da isti koristite za plaćanja, ali samo pod uslovom da to uspete da realizujete u praksi.

Banke u Srbiji, kao i NBS, su prilično oprezne kada je reč o digitalnoj imovini, te postoji velika šansa da vam banka, pozivajući se na svoje politike rizika, neće dopustiti da zaprimite sredstva sa kripto-menjačnice ukoliko identifikuje da ste ta sredstva dobili razmenom kriptovaluta dobijenih putem zajma. Prethodno čak i ukoliko imate svu legitimnu dokumentaciju o poreklu sredstava i uprkos činjenici da je davanje zajma u digitalnoj imovini zakonom dozvoljena radnja.

Ostaje da se nadamo da će banke donekle relaksirati svoju politiku rizika sada kada imamo dva licencirana pružaoca usluga u vezi sa digitalnom imovinom (dve kripto-menjačnice), ili ćemo možda čak da se suočimo sa skorašnjim scenarijom iz susedne Bosne gde će regulator morati da se umeša ukoliko bude zaključio da banka ne dozvoljava realizaciju legitimnih transakcija i izlazi van okvira svog ovlašćenja.

Kada već govorimo o poreskom tretmanu, deluje da je i ICO (inicijalno izdavanje tokena) takođe podložno oporezivanju na kapitalnu dobit. Zašto je ovo problematično?

Aleksandar: Zamislite situaciju u kojoj ste se odlučili da kao kompanija sredstva za određeni projekat prikupite izdavanjem digitalnih tokena. Vi ćete budućim vlasnicima tih tokena dati pravo na određeni prinos, a na kraju i otkupiti taj token po dogovorenoj ceni. Složićemo se da prethodno dosta podseća na neki vid kamatonosnog zajma ili, pak, na obveznice koje država izdaje da bi se finansirala, a uz to daje određeni prinos u vidu kamatonosnih kupona, pored povraćaja inicijalno uloženih sredstva u kupovinu obveznica.

Logika nalaže da ni u jednoj od ovih situacija primalac zajma ili država ne ostvaruju direktno bilo kakvu dobit i profit od istih. Oni su jednostavno pozajmili novac koji će vratiti uz kamatu koja im je dodatni trošak, a da li će taj novac od zajma ili obveznice uložiti u određene namene koje mogu ili ne moraju rezultovati u nekoj dobiti, to je već nešto što će budućnost pokazati.

Međutim, iako je logika sasvim jasna, poreski propisi u ovoj oblasti nažalost nisu. Štaviše, napisani su na takav način da su potpuno zanemarili pojedinačni karakter različitih oblika digitalne imovine (na primer kriptovalute vs. digitalni tokeni) i krajnje generalno propisuju da je prodaja bilo kakve digitalne imovine predmet poreza na kapitalnu dobit, bez ulazaka u bilo kakve specifičnosti.

Šta to znači u praksi?

Ukoliko se držimo jezičkog tumačenja regulative i zanemarimo logiku objašnjenu iznad, ispada da je novac prikupljen od tek izdatog tokena predmet poreza na kapitalnu dobit. To znači da izdavalac tokena samim prikupljanjem sredstava za investiranje u neki projekat već u startu gubi približno 15% prikupljenih sredstava. To nema nikakve logike, pogotovo ako napravimo analogiju sa pomenutim primerom zajma ili obveznice.

Da stvari budu još komplikovanije, sama prodaja digitalnih tokena, kako inicijalna, tako i OTC, nije regulisana PDV propisima. Ministarstvo finansija jeste izdalo jedno mišljenje koje daje uvid u PDV tretman jedinog tokena koji je do sada dobio beli papir, ali ono nije primenjivo za tokene sličnog ili potpuno drugačijeg karaktera.

Prethodne nedoumice i potencijalno značajni poreski troškovi zasigurno utiču na odluke pravnih lica u Srbiji da otpočnu proces tokenizacije i prikupe sredstva za svoje projekte na taj način, što je zaista velika šteta. Tokenizacija može omogućiti i običnim ljudima da imaju priliku i benefit od ulaganja u projekte koje veruju, a kompanijama jedan alternativni, značajan izvor finansiranja brojnih projekata za koje postoji potvrda i vera zajednice koja ulaže u njega, čak i kada banke i drugi veliki investitori nisu spremni na to.

