Generacije razdvojene galaksijom

Iako se sredinom juna javno govorilo o tome kako je snimanje zaustavljeno zbog pandemije, režiseri filma u jutarnjem programu TV prva obrazložili su kako je pomoć kompanija u velikoj meri izostala zbog političkih stavova tvorca Galaksije, Voje Antonića, koji se pre nekoliko godina odselio iz Srbije i koji trenutno živi i radi u Silicijumskoj dolini.

Lepa vest jeste da je, uprkos odsustvu finansija domaće privrede, zajednica ta koja se okupila i putem crowdfunding kampanje sakupila preostali iznos koji je čak i premašen za par hiljada dolara. Bravo.

Po svemu sudeći dokumentarni film o Galaksiji biće snimljen, a priča o prvom srpskom računaru konačno će doći do onih koji danas kreiraju usluge i proizvode i koji predvode razvoj srpske IT scene, a čiji su roditelji i rodbina bili prvi korisnici Galaksije.

Međutim, ova lepa i inspirativna priča obojena je nezaobilaznom temom na svakoj slavi – politikom.

Ukoliko niste ispratili ono što u nedostatku reči mogu jedino da nazovem digitalni meltdown Voje Antonića na Twitteru, dozvolite mi da vam dočaram situaciju: nezadovoljan trenutnom političkom postavkom, junak ove priče je bio i verujem da je i dalje veliki opozicionar i kritičar vlasti, ali je isto tako u više navrata javno istupao sa stavovima poput toga da u Srbiji ne treba da ostanu oni koji žele da kreiraju bilo kakvu vrednost i poslove (pogotovo recimo u IT industriji), te da je Srbija dobra jedino za to da se iz nje ode – što dalje.

O prisvajanju duge od strane LGBT zajednice da i ne počinjem, a bilo je tu drugih ispada koji svakako ne priliče jednom intelektualcu tog kalibra.

Kruna Antonićevih ispada morala bi da bude izjava kako se posrami svaki put kada ga u Americi neko pita odakle je, navodeći potrebu da se ljudima izvinjava zbog svog porekla – iz samo njemu poznatog razloga.

Odsustvo podrške ne mora biti samo politička stvar – ona je vrlo lako i stvar generacijskog jaza

Da se odmah razumemo. Niko nije zadovoljan trenutnom političkom situacijom, pogotovo ne ja. Država Srbija je bušna na toliko mesta da će nam trebati godine da zapušimo sve te rupe, ako se ikada i opametimo. Sistem vrednosti koji su Voja Antonić i pripadnici njegove generacije sledili i gradili odavno je urušen i više se nikada neće vratiti. Uzalud se romantizuje vreme iza nas. Na bolje ili na gore, ovo društvo je evoluiralo. Računari više nisu stvar kojoj se divimo i sa kojima pričamo uz određenu dozu sete – za moju generaciju oni su danas čist i relativno jeftin alat.

Vidite, nemam ja problem sa Antonićem, kojeg nažalost u životu nisam imao prilike da upoznam, ali imam sa nekim njegovim toksičnim stavovima koji se kose sa svakim aspektom preduzetništva na ovim prostorima. Kao neko ko srpski startap ekosistem prati poslednjih 10 godina i čiji je profesionalni rad umnogome pomogao razvoj istog, imam pravo da tvrdim kako Srbija nije otpisana zemlja niti društvo u kojem cvetaju isključivo korupcija i zakon jačeg. To mogu da kažem jer sam i sam jedan od onih koji su se vratili i ko je upravo ovde pronašao svoje parče sreće.

Nije idealno, ali radi, iako ne radi za sve.

Ne znam gde su Antonić i njegovi vršnjaci bili protekle decenije, ali ovde su za to vreme ovde nastale neke izuzetne priče, nekih ljudi koji su se vratili iz tog istog belog sveta o kojem Antonić romantizuje i kojem se poput sluge priklanja. Ja prvi nemam razloga da se stidim što sam poreklom iz Srbije, koliko god lošeg mi ova država nanela. Srbija nije jedna stranka i ne možemo konstantno isticati samo negativne strane našeg društva. Ima ovde i dosta toga dobrog – pogotovo u vreme kada ni na Zapadu ne cvetaju ruže.

