Spark.me: Kako smo napravili jednu od najvećih konferencija u regionu?

Ideja o Spark.me javila se 2013. godine sa željom kompanije doMEn da podigne svest o mogućnostima koje pružaju Internet i nova ekonomija, kaže jedan od osnivača i programski direktor ove konferencije Vladimir Vulić.

Spark je od prve godine počeo kao veliki projekat i nakon prve uspešno realizovane konferencije organizatori su se pitali – šta dalje?

Mogli smo da napravimo istu stvar kao i prošle godine i da imamo još jedno dobro izdanje konferencije. Međutim, shvatili smo da smo postavili ciljeve prenisko. Zato smo naredne godine odlučili da napravimo događaj koji suštinski nije moguće organizovati u našim uslovima – konferenciju koja se po kvalitetu programa može mjeriti sa bilo kojom vrhunskom konferencijom srednje veličine (do 1.000 učesnika) na svijetu.

Tako su došli do šeste po redu konferencije, a Vladimir se za Netokraciju osvrće na put koji su do sada prešli.

Prilikom pripremanja konferencije pratite oko 250 predavača, kontaktirate oko 100 i na kraju izaberete 10 do 15. Kako se borite sa osećajem frustracije kada čujete negativan odgovor?

Vladimir: Ono što ljudi vide su dva dana Spark.me konferencije. Međutim, ono što ne vide su preostalih 363 dana u godini u kojima se ona priprema. Na primer, ima predavača sa kojima smo u komunikaciji punih sedam godina, od prvog izdanja Spark.me, a da još uvijek nismo uspjeli da ih dovedemo. Zbog toga je interna šala u timu da je važno da nikada, nikada, nikada ne odustanemo!

Naravno, sve ovo u stvarnom životu može da bude itekako frustrirajuće. Iskreno, zbog velike posvećenosti, sve negativne odgovore doživljam previše emotivno i još uvijek se učim kako da ih najbolje prihvatim. Ponekad sačekam i po dan-dva prije nego što odgovorim govorniku, kako bi se slegle strasti i kako bih formulisao odgovarajući mejl. Trudim se da ne dozvolim da me takve stvari obeshrabre – prisjetim se da smo neke od govornika doveli tek nakon nekoliko godina kontakta i stavim ih na spisak onih koje je potrebno ponovo pozvati sledeće godine.

Predavači na Spark.me ne dobijaju honorare, a znamo da neki od njih uzimaju i desetine hiljada dolara za svoje predavanje. Kako ih pridobijete na svoju stranu?

Vladimir: Najveća zabluda u vezi sa Spark.me je da raspolažemo sa ogromnim budžetom. Realnost je da naš ukupni budžet za sve aspekte konferencije (avionske karte i smještaj za govornike, opremanje konferencijske bine, hrana i piće za učesnike konferencije…) iznosi onoliko koliko bi bio ukupni honorar za naša tri ili četiri glavna govornika kada bi im plaćali nastup na konferenciji.

Nepostojanje budžeta za honorare predavačima zahtijeva od Spark.me tima veliku posvećenost i sposobnost da potencijalnim govornicima pokažemo koliko nam ja zapravo stalo da baš oni nastupe na konferenciji. U tom smislu, naša glavna konkurencija su konferencije u Americi. Da budemo realni – zbog čega bi predavač prešao pola svijeta i došao u Crnu Goru da govori besplatno, kada može da se ne pomjeri iz SAD i da uzme honorar od nekoliko desetina hiljada dolara?

Drugi izazov su agenti/menadžeri koji zastupaju govornike, što znači da povremeno ne možemo uopšte da dođemo direktno do govornika, a menadžere ponekad interesuju samo njihove provizije. Zato se služimo i malim lukavstvima i vodimo se onom Happy wife, happy life, ponudimo govornicima da sa sobom povedu ženu. U značajnom broju slučajeva, ovaj trik upali 🙂 Naravno, u podjednakom broju slučajeva govornice povedu svoje muževe, a imali smo i slučajeve da saputnici na konferenciji budu mame ili djeca.