Zakon o digitalnoj imovini u svom trenutnom obliku ne prepoznaje termine kao što su NFT, DeFi i DAO. Zašto je to posebno problematično i kako takva stvar utiče na domaće biznise?

Dušan: Zakon je regulisao digitalnu imovinu (kripto) onakvu kakva je bila u trenutku kada je zakon pisan — i mislim da je to urađeno dobro. Tek posle je došlo do eksplozivnog razvoja DeFi-ja i NFT-jeva a DAO je još uvek u povoju.

Ne bih rekao da manjak regulative trenutno pravi značajne probleme kripto zajednici, ali ovde država ima priliku da usvajanjem dobre regulative, odnosno pravih izmena zakona, privuče velike svetske projekte u Srbiju. Zašto Srbija ne bi imala jasan okvir za DeFi, jednostavan način da se odobri izdavanje NFT-a i inovativan pristup prepoznavanju DAO-a?

Aleksandar: Činjenica je da je tek posle donošenja Zakona o digitalnoj imovini došlo do eksplozivnog razvoja DeFi-ja i NFT-ova, kao i DAO projekata. Međutim, isto tako je činjenica da i dalje nema naznaka da smo usvojili prisustvo ovih projekata i da u skorije vreme planiramo da ih prepoznamo u našoj regulativi. Odsustvo regulative će neminovno stvarati nesigurnost i bojazan kod preduzetnika i inovativnih kompanija u realizaciji ovih projekata jer će se pojaviti hiljadu i jedno pitanje tokom realizacije na koje neće imati odgovor što može usporavati proces inovacije i kreirati dodatne troškove (vreme, novac).

Sa druge strane, dobra regulativa i potencijalni podsticaji neće samo podstaći inovativnost u Srbiji, već može privući i neke inostrane eksperte i projekte.

Ukoliko želimo zdrav ekosistem, moramo imati i pravni okvir za njegovu izgradnju i unapređenje

Gorenavedena pitanja i odgovori, pružili su nam samo mali uvid u probleme sa kojima se predstavnici naše web3 zajednice gotovo svakodnevno suočavaju. Prema mišljenju naših sagovornika, otvorenih pitanja daleko je više. I dok se u javnosti nikada ne propušta prilika da se pohvalimo kako smo jedna od zemalja pri samom vrhu kada je reč o blockchain tehnologijama, mnoštvo je razloga za osporavanje takve tvrdnje.

Uzmimo za primer tržište rada. Ne možemo se pohvaliti nekim velikim brojem blockchain programera. Istina je da ih imamo, ali su se svi do jednog sami zainteresovali za tehnologiju. Učili su o razvoju kroz materijale na internetu i kroz sopstveni rad, zalaganjem i učestvovanjem u različitim web3 zajednicama — daleko od fakulteta i drugih obrazovnih institucija. Tehnički fakulteti rado će ugostiti predavača iz ove oblasti, ali mi i dalje nemamo formirane nastavne programe koji se u značajnijoj meri bave razvojem i izučavanjem web3 tehnologija.

Vođeni premisom da svaka pozitivna promena u jednom društvu kreće od obrazovanja, postavlja se pitanje u kakvoj je to Srbija prednosti kada je web3 u pitanju i kako se naše društvo može takmičiti sa drugim zemljama koje su svesnije promena i koje su spremnije da na njih odgovore — ne samo u skupštini, već i u drugim institucijama. Međutim, poenta ovog teksta nije bilo uperivanje prsta, već poziv da se unapredi regulatorni okvir koji je neophodan za brži i efikasniji razvoj jedne od najbrže rastućih oblasti u informacionim tehnologijama — oblasti koja je podložna velikim i korenitim promenama.

