Da li država može da zabrani internet?

Digitalna verzija Kineskog zida — Great Firewall of China — najpoznatiji je primer državne kontrole nad protokom informacija. Tamo je internet podređen politici, pa su Google, Facebook, X i mnogi drugi globalni servisi nedostupni građanima. S druge strane, domaće platforme su nadgledane i oblikovane u skladu sa interesima države. Kina nije ugasila internet, ali ga je transformisala u nacionalni “intranet”, sa strogim pravilima i filterima.

No, istorija poznaje i ekstremnije primere. Egipat je 2011. godine, tokom protesta na Trgu Tahrir, doslovno “izvukao kabl iz struje”. Režim Hosnija Mubaraka u potpunosti je isključio pristup internetu, želeći da spreči koordinaciju demonstranata i da sakrije slike nasilja od sveta. Iako je mreža za nekoliko dana ponovo uspostavljena, šteta po međunarodni ugled države bila je nenadoknadiva, a sam čin je ubrzao pad režima.

Iran je 2019. godine otišao korak dalje. Nakon što su izbili masovni protesti zbog poskupljenja goriva, vlasti su naredile gotovo dvonedeljno isključenje interneta. Cilj je bio da se sakrije broj ubijenih i spreči komunikacija građana sa spoljnim svetom. Iako je režim preživeo, posledice su bile ozbiljne u vidu milijardi dolara gubitka u privredi i dugoročno urušeno poverenje u državne institucije.

Primeri postoje i u drugim delovima sveta: Etiopija, Sudan, Mjanmar, pa čak i Indija, povremeno pribegavaju gašenju interneta kako bi obuzdale proteste ili separatističke pokrete. Kod svih navedenih primera, jedno je zajedničko — vlast se oseća ugroženo i koristi tehnologiju kao sredstvo represije.

Da li je gašenje interneta moguće u Srbiji?

Tehnički gledano, ovakav scenario u Srbiji je moguć, ali nikako jednostavan. Domaća infrastruktura je decentralizovana. Uprkos tome što država ima monopol nad najvećim delom Telekom Srbije, postoji više privatnih provajdera, koji imaju sopstvene mreže i međunarodne izlaze.

Da bi se internet u potpunosti ugasio, vlast bi morala da izda nalog svim provajderima, što bi otvorilo brojna pravna pitanja i zahtevalo gotovo savršenu koordinaciju.

Pravno gledano, Srbija je u procesu usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom. Elektronski komunikacioni kodeks EU jasno definiše da je blokada interneta dozvoljena samo u vanrednim okolnostima, recimo u slučaju terorističkog napada ili ozbiljnih bezbednosnih pretnji. Sve mimo toga bilo bi kršenje osnovnih sloboda i prava građana.

Ako bi vlast u Srbiji pokušala da ugasi internet zarad političkog interesa, to bi neizbežno izazvalo reakciju domaće javnosti, ali i pritisak iz Brisela. Iako u datoj situaciji reakcije iz sedišta EU deluju mlako i neuverljivo, ovaj potez ne bi prošao nekažnjeno.

To znači da bi se Srbija verovatno suočila s novčanim sankcijama, što nikako ne ide u korist vlasti, ma koliko se ona trudila da se prikaže kao samodovoljna i nezavisna od Evropske unije. Nesumnjivo, Srbija jeste zemlja u kojoj vlast ima visok stepen kontrole nad institucijama, ali je istovremeno duboko integrisana u evropske i globalne digitalne tokove.

Povrh svega navedenog, ekonomija zavisi od IT sektora, outsourcing industrije, digitalnog bankarstva i svakodnevne komunikacije. Isključenje interneta značilo bi kolaps tih sistema, zaustavljanje međunarodnih plaćanja, blokadu IT industrije i paralizu državne administracije. Drugim rečima, cena takvog poteza bila bi prevelika i za sam režim.

Evropa kao zaštitni okvir

Iako Srbija još nije članica Evropske unije, njen regulatorni okvir u domenu telekomunikacija u velikoj meri prati evropske standarde. EU direktive zasnovane su na principu slobodnog protoka informacija i zabrani proizvoljne cenzure. Dok Kina može da razvije sopstveni intranet jer je dovoljno velika i ekonomski samoodrživa, evropske zemlje su međusobno zavisne i integrisane.

Gašenje interneta u jednoj zemlji značilo bi poremećaj čitavog regionalnog sistema. Primeri iz Kine, Irana i Egipta pokazuju da isključenje interneta ili njegovo radikalno ograničavanje nikada nije neutralan čin: ono je znak straha vlasti i najčešće vodi ka dodatnoj nestabilnosti. U Srbiji bi takva odluka bila teško ostvariva, pravno neodrživa i ekonomski samoubilačka.