Olja Vučićević Gaković: Srpski IT bio je prenaduvani balon koji je morao da pukne – i to je izdvojilo kvalitetne kompanije

Nakon Business Administration studija, Olja Vučićević Gaković znala je tačno šta želi od svoje karijere: da bude deo IT industrije, ali ne kao programer već kao business čovek u IT svetu. Ta odlučnost vodila ju je do Silicijumske doline, gde je svedočila rađanju startap scene i rađanju dot com boom-a početkom 2000. godine.

Ipak, život je za nju imao drugačije planove: deset godina kasnije vraća se u Srbiju, gde je IT scena i dalje tek u povoju, ali sa velikim potencijalom – “kao evropska Indija”.

Od tog trenutka Olja će se nalaziti na čelu nekoliko startapa i firmi, a danas je zadužena za poslovanje kompanije sa.global. Sa njom razgovaramo o tome zašto je i dalje retkost da se žena nađe na takvom položaju, ali i kakav je uticaj kriza ostavila na domaću IT scenu.

Šta vas je podstaklo da, nakon Business Administration studija odete u SAD i upišete MBA studije u domenu informacionih tehnologija?

Olja: Moj odlazak u USA je najpre počeo davne 1992. godine kad je počeo rat u mom rodnom Sarajevu, a dolazak u San Francisko Bay Area nije bio direktno vezan za studije nego više kao izbor života u Kaliforniji. Kao neko kome su prirodne nauke uvek išle bolje od društvenih, znala sam da moram imati neke veze sa IT svetom, ali u tom momentu kad sam završila Business Administration nisam znala tačno na koji način.

Dolazak u Silicijumsku dolinu 90-tih godina prošlog veka mi je otvorilo vidike i ja sam znala da je to mesto gde želim da budem ali ne kao programer nego kao business čovek u IT svetu. Tada sam shvatila da želim da nadogradim svoje znanje i pronašla MBA program u okviru kog sam imala predmete kao što su vođenje IT projekata, menadžment informacionih sistema, ecommerce, i slično.

MBA sam završavala uporedo sa punim radnim vremenom, ali nije mi bilo teško jer sam dosta toga mogla odmah i da primenim u svakodnevnom radu plus sam imala sreću da je kompanija za koju sam radila sponzorisala moje studije što je fantastičan način da kompanija nekoga motiviše da ostane u njoj.

Svim ljudima koji razmišljaju o upisivanju MBA nakon završenih osnovnih studija bih preporučila da najpre steknu poslovno iskustvo pre nego što se odluče da upišu jer će na taj način znati mnogo bolje šta žele da rade i u kom smeru žele da se oblikuju.

Skoro 11 godina ste radili u kompaniji u San Francisku i sarađivali sa svetskim kompanijama kao što su Google, Yahoo i IBM. Kako je izgledalo to iskustvo? Sećate li se kako je tada izgledala tech scena u Americi?

Olja: Karijeru sam najpre počela u San Francisku kao market research consultant za sve velike IT kompanije, kao što je Intel, HP, Dell, Yahoo, Microsoft, eBay itd, a u okviru jedne velike internacionalne konsalting kuće gde sam provela više od 10 godina svoje karijere. Konsultovati tako velike igrače u to vreme je bila velika privilegija, pogotovo kad vidite da se vaše preporuke iskoriste u poslovanju tih kompanija.

Takođe, vrlo je interesantno bilo biti svedok rađanja dot com boom-a početkom 2000. godine. Startap mentalitet u Silicijumskoj Dolini i celoj regiji se osećao u vazduhu, gde god da se pođe ili kad se sa nekim razgovara, priča o pokretanju novog internet startapa ili učestvovanje u izgradnji jednog takvog je bilo neminovno.

I sama sam osmislila jedno rešenje koje je posle moja tadašnja kompanije otkupila, a radi se o Project Management portalu – web based rešenje da na jednom mestu vodite internacionalne projekte i povezujete razne elemente i ljude koji učestvuju u tom projektu. To sada zvuci prilično jednostavno, ali zamislite u to vreme, 2001. godina – šaljem URL klijentima da se uloguju i svakom momentu mogu da provere status svog projekta. To je bilo nešto potpuno novo za sve nas.

