Kako sistem prilagoditi srednjoškolcima talentovanim za IT – a ne njih sistemu?

Kada je Jovan Belić, tada četrnaestogodišnjak, počinjao da uči osnove programiranja, jednostavno je sledio svoje interesovanje za tehnologiju i želeo je da sazna kako neke stvari rade. U to vreme nije dovoljno dobro znao engleski, tako da je materijale za učenje tražio na srpskom jeziku i uglavnom ih pronalazio na YouTube-u. Sreća je, kako kaže, to što danas živimo u svetu u kojem su informacije dostupnije nego ikada pre.

Danas se bavi razvojem web aplikacije ITukacija za koju je već završio prototip. Reč je o open-source softveru koji omogućava svima da potpuno besplatno uče programiranje na srpskom jeziku. Taj proces učenja zamišljen je tako svaki učenik/korisnik prolazi kroz tačno određene faze: odabir učionice odn. odabir programskog jezika i savladavanje njegovih osnova, a zatim prelaz na zadatke koji su u vezi sa tačno određenom lekcijom iz tih učionica (pritom, svaka od njih ima više zadataka). Učenici su najpre početnici ali, kako napreduju sa zadacima, prelaze na nove nivoe i otključavaju nove učionice i zadatke.

Kada je učenje strast – ima li prepreka?

“O programiranju sam učio sam i nikada nisam pohađao kurseve, međutim, aktivno sam išao na radionice”, kaže Jovan. Na prvi workshop otišao je sa 15 godina, tema je bila Game Development i taj trenutak, kako se priseća, promenio mu je život. “Tada sam, možda, po prvi put zaista počeo da shvatam koliko Internet i neformalna edukacija zapravo mogu da pruže“, kaže Jovan i dodaje:

Mnogo puta od školskih drugara čujem kako misle da će sve naučiti u školi, ako ne u srednjoj, onda na fakultetu – što je, po mom mišljenju, pogrešno razmišljanje. Internet danas pruža neverovatne svari, a što pre to shvatimo, to će nam biti bolje. Najbitnije je biti konstantan, stalno raditi, stalno učiti neke nove stvari, raditi nove projekte, upoznavati nove ljude, ići na nova predavanja, radionice, meetup-ove, a onaj ko radi bar nešto od navedenih stvari neće imati nikakvih problema u IT svetu, ma koliko imao godina.

Jovan, dakle, ne odstupa od pravila po kom veliki broj programera svoje veštine i znanje stiče neformalnim putem, bez oslanjanja na tradicionalne obrazovne institucije. Međutim, činjenica je da je to znatno teže kada si maloletan, nemaš iskustva, a želiš da ga stekneš i za svoju priliku se boriš sa kandidatima koji su znatno stariji od tebe. Šta možeš da uradiš u ovakvoj situaciji, kada ti izgleda kao da su ti ruke “vezane”?

Ključ je, kako pokazuje Jovanov primer, u razvoju sopstvenih projekata. To može biti karta za ulazak na tržište rada, bez obzira da li iza tebe stoji neka institucija ili ne, bez obzira na to koliko imaš godina i odakle dolaziš. S druge strane, kako napominje Nikola Božić, programski direktor Istraživačke stanice Petnica, talentovanoj deci na raspolaganju mora da stoji mentor – ne osoba koja im prenosi znanje, nego koja ih uči kako da uče, kako da razmišljaju, kako da istražuju svet oko sebe, osobu koja im je uzor u svim pogledima.

Ideali ili finansije?

Ukoliko situaciju, pak, pogledamo iz ugla onih koji formalno obrazuju budući IT kadar, ne možemo a da se ne zapitamo kakav motiv jedan IT stručnjak ima da radi u obrazovnom sektoru – ukoliko već ima mogućnosti da radi na daleko isplatljivijim projektima iz ugla finansija.

Dragan Tomić, direktor Microsoft Developmetnt Center-a, navodi da je to činjenično stanje, ne samo kod nas, već i svuda u svetu. I u SAD-u je, kao i ovde, jednako teško naći vrhunskog profesora informatike. Kako rešiti ovu situaciju koja na prvi pogled deluje nerešivo?

Veliku ulogu ovde igraju online materijali za učenje programiranja, koji moraju biti vrhunski urađeni. U Srbiji već sada imamo mogućnost da učenici i nastavnici koriste izuzetne materijale na portalu Petlja.

Drugo, potrebno je razviti mrežu nastavnika informatike koji su entuzijasti i koji odlično poznaju materiju i na tome se trenutno radi. Industrija čak razmatra mogućnost da stipendira najbolje profesore i da na taj način smanji razliku između sadašnje plate profesora informatike i potencijale plate koju bi imao u industriji. Ovo je trenutno u idejnoj fazi, ali mogu reći da je par firmi iz Inicijative digitalna Srbija podržalo inicijalnu ideju.

