Nikola Đukić: Kako sam od prakse u Kaliforniji došao do seniorske pozicije u kompaniji NVIDIA

Nikola Đukić je pri kraju studija na Elektrotehničkom fakultetu primljen na praksu u kompaniji NVIDIA u Kaliforniji, nakon čega mu je ponuđen full-time posao. S obzirom na to da nije želeo previše da se udaljava od porodice i prijatelja, njegov uslov za ostanak u pomenutoj kompaniji bio je da radi u nekom od njenih ogranaka u Evropi.

Uslov je ispunjen, Nikola je dobio posao u Nemačkoj, a ubrzo i seniorsku poziciju. U timu zaduženom za memorijski podsistem, on svakodnevno učestvuje u razvoju čipova, a posebno je ponosan na Hopper čip – H100.

Više o karijeri u kompaniji NVIDIA, projektima na kojima radi kao i o karijernom putu koji je prešao da bi od praktikanta došao do seniorske pozicije, razgovarali smo sa Nikolom u intervjuu za Netokraciju.

Za početak, možeš li nam reći kako si došao do prakse u kompaniji NVIDIA i koje kriterijume si prethodno morao da ispunjavaš? 

Nikola: Praksu sam dobio pri kraju studija, uz preporuku koleginice koja ju je pohađala prethodne godine. Svakako, to nije jedini način. Imao sam priliku da upoznam puno kolega praktikanata koji su se jednostavno prijavili preko sajta.

Što se kriterijuma tiče, uslov je bio da trenutno pohađam ili da sam nedavno završio studije i, naravno, prolaz na proveri tehničkog znanja. Provera se sastoji od tri tehnička intervjua sa inženjerima i menadžerima kompanije. 

Koncept intervjua je jedan na jedan razgovor koji traje oko 45 minuta, a pitanja potpuno zavise od osobe koja sprovodi intervju i obuhvataju širok spektar oblasti — od arhitekture računara, operativnih sistema do provere nivoa vladanja programskim jezikom.

Koliko dugo je trajala praksa, iz čega se sastojala i kako je izgledao proces za dobijanje vize?

Nikola: Praksa je trajala 12 nedelja. Ja sam primljen u tim pod nazivom Resource Manager, čiji je glavni fokus na razvoju kernel driver-a koji u uskoj saradnji sa operativnim sistemom upravlja grafičkim čipom. 

Prvog dana, nakon obavezne papirologije i izrade bedža, usledilo je upoznavanje sa menadžerima tima i izbor jednog od desetine dostupnih projekata. Kada sam odabrao projekat, upoznao sam se sa mentorom koji je inženjer i stručnjak u oblasti projekta.

Usledila je rutina koja se sastojala iz dnevnih sastanaka sa mentorom koji je bio tu da odgovori na sva pitanja tehničke prirode, pomogne u rešavanju nedoumica i planiranju sledećih koraka.

Pored toga, organizovan je i nedeljni sastanak sa menadžerom koji je tu da pomogne oko problema bilo kog tipa, od potrebne opreme do organizovanja sastanka sa inženjerima koji su potrebni kako bih došao do potrebnog znanja za rešavanje problema.

Kada je reč o dobijanju vize, taj proces zahtevao je pripremu celokupne papirologije potrebne za prijavu, kao i zakazivanje i samu posetu ambasadi SAD. Nakon sat vremena čekanja u ambasadi, došao sam na red, predao dokumentaciju i imao kratak intervju na engleskom jeziku sa jednim od službenika. 

Taj intervju je bio jednostavniji nego što se pretpostavlja. U principu, pitaju vas ko ste, odakle dolazite, koji ste fakultet pohađali i kojom svrhom idete u Ameriku. 

Nakon završene prakse dobio si full-time zaposlenje u okviru kompanije. Šta sve mora da poseduje praktikant da bi do toga došlo?

Nikola: Već na polovini prakse, negde oko sedme nedelje, dobio sam ponudu za posao u američkom ogranku kompanije. Međutim, kako nisam želeo da se udaljavam od porodice i prijatelja, postavio sam uslov da ponudu mogu da prihvatim jedino ako radim u Evropi. Tako sam postao deo nemačkog ogranka kompanije NVIDIA.

Generalno, veoma puno zaposlenih je pohađalo praksu u kompaniji, a prema rečima menadžera kompanije: “Nema tog intervjua koji može da zameni utisak koji dobijate o kandidatu nakon tri meseca svakodnevnog rada sa njim”.

Tako je iz mog bližeg okruženja bar osmoro praktikanata prešlo u full-time zaposlenog. Troje od njih su iz Srbije.

Glavni kriterijum za dobijanje posla je sposobnost snalaženja u sistemu. Ovde bih izdvojio dve stvari, poslovnu komunikaciju i samostalno savladavanje kompleksnih delova sistema. 

