Trgovcima zagarantovane manje naknade i veće slobode – ali na štetu po korisnike kartica?

Zakon o međubankarskim naknadama i posebnim pravilima kod platnih transakcija na osnovu platnih kartica, iako je već stupio na snagu, sa primenom počinje od 17. decembra tekuće godine. Međutim, to nije slučaj sa spornim članom 9. koji se primenjuje od 17. avgusta.

Prema njemu, banke koje posluju u Srbiji moraće da svojim korisnicima uz tekući račun besplatno izdaju “karticu za koju se obrada, netiranje i poravnanje svih transakcija obavlja u platnom sistemu u zemlji (ma kog brenda ona bila ako zadovoljava uslove)” tj. DinaCard debitnu karticu – a Visu ili Mastercard na poseban pisani zahtev, i to tek nakon što prvo dobiju Dina karticu.

Domaća kartica, kako ovih dana objašnjavaju predstavnici vlasti i Narodne banke Srbije, malim trgovcima omogućiće nešto što im je do skoro bio samo san – više neće morati da odbijaju mušterije koje plaćaju karticama zbog visokih provizija na izvršenu platnu transakciju. To je, naizgled, win-win situacija i za trgovce i za potrošače jer se ta naknada više neće ugrađivati u cenu proizvoda, a uz to postiže se i veća transparentnost u pogledu naknada koje se naplaćuju pri transakcijama koje se obavljaju uz pomoć kartica.

Međutim, da li je baš sve tako idealno kako predstavnici vlasti objašnjavaju ili se iza toga nalazi favorizovanje inferiornog domaćeg rešenja?

Koje to promene donosi novi zakon?

Razlog zbog kog se navodi da ovaj zakon najviše ide u korist malim trgovcima prilično je jasan: zbog visokih naknada na transakciju pojedini trgovci nisu mogli da priušte prihvatanje kartica odn. instaliranje POS terminala.

Kako za Netokraciju objašnjavaju predstavnici NBS:

Stupanjem na snagu novog zakona ukida se mogućnost nametanja trgovcima pravila jedinstvenog obračuna naknada, gde trgovačku naknadu banka prihvatilac ne određuje u zavisnosti od kartičnog brenda, već se trgovačka naknada uspostavlja jedinstveno.

Šta to znači?

Do sada se naknada za plaćanje karticom nije razlikovala ma koju karticu se trgovac odlučio da prihvati, ali sada kada Dina pokušava da se probije na kartičarsku scenu, pravila se menjaju. Visina naknade koju trgovci plaćaju sada zavisi direktno od izdavača kartice i verovatno će biti najpogodnija upravo za Dinu.

Bankama i kartičnim sistemima, kako dodaju iz NBS, “zabranjeno je da kod trgovca primenjuju pravilo prihvatanja svih proizvoda”, čime se trgovcima omogućava da izaberu da prihvataju samo one kartice koje imaju niže troškove“. Dinu, jelte.

Uz to, kako dalje navode, banka je dužna da obezbedi da platna kartica bude elektronski i vizuelno prepoznatljiva (da se lako oceni da li je kartica debitna, kreditna ili poslovna i koji je brend u pitanju), što je bitno jer trgovac više neće biti u obavezi da npr. prihvata i biznis kartice istog brenda kartica za koji želi da instalira POS termina:

Ako trgovac odluči da ne prihvati sve platne kartice određenog kartičnog sistema plaćanja, on je dužan da o tome obavesti potrošača na jasan način.

A kako je u praksi?

Pojedini fintech stručnjaci ocenjuju za Netokraciju da podsticanje cashless načina plaćanja, čak i zakonski, nije novina. U Srbiji već godinama postoji zakon koji obavezuje veliku većinu trgovaca da prihvataju elektronska plaćanja.

Ipak, striktna primena ovog zakona u praksi ne postoji zbog čega elektronska plaćanja još uvek nisu omogućena na svim trgovačkim lokacijama u zemlji. Kada bi to bio slučaj, pretpostavlja se da bi i sam obim transakcija doveo do smanjenja bankarskih naknada. Pored toga, već postoje različiti poslovni modeli za posedovanje POS terminala koji uključuju kupovinu ili iznajmljivanje uređaja po različitim modelima plaćanja, što pokazuje da je potrebno raditi na finansijskoj edukaciji trgovaca u pogledu njihovih mogućnosti.

Takođe, kako ističu, ne postoje jedinstvene naknade – ni međubankarske ni trgovačke:

Međubankarske naknade (naknade koje banka čiji je POS terminal plaća banci izdavaocu kartice) zavise od vrste kartice, tipa i veličine trgovca i slično, dok naknade koje plaća trgovac zavise od dogovora trgovca i banke (trgovci mogu da ispregovaraju biznis model po kome će sarađivati) i uključuju više različitih naknada, dok sama međubankarska naknada nije isto što i trgovačka naknada. I, važno je napomenuti, od međubankarskih naknada kartičarske kompanije ne profitiraju.

