Da li je moguće sprečiti izgaranje na poslu – pitali smo HR-a, psihologa i direktora

U toku prošle godine često smo razgovarali, pisali i polemisali o burnout-u, posebno podstaknuti činjenicom da je Svetska zdravstvena organizacija 2019. godine počela da se detaljnije bavi ovim fenomenom.

I zaista, intenzivno slušajući o tome poslednjih nekoliko godina, svi gotovo napamet možemo da nabrojimo simptome sa kojima se sreću osobe koje kroz njega prolaze i osnovne posledice koje to može ostaviti na njihovo zdravlje. Ali, većina nas ih i dalje doživljava samo kao to – simptome, kao nešto što se, uglavnom, dešava nekom drugom, kolegi iz druge firme, drugaričinoj prijateljici ili nekom trećem.

Dok se, u nekom trenutku i obliku, to ne desi i nama. Tada postaje važno.

O tome kako da izbegnemo negativne posledice do kojih dovodi prekomerni rad i o tome šta nas uopšte nagoni da radimo tim intenzitetom, analiziramo sa stručnjacima u nastavku teksta.

Posledice stresa uglavnom primetimo tek kada udarimo glavom o zid

“Ja sam, kao i mnogi drugi, sam upao u startap zamku i želeo da imam veliku firmu”, objašnjava na početku razgovora Miloš Stanić, osnivač i direktor kompanije AdriaHost i čovek koji se i sam u prošlosti suočio sa burnout sindromom:

Kao firma smo rasli korak po korak – iz moje spavaće sobe do velike firme sa 120 zaposlenih i prostorom u centru grada. Imao sam najmoderniju kancelariju sa nameštajem iz Italije, vrhunskim računarima, kožnim trosedom iz Belgije i slično. To je sve trebalo zaraditi i čovek se “navuče” na taj osećaj kao na šećer – iako je to samo taština zbog koje sam nekoliko godina radio od 12 do 16 sati dnevno.

Jednog dana, pak, udario je u zid i dobio astmu.

“Nikad nisam imao vremena da pogledam iza sebe ili, možda je bolje reći, u sebe. Jer, da sam imao vremena, lako bih primetio da je taj životni stil sa sedenjem za računarom, ispijanjem koka kola i brzom hranom doneo 20 kilograma viška, visok pritisak, astmu i šaku punu lekova dnevno”, objašnjava on.

Sve to, naravno, predstavljalo je logičan odgovor psihe i tela na konstantan i izrazit stres, način na koji se telo borilo zbog nedostatka ravnoteže, objašnjava Ana Mirković, psiholog i direktorka Instituta za digitalne komunikacije. Međutim, ljudi taj stres, dodaje ona, doživljavaju (i proživljavaju) na sebi svojstven način, uz nekoliko bioloških stvari karakterističnih za sve:

Na stres prvo reaguje naš nervni, potom endokrini (hipofiza, nadbubrežna i štitna želzda) i na kraju imunološki sistem. U stresnim situacijama pojačano se proizvode hormoni, a zatim se odbrambene sposobnosti organizma smanjuju i opada imunitet. Zato su osobe pod stresom podložnije različitim bolestima, ponekad i onim najtežim.

Stres na poslu stvara uslove za moždani i srčani udar, uništava mentalno zdravlje i skraćuje život i da, to je zaista svetska epidemija, kao što je utvrdila Svetska zdravstvena organizacija.

Ali, dodaje Saška Barjaktarov Jović, psiholog i Talent Partner u kompaniji Levi9, pre nego što dođemo do toga, suočavamo se sa onim što doživljavamo kao svakodnevnim posledicama stresa: umorom, iscrpljenošću, promeni ritma spavanja, padu imuniteta, čestim prehladama, manjkom motivacije, sumnji u sopstvene sposobnosti, posmatranjem okoline sa negativnog aspekta.

“Kako vreme odmiče, te simptome je lakše prepoznati zato što postaju intenzivniji i tada okolina primećuje da se nešto dešava, ali to nešto najčešće percipira kao prolazno stanje“, dodaje ona. Stanje koje, i poslodavac i zaposleni, često ignorišu nadajući se tome da će brzo proći.

Nezdrav odnos prema poslu – mit ili stvarnost?

Uzrok izgaranja, na prvi pogled, je veoma jasan – toksičan odnos prema poslu. Međutim, šta je to što izaziva taj tip odnosa? Ideologija, aktuelni društveni uslovi ili nešto treće? Saška objašnjava:

Rekla bih sve navedeno u kombinaciji sa osobinama ličnosti. Uz sve faktore, ovom sindromu su podložnije osobe koje imaju visoko izražen perfekcionizam i savesnost, pa samim tim često i ne znaju da kažu “ne” u situacijima kada su zatrpane poslom ili kada je on prezahtevan za njih.