Jednostavno, zbog broja ljudi koji je uključen u rad na različitim projektima, koji se na različite načine ukrštaju, potrebno je znati jasno kako definisati probleme i korake koji dovode do njihovog rešavanja. Takođe, zbog kompleksnosti projekata potrebno je znati postavljati prava pitanja pravim ljudima. Srećom, mentor i menadžer su tu da asistiraju kako bi ovaj aspekt prošao što lakše.

Kada ne postavljate pitanja, onda ste sami za računarom i pokušavate za 3 meseca da napravite potrebne izmene u sistemu za čije razumevanje je objektivno potrebno barem godinu dana. Dobra sposobnost čitanja koda, izdvajanje koncepata koji su bitni za rešavanje problema su ključni kako se ne biste osećali preplavljeno.

S obzirom na to da sada radiš za nemački ogranak kompanije, kako je izgledao proces prilagođavanja s američke na evropsku poslovnu kulturu?

Nikola: Teško mi je da dam precizan odgovor na ovo pitanje, s obzirom da je moj tim najvećim delom u Americi. Najveći izazov rada u ovakvom okruženju je taj što većina kolega koji su mi potrebni u datom momentu, nisu online. To dovodi do programiranja u kojem se oslanjate na sebe i kod pred vama više nego na pomoć kolega. 

Naravno, kada otkuca šest popodne zapadna obala Amerike stiže na posao i uglavnom je većina sastanaka fokusirana oko tog perioda. Adaptacija na vremensku zonu je za svakoga različita, a ja sam otkrio da mi je najzgodnije da radim od podneva do osam uveče. Dobra stvar je što je svima dozvoljeno da se organizuju onako kako im najviše odgovara.

Koliko članova broji tvoj tim i šta sve donosi rad u interkulturalnoj atmosferi?

Nikola: Moj najbliži tim broji oko 40 kolega koji su uglavnom locirani između SAD i Indije. Mi smo deo Chips tima koji je tu da pruži podršku u razvoju novih funkcionalnosti čipova koji će se proizvoditi narednih godina.

Kako je izgledao tvoj put do senioriteta u kompaniji? Ukratko nam opiši svoju sadašnju poziciju i zaduženja.

Nikola: Put do senioriteta je tekao prirodno. U principu, od početka zaposlenja dobija se neka oblast u kojoj vremenom postajete ekspert. S povećanim nivoom ekspertize dolaze i kompleksniji problemi, dok u jednom momentu ne dođete do situacije da ste postali vlasnik jednog dela koda i sve veći broj kolega vam se obraća za pomoć.

U mom slučaju to je bio memorijski podsistem. Moje glavno zaduženje je odgovornost za sve projekte novog čipa koje se tiču memorijskog podsistema, a mogu imati uticaj na kernel kod. To u praksi uključuje razgovore sa projektantima iz drugih timova, predviđanje promena potrebnih u kernel kodu kako bi se projekat realizovao, kao i pisanje koda za neke od projekata.

Da li trenutno živiš na relaciji Srbija-Nemačka ili si stalno tamo? 

Nikola: Trenutno živim u Nemačkoj, ali volim da dođem na par meseci i radim iz Srbije.

Da li bi izdvojio neki od projekata na kojima si radio? Na šta si posebno ponosan?

Nikola: Definitivno bih izdvojio novi Hopper čip – H100. Bio sam uključen u njegovom razvoju od samog začetka dok sam bio na praksi, a onda i tokom prve dve godine zaposlenja.

Prilikom razvoja ovog čipa jako dugo se radi na različitim simulatorima i emulatorima, tek nakon toga se šalje dizajn kako bi se izradio fizički čip. Period kada se prvi silicijumski čipovi vrate i dok ih osposobimo naziva se bringup. 

U ovom periodu, svi timovi uključeni u razvoj čipa su u pripravnosti i problemi se efikasno i brzo rešavaju u svim vremenskim zonama. Iako je čitav ovaj proces stresan, na kraju se osvrnete i shvatite da ste učestvovali u proizvodnji najvećeg čipa koji je čovečanstvo do sada napravilo.

Koliko naš obrazovni sistem pruža mladim talentima i da li ih pripremi za rad u velikim svetskim kompanijama, kakva je NVIDIA?

Nikola: Ispostavilo se da je ETF veoma interesantan kompaniji NVIDIA. Kada sam pohađao praksu, 2018. godine, bilo je još šestoro kolega sa fakulteta, većina smeštena u Resource Manager timu, uz par izuzetaka u cloud i hardverskim timovima. 

Predmeti kao što su Operativni i Mikroprocesorski sistem, kao i Arhitektura računara opremili su me osnovom koja mi je omogućila da uspem u daljim karijernim poduhvatima. Smatram da je pored učenja na fakultetu potrebno imati dozu radoznalosti i kako čitati tako i eksperimentisati sa različitim tehnologijama koje vas interesuju.

Za kraj, da li si zadovoljan tokom kojim ide tvoja karijera i kakvi su ti planovi za budućnost?

Nikola: Apsolutno zadovoljan. Trenutni plan je skupljati još iskustva ovde, u budućnosti bih voleo da se vratim u Srbiju i pružim svoju ekspertizu na domaćem tržištu.