Bankarski troškovi se smanjuju, ali ne i troškovi potrošača

Ovim izmenama manji trgovci zaštićeni su od velikih igrača i dobijaju mogućnost za unapređenje poslovanja, a deo provizije koju korisnik Dina kartice plaća prilikom transakcije vraća se natrag u srpsko tržište umesto da odlazi stranim kartičarima. Uz to, iz NBS navode:

Ojačava se i pozicija banaka prema kartičnim sistemima, s obzirom na to da će kartičari biti prinuđeni da se prilagode zakonskim rešenjima i neće više biti u mogućnosti da nameću nerazumne i nepovoljne naknade.

Iako je ovaj scenario na prvu loptu pogodan za trgovce, državu i banku, postavlja se pitanje da li će tom prilikom stradati – krajnji korisnici tj. slobodno tržište? Iz kompanije Mastercard objašnjavaju za Netokraciju da je ograničavanje međubankarskih naknada već sprovedeno u nekim zemljama, ali da su rezultati mešoviti:

Još uvek se čeka konačan sud na nivou EU, ali analize sprovedene u Francuskoj, SAD, Španiji i još nekim zemljama pokazale su da, iako su trgovcima smanjeni bankarski troškovi, ta ušteda nije se prelila na potrošače, a dovela je do povećanja nekih drugih troškova koje snose potrošači, dok se istovremeno usporio proces uvođenja inovativnijih rešenja prilagođenih savremenom, digitalnom dobu.

Kako plaćati Dinom u inostranstvu?

Ukoliko se vratimo na korisnike kartica, njima, kao potrošačima, naizgled može biti bolje – trgovci u maloprodajama im ne nude proizvode po višim cenama ne bi li nadoknadili proviziju za korišćenje kartice. Ali, šta se dešava kada želite da napustite zemlju? U koliko država se može plaćati Dinom?

Paralelno sa uvođenjem zakona radilo se i na tu temu. Prema pisanju Blica, NBS i kineski kartičar China UnionPay trebalo je da u poslednjim nedeljama jula potpišu ugovor koji će omogućiti da se Dina karticom plaća na celokupnoj mreži ovog sistema. Inače, kako iz Mastercarda podsećaju, Union Pay prihvaćan je na 23 miliona lokacija, dok su ostali prihvaćeni na oko 50 miliona lokacija. Kako se navodi, implementacija je u toku, a precizno vreme za realizaciju nije navedeno.

Da li bismo pogrešili ako na osnovu dosadašnjeg iskustva pretpostavimo da će potrajati? Mišljenja smo da ne.

Potencijalni problemi koje zakon sa sobom nosi

Kako se sve ove promene dalje odražavaju na digitalizaciju bankarskog sektora, budući da su donete upravo u tom cilju? Iz NBS navode:

Digitalizaciju bankarskih usluga možemo povezati sa podsticanjem razvoja cashless ekonomije, što je jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona. Zakonsko ograničavanje međubankarskih naknada imaće najveći uticaj upravo na plaćanja na Internetu, jer će prihvatanje kartica na sajtovima biti mnogo pristupačnije.

Ali, ne zaboravimo: digitalizacija ne podrazumeva samo ići u korak sa tehnološkim promenama. Ona znači i kreirati ih, inovirati i stalno tragati za novim i boljim principom digitalnog poslovanja. Iako to ne opravdava naknadu od jedan, dva ili tri posto, kako se navodi, za transakcije putem Vise ili Mastercarda, deo toga sigurno snosi troškove stvaranja i testiranje inovacija – ne bi li se stalno unapređivalo korisničko iskustvo i bezbednost korisnika pri online plaćanjima i zaštiti njihovih računa. A Dina, gotovo sigurno, trenutno sebi ne može da pruži taj luksuz.

Pogledamo li tradiciju poslovanja najvećih kartičarskih kompanija, pitanje je da li će ikada i moći.

Uz to, dodatni problemi mogli bi nastati ako se trgovci (očekivano) vođeni sopstvenim interesima, odluče da prihvataju samo DinaCard. Šta očekuje one koji po svom ličnom pravu izbora i dalje preferiraju strane kartičare? Izolovanost u svetu plaćanja u Srbiji?

Tako u osnovi dobra zamisao (smanjenje troškova prihvatanja platnih kartica svim trgovcima), preti da zbog preteranog favorizovanja Dina kartice preraste u monopolsku poziciju za pojedince. A to nikako ne bi bilo dobro.

Bez prilike za diskusiju o članu 9.

Pored toga, kako podseća Danas, kartičari dodaju da sporni član 9. ovog zakona nije bio deo javne rasprave prošle godine kada su učestvovale sve zainteresovane grupe, već je dopisan naknadno i kao takav nije prošao kroz Komisiju za zaštitu konkurencije. Zašto? Mislim da odgovor na ovo pitanje i sami znamo.