Ako profesore ostavimo po strani, suočavamo se sa još jednim problemom – sam program srednjoškolskog izučavanja informatike je često neadekvatan, pomalo zastareo ili se odvija na zastarelim računarima (a mnoge ranije generacije setiće se da su kod pisale rukom). Kako Dragan kaže, na ovom polju se već pripremaju izmene i tu ima i lepih i loših vesti. “Od lepih stvari, izvesno je da će u sledećoj iteraciji biti znatno veći broj specijalnih računarskih odeljenja, a svaki grad u Srbiji bi trebao da ima po jedno. Generalno, nastava će biti dosta savremenija i to je još jedan domen u kome bi Fondacija Petlja trebala da pomogne”, ističe Dragan. Dakle, postoje pomaci napred, ali priča je još uvek daleko od happy end-a:

Jedan od problema koji tek treba da se reši je status informatike kao nauke. Jednostavno, informatika kod nas trenutno nije priznata kao nezavisna nauka na mnogim nivoima i različite nauke i naučne discipline pokušavaju da je svedu u svoj okvir.

Dalje, jedna od najnetačnijih i najpogrešnijih kritika je da informatika proizvodi ljude za jeftin outsourcing, a ono što je činjenica je da informatika proizvodi ljude za 21. vek. Mnoge firme koje su počele radeći za druge, vremenom su pokušale da naprave neki svoj proizvod i iz ciklusa pokušaja i grešaka, borbe i uspeha, stasavaju i kompanije i timovi.

Kuda, ako škola ‘ne valja?’

Božić ocenjuje da, kada govorimo o interesovanju srednjoškolaca za IT, problem nije u njihovoj nezainteresovanosti. Ono što je važno jeste obezbediti im mesto gde ta interesovanja mogu da zadovolje i unaprede. Kako on kaže, programi računarstva u Petnici postoje od prvih godina postojanja Istraživačke stanice, a Internet je polaznicima bio dostupan čim se Jugoslavija povezala na njega, pozicionirajući Petnicu kao jedino mesto gde učenici mogu raditi na različitim platformama računara.

Danas su se vremena promenila i IT teme su postale sveprisutne. Sada je važno dati mogućnost onima koji vole nove tehnologije da na njima i rade. Zato smo još pre desetak godina obezbedili 3D štampače, laser cutter, CNC mašine. Pozajmljivali smo čak i industrijske robotske ruke. Interesovanje za oblasti računarstva i robotike se povećava, a mi sa druge strane pokušavamao i da druge oblasti uvežemo sa njima jer to jeste današnja nauka.

Još jedno mesto na kom bi se zainteresovani mladi mogli susresti sa IT-jem, jeste u kompanijama koje posluju u toj oblasti, međutim, ostaje pitanje kolika je njihova povezanost sa akademskim sektorom. Tomić ističe da je naš glavni minus to što nemamo dovoljno jaku ekonomiju:

U zemljama koje imaju dobru industriju se mnogo manje primećuju problemi u obrazovanju. Međutim i to se menja – u proteklih desetak godina razvio se jedan broj IT kompanija u Srbiji koje su u svojim domenima daleko ispred akademske sfere.  Na primer, u Majkrosoft razvojnom centru, mnogi naši ljudi su školovani na najboljim univerzitetima u inostranstvu, rade se eksperimenti u cloud data centrima sa desetinama hiljada mašina, vrši se treniranje algoritama (mašinsko učenje) na podacima koji se prikupljaju desetak godina.

U svetu postoje već dobro poznati modeli saradnje između industrije i akademije, međutim pojedini fakulteti kod nas ne žele da priznaju novo stanje stvari i insistiraju na modelima od pre dvadeset, trideset godina. Na taj način se drastično umanjuje kvalitet obrazovanja čitavih generacija studenata i pružaju im se manje šanse od onoga što bi mogli da imaju i što su svakako zaslužili da imaju.

Izbor je, skoro kao uvek u životu, prilično jednostavan, što primećuje i Božić: ili ćemo obrazovati jeftinu radnu snagu – ili ćemo kreirati visokoobrazovane stručnjake koji će se baviti razvojem. Ukoliko napravimo balans između ova dva cilja onda neće biti problema. “Ipak, najvažnije u obrazovanju ovog veka nije koliko će znanja i veština učenici poneti iz škole, nego koliko ćemo ih osposobiti da se adaptiraju na promene na tržištu, promene tehnologije, i promene celog društva”, zaključuje on. Nama “samo” ostaje da to primenimo, a vreme će najbolje pokazati koliko možemo da napredujemo na ovom polju i iskoristimo ogroman potencijal velikog broja talentovane dece.