Pored toga, za Dell i HP sam radila prve verzije UX/UI istraživanja tako što smo postavljali kompjutere u sobi za fokus grupe i pratili gde i kako ljudi klikću kad posećuju njihove sajtove za kupovinu kompjutera i kakav im je kompletno iskustvo boravka na e-commerce sajtu. Bilo je zaista vrlo uzbudljivo biti deo startap i tech scene u Kaliforniji u to vreme, a pogotovo što u Americi nema veze odakle ste došli i ko god je hteo mogao je da osmisli i pokrene svoj novi startap.

Ipak, odlučili ste da se vratite u Beograd. Kako je te 2010. godine izgledala srpska IT industrija? Da li ste tada mogli da procenite njen potencijal?

Olja: Moj povratak je bio iz privatnih razloga. Nakon rođenja dvoje dece i vrlo teškog balansiranja privatnog i poslovnog života u San Francisku, odlučila sam da je vreme da dođem bliže roditeljima i da iskoristim svoje američko iskustvo i vidim kako mogu najbolje da ga primenim u Srbiji. I pre definitivne odluke da se vratim 2010. godine, imala sam pregovore sa Google za Srbiju još 2006 godine, ali to se nije ostvarilo, a možda ni moja odluka još uvek tada nije bila sazrela.

Kada sam došla u Beograd, nije bilo mnogo IT kompanija, pogotovo ne software outsourcing kompanija, a da ne kažem kompanija sa razvojem domaćeg proizvoda, ali od mog razgovora sa Google-om sa počela da pratim razvoj IT industrije u Srbiji i nazirao se veliki potencijal – kao evropska Indija.

Posle kratkog rada u okviru Apple mreže, preuzela sam da vodim jedan francuski startup čiji je development tim bio u Beogradu, a prodaja i marketing u Parizu. To bih rekla da je bio neki početak rasta naše IT industrije, kada je plata za senior software arhitektu u to vreme bila u rangu junior developera danas. Imali smo stoni fudbal, radili smo iz privatnog stana gde smo svi sedeli u jednoj prostoriji, a radili smo po scrum-u koji je tek počinjao u to vreme.

U suštini nije bilo mnogo kompanija te vrste u to vreme, ali se naziralo da će se to vrlo brzo promeniti jer smo morali da modifikujemo zarade mnogo češće i više kako bismo zadržali kvalitetne ljude, a sa druge strane je to sve postajalo dosta skupo za francuski biznis.

Mislim da je negde od 2012. godine krenuo veliki dolazak mnogih američkih, švajcarskih i nemačkih kompanija, što je uticalo da se potražnja za kvalitetnim ljudima poveća, te se naš francuski startp ubrzo zatvorio, a ja sam prešla da vodim kancelariju za jednu nemačku IT konsalting kuću, gde sam postavila operacije, procese, timove, integraciju sa ostatkom kompanije, i slično.

U godinama koje su usledile, došli ste na vodeće mesto jedne IT kompanije. Šta je potrebno da bi se uspešno vodila jedna IT firma?

Olja: Kako je većina IT kompanija u Srbiji neka vrsta outsourcing-a ili nearshoring-a, vođenje IT kompanije ovde se prvenstveno ogleda u kvalitetnom pružanju usluga, bilo da se radi o eksternom klijentu ili prema kolegama u drugim zemljama.

U tom smislu lider takve organizacije mora pre svega da poznaje dobro biznis i tržište u kom kompanija posluje, da efikasno i proaktivno komunicira, kao i da ima dobru sposobnost organizacije ljudi, vođenja i motivacije. Kada se vode kompanije za strane vlasnike, takođe treba imati u vidu da sve treba da bude crno na belo, i da nema nikakvih mutnih radnji ili nepoštovanja zakona.

Kako često radimo sa raznim kulturama, vrlo je važno znati izbalansirati te različitosti, ukazati našim ljudima na koji način trebaju da se postave, kako da nešto iskomuniciraju na najbolji način, kao i da prevaziđu naš mentalitet mi znamo najbolje i prihvate sugestije kolega iz drugih zemalja.