Štaviše, godinama su ti neki novi klinci bili potpuno ispod radara za čitavu prvu generaciju srpskih IT-jevaca, mejkera i programera. Netokracija kao Netokracija nije nastala zato što smo želeli da predstavimo novi mobilni telefon ili novu tastaturu – već zato što tada aktuelni IT mediji nisu na vreme shvatili važnost pokrivanja informacionih tehnologija iz poslovnog ugla, a to je ono što danas pokreće svet o kojem ovde pričamo. Ne treba da nas čudi to što postoji ogroman generacijski jaz i fundamentalno nerazumevanje onoga što IT predstavlja za mene i moju generaciju i onoga što je bio u Vojino vreme.

Tada je IT bio stvar intelektualne elite, danas je opšte prihvaćena pojava. Ovde govorimo o rock’n’rollu i hip-hopu.

Film o prvom srpskom računaru nažalost nema Employer Branding vrednost za domaće firme

Varagić piše o tome kako je odsustvo podrške domaćih kompanija za realizaciju ove stvari zapravo odustvo društvene odgovornosti, ali njega pitam – odgovornosti prema kome? Prema zajednici koja romantizuje stvar koja se dogodila pre gotovo 40 godina ili zajednici mladih profesionalaca koji žive u nekom potpuno drugom vremenu? Kada se podvuče crta, koja zajednica je danas uticajnija i brojnija? Kome se industrija priklanja?

Takođe, pitanje za Varagića koji isto tako spominje Employer Branding komponentu kao priliku za brendiranje kompanija koje su mogle da podrže film. U eri kada se IT firme nadmeću za top kadar sa personalizovanim benefitima i povlasticama poput plaćene kolibe u šumi, da li podržavanje nečega sa čim su naši roditelji imali dodira zaista predstavlja najbolju investiciju? Rekao bih da ne. Pogotovo ne kada čitavu stvar potpisuje Antonić sa čijim se stavovima mimo politike niko od moje generacije ne slaže i protiv kojih se otvoreno bori.

Uostalom, domaće IT firme su tu da prave globalne proizvode i pružaju ICT usluge i svaka stvar mimo njihovih poslovnih planova uvek će pasti u drugi plan – pa tako i priča o prvom srpskom računaru. Ne moramo preterano politizovati čitavu priču oko Galaksije da bismo shvatili odsustvo podrške. Ima tu i drugih faktora koje ne treba zaboraviti. Nadam se da sam ih objasnio u ovih par redaka gore.

Internet (nažalost) sve pamti

Za kraj, red je da skrenem pažnju na to da ovaj tekst i svi moji stavovi nemaju za nameru da diskredituju Antonića i sve ono što je čovek u životu uradio – a uradio je mnogo toga. Naprotiv, prvi želim da se film završi i da ga pogledam u bioskopu ili u nekom drugom, digital first formatu.

Međutim, hajde da budemo iskreni jedni prema drugima, da se ne pravimo blesavi i da ne svaljujemo svu krivicu na politiku i par firmi zbog opravdanog straha i odsustva realnih komercijalnih interesa. Ima tu i toga da sve što se danas objavi na Internetu ostaje zauvek zapisano – sa mogućnošću da se jedan stav protumači na hiljadu i više načina.

Gurati pod tepih ono što je intelektualac poput Voje izjavio i pozivajući se samo na političku komponentu ove priče, direktno vređa inteligenciju onih koji žive, rade i stvaraju u Srbiji – a posebno pripadnike mlađe generacije domaće IT zajednice, te otuda i relativno prosto objašnjenje zašto na pomisao snimanja filma o prvom srpskom računaru i njegovom tvorcu danas nemamo više onih koje vrećama novca zasipaju režisere i produkciju, već se čitava stvar oslanja na crowdfunding na koji je, ako mene pitate, trebala da se oslanja od samog starta.