Miloš, pak, smatra kako većina ima pogrešan narativ, na šta upućuju i površno napisani tekstovi koji poručuju kako morate raditi više da biste bili najbolji. To je, u stvari, glupo, smatra on. “Pametni i snalažljivi ljudi gledaju kako da rade manje a da zarade puno. Međutim, da biste upravljali svojim vremenom morate prihvatiti rizik preduzetništva, a za to većina ljudi nema herca već traže redovan posao i prihode radeći za nekog drugog ili veruju u bajku o startapu koji će im doneti milione”, smatra on.

Naravno, tu je i pay per hour model freelance poslovanja, koji takođe može doprineti stvaranju nezdravog odnosa prema radu, smatra Miloš:

Problem je što cena tvog sata konkuriše ceni sata jednog prosečnog Indusa ili Filipinca kojih takođe ima mnogo na sajtovima poput Upwork-a. Drugi problem je što te oni angažuju na par sati i to je to. To je moderno ropstvo – što više radiš, to više para. Mi imamo izraz za to “u kanalu si”. Metar kopanja kanala košta par dolara i ti sada što više metara kanala iskopaš – više i zaradiš.

Za mene sve to je jedan u oblande zavijen način kako liberalni kapitalizam izrabljuje Internet radničku klasu. Umesto da ostaju vlasnici svoga biznisa ili da pružaju gotove proizvode i usluge, neiskusni klinci Internet radničke klase bivaju svedeni na resurse, sirove materijale i plaćanje na sat.

Mislite da ste dobar menadžer ako vaši ljudi rade više od osam sati? Razmislite još jednom

“To izgaranje na poslu u stvari je ulepšan izraz za ostati duže na poslu”, otkriva Miloš u nastavku razgovora. “A kada ostajete duže, nemate vremena za sebe, za svoju drugu polovinu, za druženje, za klince, za sport. Vreme i pažnja su, dakle, danas najskuplje stvari na svetu”, navodi Netokracijin sagovornik.

Pored toga, dodaje on, do izgaranja ne dolazi samo tako što ostajete fizički duže na poslu, već i zbog pritiska i stresa jer posao nosite sa sobom kući. “Ovde mislim na onu situaciju kada niste na radnom mestu a i dalje nastavljate da mislite o tome kako da napravite više novca ili postignete rezultat. Umesto da odete kući i bavite se drugim stvarima i dalje opsesivno mislite o poslu, a to je kao da ste ostali duže na radnom mestu”, ocenjuje on.

Takva situacija je, dodaje Ana, uglavnom karakteristično za kompanije koje nemaju definisanu organizacijsku kulturu ili su je izgradile na lošim temeljima.

“Takve kompanije imaju veću šansu da samelju svoje zaposlene jer ceo sistem stoji na pogrešnim postulatima – zaposleni se tretira kao potrošni materijal, ne delegiraju mu se jasni zadaci, loše je upravljanje vremenom što ne ostavlja dovoljno prostora da se adekvatno uradi posao, podrazumeva se ostajanje na poslu po završetku radnog vremena, rad od kuće takođe”, objašnjava Ana i dodaje:

Radila sam u jednoj kompaniji gde vas čak i kolege gledaju čudno ako krenete s posla u 17 časova kada je kraj radnog dana i gde će se to jako negativno bodovati na evaluaciji. U takvom okruženju, a usled straha od gubitka posla, ljudi pristaju na to da ostaju na poslu zauvek, pristaju na konstantne pridike i kritike, što ih vodi ka gubitku radnog elana, nedostatku kreativne i stvaralačke energije, umoru, nezadovoljstvu, gubitku samopouzdanja – sagorevanju na poslu.

Mislim da menadžeri koji podrazumevaju ostanak zaposlenih u firmi nakon završetka radnog dana, omalovažavaju svoje kolege, uništavaju samopouzdanje ljudi, ne podstiču rast kod svojih kolega i ne razlikuju toksični od konstruktivnog stresa – treba da imaju najniže ocene na evaluacijama, jer očigledno loše upravljaju i procesima i ljudima.

To posledično znači da, kada pričamo o burnout-u, on ne mora nužno biti povezan sa količinom posla – a uglavnom i nije, te ta situacija nije samo crna ili bela, ocenjuje Saška:

Ukoliko smo, na primer, kreativni tip, a radni zadaci su nam konstantno sređivanje podataka u Excel tabeli, može doći do ovog sindroma jer nas “guši” tip, a ne količina posla.

Pred zaposlenog bi, dakle, trebalo da budu postavljeni realistični ciljevi, u skladu sa njegovim osobinama ličnosti, preferencijama, kompetencijama i kapacitetima, a sam put ka ostvarivanju ciljeva nadređeni bi trebalo da prati i reaguje pravovremeno, ukoliko uoči bilo kakvu promenu u dinamici ponašanja.

Sa druge strane, na nama koji radimo u HR sektoru je da jačamo senzibilnost menadžera za prepoznavanje simptoma ovog fenomena.