Kao neko ko je zadužen za kancelarije u Srbiji već dugo vremena, mislim da je vrlo važno da se ne sedi na pijedestalu i posmatra sa visine, nego da se uđe dublje u samu srž rada, da se pruži razumevanje i podrška zaposlenima, kao i da se omogući adkevatno osposobljavanje i razvoj veština ljudi.

Iako i u Srbiji situacija ide na bolje, i dalje smo svedoci toga da će se žene retko naći na menadžerskim pozicijama, a još ređe na direktorskim mestima u kompanijama. Zašto je to slučaj? Postoji li nešto što se na nivou sistema može promeniti kako bi situacija brže napredovala u pozitivnom smeru?

Olja: Podržavam i volim da čujem i pratim priče uspešnih žena, npr. vrlo mi je inspirativna Ksenija Karić, direktorka Schneider Electrica ili Tatjana Lukić, direktorica u Microsoftu za Zapadnu Evropu ili moja sestra Maja Vučićević koja radi kao lider u marketing inovacijama u Londonu. Ja sam nedavno postala deo Executive Commitee za sa.global i biću jedina žena u tom krugu, i iako znam da sam zaslužila da budem tu, uticaj na tu odluku je, između ostalog, imala potreba da postoji ženski član.

Ipak, čini mi se da se generalno u svetu malo preteralo sa isticanjem kako je retko biti žena na liderskoj poziciji. Kompanija koju vodim u Srbiji zapošljava 60% žena, što je fantastična brojka, ali to nije zato što želimo da podržimo ženski rod nego zato što su se ti zaposleni pokazali kao najbolji kandidati, bezobzira na pol.

Meni je najvažnije da neko nudi kvalitet, nebitno je da li je muškarac ili žena. Ja tražim profesionalce, a svako biće je individua za sebe, sa svojim manama, kvalitetima i sposobnostima, i disbalans u bilo kom pogledu, nije dobar.

Žene jesu obazrivije, pažljivije prave skokove u karijeri, nesigurnije su i zapravo same sebe često koče, i mislim da je to jedan od glavnih razloga što nema više žena na menadžerskim pozicijama. Žene donose određene elemente u liderstvu koje su potrebne organizacijama, kao što su emocionalna inteligencija, empatija, izdržljivost i istrajnost.

Mnogo više devojaka upisuje fakultete sa IT smerovima što je fantastičan trend, mnogo više dobijamo aplikacija od ženskog roda za tehničke pozicije što je jedan od ključnih faktora. U okviru mog tima, imam četiri fantastične i sposobne žene koje vode svoje timove jako uspešno, ako ne i bolje od muškaraca na sličnim pozicijama.

Ono što može biti izazov ženama u Srbiji da napreduju je kad postanu majke i očekivanja koja postoje u našem, i dalje konzervativnom društvu, je da žena jedino treba da bude posvećena majka i supruga i da ne može biti i uspešna direktorica. Takvo razmišljanje kao i preuzimanje dela porodiljskog odsustva od strane očeva mora da se promeni da bi situacija isla u pozitivnom smislu.

Hajde da se osvrnemo na trenutno stanje na IT tržištu u Srbiji. Kakva je Vaša procena uticaja aktuelne krize na domaći tehnološki sektor? Šta biste naveli kao glavni negativni efekat koji je kriza ostavila na domaći IT?

Olja: Mnogo se toga izdešavalo na IT tržištu u Srbiji u prethodne tri godine – najpre covid i povećanje potreba za IT uslugama ili proizvodima kao posledica toga, zatim rusko-ukrajinski rat i dolazak ruskih kompanija, izlazak UK iz Evropske Unije, kao i otpuštanja od strane IT kompanija u ovoj godini.

Microsoft je otpustio veliki broj ljudi globalno ne da smanji troškove, nego da ulaganje preusmeri u sferu AI i Cloud-a. Nakon par godina vrtoglavog rasta za IT uslugama, kompanije takođe generalno evaluiraju svoje potrebe za IT rešenjima u odnosu na nove tehnologije i trendove koji se javljaju.

Koliko god je uvek negativno kad ljudi ostaju bez posla i zaista mi je žao svakog ko je to osetio, ipak generalno mislim da ima i dosta pozitivnog da se izvuče iz cele situacije. Najpre mislim da smo doživeli neku vrstu prenaduvanog balona kao što je to svojevremeno bio slučaj u Silicijumskoj dolini sa e-commerce startapima. Prenaduvani balon mora da pukne u jednom momentu.