Šta je potrebno ne bi li se izgradila ovako velika konferencija? Ima li nekog presudnog faktora?

Vladimir: Organizacija ove konferencije nije ad-hoc projekat oko kojeg se okupimo par nedelja uoči konferencije, već ozbiljan posao kojem je organizacioni tim posvećen tokom čitave godine. U stvarnosti, pripreme za Spark.me 2020 su startovale i prije nego što je ovogodišnja konferencija počela, tako da već sada imamo neke potvrđene govornike za narednu godinu.

Čini mi se da je ključ uspjeha upravo u tome što naš cilj nije bio da napravimo najveću konferenciju, već konferenciju koja najviše brine o svojim učesnicima! Kada je budžet u pitanju, ne možemo da se takmičimo sa velikim svjetskim konferencijama, ali kada je naša pažnja o iskustvu za učesnike u pitanju, onda itekako možemo. Zato se u organizacionom timu Spark.me vodimo riječima Volta Diznija koji je istakao da je tajna vrhunske usluge za kupca u tome da što god radite, radite toliko dobro da ljudi, ne samo da se vraćaju da bi vas ponovo vidjeli, već dovode svoje prijatelje kako bi i oni vidjeli koliko dobro radite.

Koji su, sa druge strane, najveći izazovi sa kojima se suočavate?

Vladimir: Kada radite bilo kakav vrhunski projekat u našem regionu, očekivano je da ćete se suočavati sa brojnim izazovima. U slučaju Spark.me, to su nedovoljan kapacitet i neodgovarajuća opremljenost konferencijske sale (što je jedan od razloga zbog kojeg smo preselili konferenciju iz Budve u Tivat), neadekvatne avionske linije (veliki broj međunarodnih govornika jednostavno neće da se maltretira sa 2-3 avio konekcije) i, kao što se moglo i zaključiti, ograničen budžet sa kojim raspolažemo (svako ulaganje u konferenciju se pažljivo razmatra sa aspekta neophodnosti i vrijednosti koju stvara za učesnike).

Međutim, mi u organizacionom timu dijelimo mišljenje Alfa Rena, Spark.me govornika iz 2014. godine i jednog od najboljih profesora menadžmenta, preduzetništva i inovacija u Evropi: Umjesto što bi se žalile i kukale kako “ovdje ništa ne valja” i “ovdje to ne može”, kompanije bi trebalo da se fokusiraju na to da daju sve od sebe u okruženju u kojem se nalaze. Kompanije koje su zaista vrhunske uspijevaju bez obzira na državu u kojoj se nalaze. Dio misije Spark.me je upravo u tome da pokažemo da je moguće napraviti vrhunsku konferenciju u našem regionu.

Pored dobre energije, podstrek regionalne marketing zajednice navodiš kao jedan od vaših najvećih uspeha. Koliko se ta zajednica promenila od prvog Spark-a?

Vladimir: Prije šest godina ta regionalna digitalna zajednica bila je još uvijek u svojim začecima. Tada je bilo manje kompanija koje su prepoznavale značaj digitalnog marketinga, a time i manje agencija koje su se bavile digitalnim marketingom i pojedinaca koji su nudili svoje usluge kao freelancer-i. Danas je situacija dosta drugačija, a budući da smo jedno od mjesta sastajanja digitalne zajednice, imali smo prilike da vidimo kako se ona razvija.

Bili smo svjedoci digitalnih marketing agencija u nastajanju, timova koji su rasli i pojedinaca koji su svoje nove pozive u oblasti tehnologije nalazili upravo inspirisani govornicima sa Spark.me scene. Čak i kada se radi o samoj konferenciji, imali smo prilike da posmatramo i kako su se digitalne karijere naših volontera i članova organizacionog tima razvijale. I zaista, ono čemu se najviše nadamo jeste da ćemo ostati dio njihove priče u godinama koje dolaze!