Kako je Nina od farmaceutkinje postala menadžerka proizvoda u IT kompaniji?

Koliko često čujete da je neko zaista presekao i nakon godina ulaganja u obrazovanje iz jedne oblasti, odlučio da svoj karijerni put nastavi u sasvim drugom smeru? Iako mnogi često glasno maštaju o promeni posla, malo ko ima hrabrosti da istupi iz svoje zone komfora i zakorači u nepoznato. Razlog tome je strah od neuspeha, osude okoline i neizvesnosti koju donosi novi početak.

Ukoliko znate nekog ko je neodlučan, ili pak sami žudite sa promenom, pročitajte intervju sa Ninom Skoko, mladom ženom koja je nakon uspešnih studija farmacije, sasvim slučajno zakoračila u svet programiranja i odlučila da joj hobi postane profesija.

Da je hrabrost urodila plodom, svedoči činjenica da Nina trenutno radi kao Product menadžerka u kompaniji Velsera koja se bavi razvijanjem softvera iz oblasti biomedicine, a za vas ima važnu poruku — kada ima želje, ima i načina.

Za početak, možeš li da nam ispričaš kako si, nakon završenih studija farmacije, dospela u svet programiranja?

Nina: Još tokom osnovnih studija farmacije, bavila sam se naučnim radom, pa je logičan sled okolnosti bio da upišem doktorske studije. Tragajući za najboljim rešenjem za statističku obradu podataka u naučnim vodama, naišla sam na savete da neki programski jezici mogu da budu odličan izbor, ako želim da izbegnem komercijalne pakete za statističku obradu podataka.

Korak po korak, uz mnogo podrške sa različitih strana, ozbiljno sam zavolela programiranje i postajala sve bolja iz ove oblasti. Osim što je to znanje poslužilo primarnom cilju, programiranje mi je na neki način postalo hobi koji me je naveo da se u njemu oprobam na ozbiljniji način, a motivacija je bila još veća kada sam saznala da u Srbiji postoji kompanija koja se bavi bioinformatikom. Uz mnogo rada i malo sreće pošlo mi je za rukom da karijeru nastavim upravo u toj oblasti.

Kako je došlo do toga da ti hobi postane profesija i šta je prevagnulo u odluci da iz farmacije pređeš u IT?

Nina: Zahvaljujući završenim studijama farmacije, poznavanje domena genetike i kliničkih podataka bili su mi jača strana, a programiranje pak nešto što me je toliko zainteresovalo, da nije moglo ostati samo na nivou hobija. Iako ovo nije “prirodan” i čest karijerni put, vodila sam se time da, ukoliko ne pratimo svoje želje i intuiciju, teško ćemo nasmejani ići na posao.

Rekla bih da je glavno ohrabrenje u mom karijernom zaokretu bila činjenica da u tom momentu konkurišem za posao u kompaniji koja razvija softver koji pomaže naučnicima u medicinskom domenu, i da ću i dalje imati vezu sa svojom primarnom strukom.

Kako nijedan izlazak iz zone komfora nije prijatan, a pogotovo ne kada se radi o karijeri na početku, nije bilo ni malo lako. Ali ispostavilo se kao dobra odluka jer, obožavam svoj posao. Disciplina kojoj me je nauka naučila, u kombinaciji sa dinamikom IT industrije, očigledno je bila dobitna kombinacija.

Da li si se suočila sa imposter sindromom i koliko je u startu bitno radno okruženje i podrška iskusnijih kolega?

Nina: Rekla bih da preispitivanje svojih kompetencija ne mora nužno biti loša stvar i da je to iskustvo svojstveno ljudskoj prirodi. Da bi smo napredovali, svakako je s vremena na vreme zgodno malo da posumnjamo u sebe. Naročito ako uzmemo u obzir da psihologija uvažava i Daning-Krugerov efekat, po kojem ljudi veruju da su znatno kompetentniji nego što zapravo jesu.

Bila bih neiskrena ako bih rekla da sam s velikim samopouzdanjem ušla u proces promene profesije i da se danas, posle brojnih uspeha, ne desi da posumnjam u sebe. Upravo prihvatanje uspeha i povremena rekapitulacija istih, kod mene je nešto što me uvek vrati na pravi put. Kako kažu, uspeh ume da zaobiđe ljude koji biraju da se ne pomere iz zone komfora ka mestu na kome žele da budu.

Kolika god bila naša mentalna snaga, podrška sa strane ne može da odmogne. A, količina podrške i volje za deljenjem znanja, u Velseri je zaista na zavidnom nivou. Osećaj da, kada god negde zapnete ili pokažete želju za znanjem, postoji neko ko će vam pomoći je neprocenjiv i u meni budi veliku zahvalnost.

Kako je došlo do toga da, nakon godinu dana provedenih u inženjeringu, pređeš u Product menadžment?

Nina: Bila sam zadovoljna karijerom koju sam imala na inženjerskoj poziciji, a kada mi je ponuđeno da pređem u Product menadžment, trebalo mi je neko vreme da istražim i shvatim da li je to oblast u kojoj želim da nastavim da se usavršavam. U odluci je presudila činjenica da ova pozicija podrazumeva mnogo više dinamike i razvijanje potpuno novog seta veština.