Kao posledica covid-a, previše se zapošljavalo, stvarao se tzv. bench da se pripremi za sve planirane i obećane projekte i planove, koji se nisu realizovali zbog raznih drugih faktora u matičnim zemljama, što je dovelo do otpuštanja radnika na bench-u, viška regrutera, itd.

Odjednom imamo situaciju da su ljudi postali oprezniji sa svojim zahtevima, sa izborom kompanija, kao i sa sagledavanjem svega što im je na raspolaganju u postojećoj kompaniji. U tim situacijama, isplivaju kvalitetne kompanije i one koje se bave zaposlenima, koje imaju zdrav rast i plan za dalji razvoj.

Takođe, još jedna pozitivna stvar iz cele situacije je povećanje remote/hybrid rada što proširuje mogućnost zapošljavanja van Beograda i Srbije, i daje veliku fleksibilnost zaposlenima da izvršavaju svoje zadatke sa bilo koje lokacije.

U isto vreme, domaći IT je po prvi put zahvatio i talas otkaza, posebno u outsource firmama. Smatrate li da je to destabilizovalo tržište rada u ovoj industriji ili je jednokratni fenomen koji nije ostavio velikih posledica?

Olja: Već sam donekle odgovorila na ovo pitanje. Mislim da se tržište nije destabilizovao, nego se zapravo nekako svelo na normalu odnosno stvari su se postavile na pravo mesto. Kao što sam već gore napomenula, lopta je rasla i morala je da pukne, i kad se to desilo, nekako se normalizovalo i čini mi se da nekako možemo normalnije pričati sa kandidatima, da ne moramo da nudimo kule i gradove, i izmišljamo razne benefite kako bih ih privukli ili zadržali.

Talas otkaza koji se desio ove godine je prolazan, mislim da smo prošli krizu, i da se nekako razumnije i stabilnije pripremamo za 2024. godinu. Realno je očekivati da će se tržište oporaviti, ali je teže očekivati da će biti rasta kao u prethodnim godinama. Bez obzira što se priča o fenomenu otkaza u IT industriji, mislim da i dalje taj broj otkaza nije na ultra visokom nivou.

Naravno, sve zavisi i šta se bude dešavalo na makro-ekonomskom stanovištu zapadnih zemalja ali naznake su da bi iduća godina trebala biti mnogo uspešnija za naše IT tržište u smislu postepenog povećanja potražnje radne snage koja može da prati nove trendove kao što su AI, security, blockchain, sustainable technology i slično.

Možete li nam predstaviti i koliko je izazovno voditi kompaniju u turbulentnim vremenima? Kako to izgleda iz Vašeg ugla?

Olja: Svako vreme nosi svoje izazove. Naravno, uvek je lakše kad prihodi rastu, kad raste broj zaposlenih, kad se ulaže u zaposlene, ali ni tad nije jednostavno. Dok sam radila u San Francisku prošla sam Internet mehur, tri akvizicije u okviru moje kompanije, kao i veliku finansijsku krizu 2008 godine, a kad sam se pridružila trenutnoj kompaniji, sa.global, covid pandemija je upravo počela.

Tada me je vrlo impresionirala transparentna i blagovremena komunikacija generalnog direktora cele kompanije kako stojimo finansijski, koji su nam izazovi, šta trebamo da uradimo i slično. Tako da je takva transparentna, blagovremena i efikasna komunikacija od strane menadžmenta ka zaposlenima jako bitna, a naročito je bitna u turbulentnim vremenima. Zaposleni žele da znaju šta se dešava, da li ima razloga za brigu, šta mogu da očekuju od kompanije i slično.

Kada se trebaju saopštiti loše vesti ili kad je neki loš rezultat, treba ih preneti zaposlenima na pravi način, ali ne treba ih kriti. Mislim da treba dati kredit zaposlenima kad su izazovna vremena – možda neko od koga najmanje očekujete može ponuditi ideju ili rešenje za neke probleme.