Ne treba zaboraviti da Srbija ima izuzetno kreativne i sposobne ljude koji su uspeli da kreiraju uspešne web3 proizvode i projekte. Pa ipak, da bi se taj tempo nastavio, pored samog obrazovanja ljudi, neophodno je i da se regulatorni okvir osveži u skladu sa dešavanjima na web3 sceni u protekle dve godine, da se određene stvari definišu ili redefinišu, kao i da regulator prepozna i usvoji specifičnosti blockchain industrije i novitete koje ona donosi.

Gotovo svi predstavnici zajednice sa kojima smo razgovarali složni su da će uspešnost lokalnih, ali i internacionalnih projekata koji bi se ovde razvijali, zavisiti prvenstveno od toga šta Srbija može da ponudi i koliko je naš pravni okvir u mogućnosti da isprati brze i značajne promene koje se dešavaju u svetu, a koje već sada predstavljaju okosnicu te čuvene četvrte industrijske revolucije.


Želiš da podeliš svoje mišljenje o ovoj temi? Komentari su otvoreni na našoj Facebook i LinkedIn stranici!

Popularno

Startapi i poslovanje

Startap Stomatopoda iz Srbije transformiše restorane u SAD — uz pomoć AI softvera!

Njihovo 'flagship' rešenje jeste SaaS proizvod aTavloa koji uz pomoć veštačke inteligencije analizira korisničko iskustvo čime omogućava ugostiteljima da budu uslužniji i efikasniji. U tekstu koji sledi, saznajte kako!

Intervju

Neubase olakšava online otvaranje firme u SAD-u za nerezidente uz prilagođene cene

Kompanija Neubase bavi se osnivanjem LLC preduzeća u SAD-u za nerezidente, sa posebnim fokusom na preduzetnike sa Balkana. Mi smo imali priliku da u velikom intervjuu razgovaramo sa osnivačima ove kompanije.

Office Talks Podcast

Da li je novi Hladni rat u toku?

Šta se dešava u odnosu SAD-a i Kine i da li se Rusija meša u izbore u Americi? Samo su neka od pitanja na koja smo dali odgovor u 187. epizodi Office Talks podkasta!

Propustili ste

Intervju

NextSilicon razvija moćni čip za mnoge industrije i zapošljava nove IT stručnjake u Srbiji

Današnji svet počiva na hardverskim i softverskim sistemima i sigurno je da će budućnost modernog društva nastaviti da se bazira na sofisticiranim čipovima koji će pokretati globalnu industriju. Jedno od takvih rešenja razvija se i u Srbiji, tačnije u kompaniji NextSilicon.

Novost

Druga ETH Belgrade konferencija: Srbija ponovo centar okupljanja Web3 zajednice

Nakon velikog uspeha prve konferencije održane 2023. godine, druga po redu konferencija ETH Belgrade će se održati od 3. do 5. juna 2024.

Ekskluzivno

TS Ventures uložio u Reputeo i Mindsmiths — vodeće regionalne AI startape

Srpski investicioni fond Telekom Ventures podržao je domaći Reputeo i hrvatski Mindsmiths, prepoznavši njihov potencijal za globalni rast na polju veštačke inteligencije.

Najava

Empple Festival ove godine odgovara na najvažnija pitanja employer brandinga

Četvrti po redu Empple Festival, koji okuplja stručnjake iz employer branding-a, TA-a, internih komunikacija i HR-a održaće se 3. i 4. oktobra u Madlenianumu.

Office Talks Podcast

Randevu.tech: Put od ETF-a do Berlina sa CEO-om Aleksandrom Orlićem

Gost 189. epizode Office Talks podkasta bio je Aleksandar Orlić, CEO i jedan od suosnivača startapa Randevu.tech. Sa njim razgovaramo o njegovoj karijeri u IT industriji ali i o tome koji proizvod tačno razvija pomenuti startap i za koje tržište.

Tehnologija

OTP Connect: €5.000 za pobedničko rešenje Junior m-bank aplikacije

OTP banka održala je finale prvog Izazova u okviru svog inovacionog ekosistema, OTP Connect, pod nazivom 'Kažeš inovacija, misliš aplikacija' namenjeno startap i IT kompanijama i timovima koji se bave različitim vrstama dizajna i razvojem mobilnih aplikacija.