Kao i na svakom početku, izazova nije manjkalo, ali zahvaljujući poznavanju proizvoda i procesa u kompaniji koje sam imala i energiji koju sam bila spremna da uložim u nova učenja rekla bih da su uspešno prevaziđeni. Kao najveću motivaciju za rad i napredovanje na ovoj poziciji, izdvojila bih priliku da direktno sarađujem s klijentima i da od njih čujem povratne informacije o tome kako doprinosimo razvoju medicine na svetskom nivou.

Nadovezujući se na prethodno pitanje, kako izgleda jedan tvoj radni dan?

Nina: Prva asocijacija na moj radni dan su sastanci, na kojima provodim najveći deo vremena. Tim u kome radim je sastavljen većinom od inženjera, a moje zaduženje je da prepoznam probleme koje naši klijenti imaju i da, zajedno sa timom, osmislim i realizujem neophodna rešenja.

Sarađujem i sa ostalim product menadžerima u okviru kompanije, kao i kolegama iz prodaje i srećna sam što su to ljudi koji dele moj entuzijazam i što zajedno radimo na razvoju proizvoda koji doprinosi boljoj budućnosti za sve nas.

Da li možeš da nam objasniš šta je tačno bioinformatika, oblast kojom se bavi tvoja kompanija?

Nina: Genom je skup svih gena jednog organizma, a broj gena je toliko veliki da se procenjuje da bi nam trebalo sto godina da pročitamo svako “slovo” svog genoma. Bioinformatika je oblast koja primenjuje informacione tehnologije kako bi ti genomski podaci bili adekvatno analizirani i interpretirani.

Zahvaljujući nivou na kome je bioinformatika danas — kao i alatima koji se razvijaju u ovoj oblasti — naučnicima je umnogome olakšana analiza genomskih podataka, a samim tim ubrzana su istraživanja, bilo da se radi o ispitivanju novih lekova ili saznanjima o već postojećim bolestima.

Osim toga, zanimljiv je i koncept personalizovane medicine, čijem razvoju bioinformatika posebno doprinosi. I pored toga što svako od nas ima 99,9 indentičnih gena, personalizovana medicina nas posmatra kao unikatne organizme, koji drugačije reaguju na potpuno iste lekove ili terapijske procedure.

Koliko je za tvoju profesiju važno da ostaneš u toku s aktuelnostima na polju nauke?

Nina: Nauka je nešto čega se ne odričem, bez obzira na to što je moj primarni posao u IT industriji. Biti u korak s aktuelnostima sa polja nauke svakako može pomoći da bolje sagledamo probleme i dođemo do rešenja koja možemo da ponudimo našim klijentima, ali i da razumemo samo naučnicima svojstven način komunikacije i vokabular.

Dokle god mi i trenutni posao u industriji i nauka, kao dodatno zanimanje, budu pričinjavali zadovoljstvo, nastaviću da se bavim njima. Tako da je odgovor u suštini jednostavan — kada ima želje, ima i načina.

Šta misliš, koje mere je potrebno preduzeti kako bi se podstakla inkluzija žena u prirodne nauke i koliko smo udaljeni od toga?

Nina: Kroz mentorski rad sa srednjoškolcima i studentima, stekla sam utisak da se mladi ljudi danas sve više oslanjaju na svoje želje i intuiciju kada je u pitanju izbor budućeg zanimanja. Smatram da je to veliki pomak, jer je moja generacija neretko popuštala pod pritiskom okoline i predrasudama kada je u pitanju takva odluka.

S tim u vezi, dok god biramo da radimo ono što volimo, samo tada ćemo biti uspešni, a ravnoteža koju pominjete će se prirodno postići, zato je bitno podsticati mlade ljude da biraju profesije koje ih zanimaju, a na nama je da im približimo kako ta zanimanja izgledaju u industriji i da budemo što bolji mentori.

Šta bi poručila svim onim devojkama koje žele da krenu tvojim putem?

Nina: Posao u IT industriji nije lak što, između ostalog, važi i za sva druga zanimanja kojima se pristupi ozbiljno. Ako se u prirodnim naukama pronalaze više nego u bilo čemu drugom, onda je to dovoljan razlog da istraju na putu do početka ili promene karijere u toj oblasti. Koliko god zvučalo banalno — skroz je u redu da se predomisliš, staviš diplomu u fioku, zasučeš rukave i kreneš ka novim pobedama.

Često volim da istrajnost u poslu poredim sa vežbanjem mišića, jer oni najviše rastu kada već osećamo bol od težine tegova. Muhamed Ali govorio je da ponavljanja treba brojati tek od onog nakon kojeg više nemaš snage, a ista poruka se može primeniti i ovde.

Najzad, na šta si posebno ponosna u svom radu i koja su to dostignuća koja priželjkuješ za naredni period?

Nina: Ponosna sam na činjenicu da sam u kratkom periodu od početka IT karijere značajno napredovala, ostala timski igrač i što zaista uživam radeći svoj posao, koliko god svaki dan bio izazov za sebe. Jednako sam ponosna i na činjenicu da sam deo Velsera tima i verujem da ćemo i u narednom periodu postići mnoga značajna dostignuća, koja ni do sada nisu prošla nezapaženo.