Nekada je, ipak, do nas samih

Međutim, neke stvari nisu uvek uzrokovane spoljašnjim faktorima – pa tako ni izgaranje na poslu. Ljudi vrlo često sami sebe dovode do izgaranja, saglasni su naši sagovornici – ne njihovi šefovi ili obim posla. Miloš objašnjava:

Primer za to, recimo, bio je dečko koji mi je bio veoma drag, koji je bio šef smene i toliko je sebi bespotrebno nabijao tempo sve dok jednom nije kolabirao jer mu je pritisak bio 180. Kada se to desilo, poslao sam ga na odmor i razgovarali smo kako bi prestao da radi jer nisam hteo da mi neko umre na poslu. Problem je bio u tome što mu nisam ja kao vlasnik pravio presiju, već je on sam sebi nametao ubitačni tempo iz želje da napravi ogroman uspeh i izgoreo. Jednostavno je takav čovek bio, uvek je davao 110% od sebe.

Drugi primer je bila jedna devojka koja mi je takođe bila veoma draga, a koja je takođe “izgorela”. Posle nekoliko godina rada se požalila da od posla ne može da nađe nikoga za ozbiljnu vezu, da zbog toga nabacuje kilograme i da praktično nikada ne ode na pauzu. Njoj sam čak uveo kaznu od 10 evra svaki put kada ne ode na pauzu i zadužio čoveka da to evidentira.

Problem sa kilažom zaposlenih sam, sa druge strane, pokušao da rešim tako što sam opremio čitavu salu u firmi spravama, tegovima, ogledalima kako bi svi ljudi u firmi mogli da vežbaju, čak sam im dao 45 minuta dnevno da vežbaju u okviru radnog vremena i da pored toga imaju standardnih pola sata pauze. I šta je bilo? Niko nije vežbao… Eto, kažem vam, nije sve kao u knjigama.

To je, naravno, kao i većina drugih stvari, do ličnog izbora, životnih važnosti i prioriteta. Mladi, dodaje Ana, na početku karijere često nisu u braku i nemaju decu, a posao je nova faza u njihovom životu, pa je samim tim i njihov entuzijazam, želja za učenjem i napredovanjem ogromna, a ostanak na poslu do kasno je i neki vid socijalne aktivnosti:

Naravno, mislim da je posao jako važan segment života svake individue, ali ne sme biti jedini segment i ne sme se zaboraviti da posao ima za cilj da nam omogući da zaradimo novac koji ćemo trošiti na druge životne prioritete, a njih može biti mnogo – porodica, prijatelji, izlasci, putovanja…

Budite ponosni na to što radite osam sati – to je ključ uspeha

Za kraj, pitanje od million dolara – kako da sebe ne dovedete u situaciju da vam posao oduzme više energije no što mora (btw, poslušajte šta na to kažu kolege iz Žiške)? Saška savetuje sledeće:

Budite svesni sebe, svojih osobina, mogućnosti, potreba, kao i kapaciteta kojima raspolažete ukoliko u ovoj godini želite da ostvarite neki cilj koji je trenutno van vašeg domašaja.

I uvek dajte “feedback”. Asertivan, naravno. Bez njega nema reakcije, a samim tim ni promene. Dakle, komunicirajte otvoreno i preuzmite kontrolu. Unapredite veštine komunikacije, ukoliko smatrate da ne umete dovoljno dobro da verbalizujete ono što vam se dešava.

Takođe, pronađite izduvni ventil. Radite ono što vas čini srećnim. Idite u prirodu, okružite se ljudima koji vam prijaju, čitajte knjige, igrajte igrice. Ili skačite padobranom.

A na poslu, dodaje Ana, postavite SMART ciljeve – specifične, merljive, dostižne, relevantane i vremenski ograničene. “Pametno definisani ciljevi nam pomažu da radimo smislene stvari koje imaju svrhu, doprinose nekom zajedničkom cilju i ne frustriraju nas, već nam pomažu da gradimo sebe u najlepšem smislu”, objašnjava ona.

Na taj način, dodaje, štitimo sebe od svakodnevnih malih stresova izazvanih time što mislimo da radimo besmislice, da nismo dovoljno cenjeni, ne možemo da isporučimo sve što se od nas traži, a to nas uvodi u konflikt sa kolegama, pretpostavljenima…

I, kada sve to postavite, budite ponosni na činjenicu da u firmi ostajete osam sati, ni minut više, dodaje Miloš. “Tajna uspeha nalazi se u osmočasovnom radnom vremenu. Treba se vratiti onome za šta su se naši preci krvlju izborili. Nije to pitanje samo prava, već i mere. Radiš osam sati, napraviš prioritete i ako zaradiš dovoljno novca onda je dobro, ako ne onda menjaj koncept”, zaključuje na kraju Miloš.

* Na samom kraju, zahvalili bismo se i Sonji Ivković iz kompanije Levi9 koja je svojim sugestijama doprinela kvalitetu odgovora koleginice Saške Barjaktarov Jović.