Takođe, u turbulentnim vremenima nije jednostavno balansirati kontrolu troškova i zadovoljstvo zaposlenih sa zaradom, ali mislim da stalnim praćenjem i razgovorom sa zaposlenima, redovnim delenjem informacija o zdravlju kompanije, zaposleni mogu da budu uključeni u celokupno poslovanje (u meri u kojoj žele). Sa druge strane, očekujem to isto zaposlenih – vrlo mi je važno da zaposleni mogu prići svom timlideru, meni ili HR timu i podeliti ako ima problem, nezadovoljstvo sa nekim stvarima, pa da zajedno pokušamo da rešimo.

Stručnjaci očekuju da će zaposleni u IT-ju u narednom periodu veći naglasak stavljati na stabilnost kompanije, možda čak i pre visine plata. Kakva su Vaša očekivanja u tom pogledu? Čime će kompanije u narednom periodu pokušavati da privuku talente?

Olja: Slažem se da će stabilnost i kvalitet kompanije u narednom periodu biti važan faktor kod izbora pozicije, mada to nije nužno jedini faktor (uzmite Microsoft kao primer stabilne kompanije sa rastom, a otpustila je hiljade ljudi prošle godine).

Zapravo, ono što kompanije moraju obratiti pažnju je sledeće: nove generacije zaposlenih očekuju mnogo brže napredovanje i definisan karijerni put, i nije ništa neobično da sa dve ili tri godine iskustva već se smatra seniorom, tako da će kompanije koje to nude imati prioritet u odnosu na druge.

Takođe, generacija Z očekuje mnogo bolji prioritet ravnoteža posla i privatnog života, mnogo više remote opcija i fleksibilnosti. Bolja pregovaračka moć i sigurnost u sebe, dovela do toga da mladi traže šta žele. Oni takođe traže instant gratification, odnosno uradio/la sam jedan uspešan projekat, hoću odmah nagradu.

Pripadnici generacije Z nisu oni koji će samo klimati glavom i biti nezadovoljni na poslu. Zapravo, oni bi radije bili nezaposleni nego da se osećaju nedovoljno cenjeno. Tako da će kompanije morati mnogo više da obrate pažnju na sistem nagrađivanja za njihov rad i trud, kao i sistem napredovanja.

Na kraju, kompanije moraju da vode računa o tome da zaposleni generalno više obraćaju pažnju na brigu o sebi, briga o mentalnom zdravlju zaposlenog i njegove porodice. Od 2024. godine biće apsolutno neophodno da ulažemo u kolektivno rešavanje problema i dajemo prioritet zdravlju zaposlenih u odnosu na zdravlje kompanijskih berzanskih akcija. Dakle, umesto da prihod ili zarada budu glavni KPI, sreća zaposlenih će postati ključni indikator učinka.

Kakva su Vaša predviđanja za budućnost IT-ja u Srbiji? Zvanični podaci pokazuju da izvoz IKT usluga i dalje raste. Očekujete li da se taj trend nastavi?

Olja: Srbija je mala zemlja, Beograd je mali grad i postoji određeni broj ljudi u IT koji se preliva iz jedne kompanije u drugu, dolaze nove generacije i, srećom, sve više mladih ljudi bira smerove za IT. Ipak, ne mislim da je to dovoljno za potrebe svih svetskih kompanija.

Ja sam se poslednjih par godina iznenadila kada sam videla da su došle nove američke kompanije i otvorile kancelariju u Beogradu kad nema mnogo više radne snage, te cena radne snage skače, i samim tim postaje prilično izazovno ostalim kompanijama na tržištu da pariraju novim igračima jer postajemo jednako skupi kao radna snaga u Nemačkoj, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji, itd.

Međutim, ono što je privlačno i dalje i što nam daje perspektivu je što su ljudi u Srbiji izuzetno dobro potkovani znanjem, naši fakulteti i dalje daju dobru i kvalitetnu osnovu, naši ljudi isporučuju kvalitetan proizvod/uslugu i govore dobar nivo engleskoj jezika koji je važan u IT industriji. Vidimo i porast domaćih kompanija sa IT proizvodom ili uslugom, što je vrlo važno, porast stranih investicija koji pozicioniraju Srbiju kao regionalnog tehnološkog lidera.