Kako je Katarina Veljković postala jedna od 50 najboljih nastavnica informatike na svetu?

Nakon završenih studija iz oblasti informacionih tehnologija, gotovo svi traže posao developera u velikim tehnološkim kompanijama, neki pokreću sopstvene poslove, a retki su oni koji odluče da svoju karijeru posvete nastavničkom pozivu. Međutim, iako na prvi pogled ovo zanimanje ne deluje zabavno i glamurozno kao prethodne dve opcije, ono igra jednu od najbitnijih uloga u okviru IT industrije – obrazovanje mladih talenata.

Ozbiljno shvativši ovu misiju, Katarina Veljković svoju karijeru je posvetila ulaganju u napredak tehnološkog obrazovanja u osnovnim i srednjim školama. Kao nastavnica informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, svoje učenike je odvela na brojna domaća, evropska i svetska takmičenja na kojima su ostvarili značajne rezultate, a sama je 2018. godine uvrštena u 50 najboljih nastavnika na svetu u okviru prestižnog takmičenja Global Teacher Prize.

O međunarodnim projektima koje sprovodi zajedno sa svojim učenicima, važnosti inkluzije tehnologije u školski sistem, ali i celokupnom informaciono-tehnološkom obrazovanju mladih, Katarina je govorila u intervjuu koji sledi.

Kada i kako ste odlučili da nastavnička profesija bude vaš životni poziv?

Katarina: Kao nastavnica informatike radim već dugo, skoro 21. godinu. Završila sam Prirodno-matematički fakultet u Kragujevcu, smer matematika s računarstvom i inforamtikom. Iskreno, kada sam završila fakultet bila sam izričita: “Ne, neću raditi u školi, mene to ne interesuje, nisam ja osoba koja može da prenese znanje drugima”.

Međutim, sticajem izvesnih okolnosti počela sam da radim u školi kao zamena, misleći da će to trajati samo par meseci. Tih par meseci, kolege sa kojima sam radila, priroda profesije i, naravno, đaci, odvojili su me od želje da se bavim programiranjem, odnosno da se zaposlim kao developerka u nekoj kompaniji. Jednostavno sam se zaljubila u nastavničku profesiju.

U današnje vreme, uloga nastavnika je kompleksna. Prvenstveno, on mora da bude otvoren za promene. Ta otvorenost podrazumeva kontinuirano usavršavanje, obuke, istraživanje, prijemčivost, fleksibilnost, slušanje, prepoznavanje potreba, očuvanje etičkog sistema vrrednosti. Ukratko, za sve ono što nalaže društvo u kome obitavamo i u kome će živeti naše mlade generacije. Sebe sam prepoznala kao osobu koja može da ispuni tu misiju i obuči buduće generacije da budu dobri programeri.

Ipak, malo je onih koji krenu vašim putem. Šta je potrebno uraditi da bi mladi postali zainteresovani za posao nastavnika?

Katarina: Na žalost, potpuno ste upravu. Mladi, sada imaju više prilika i mogućnosti za lično napredovanje, koje mi nismo imali. Iz tog razloga, prirodno je da žele da im bude bolje nego njihovim roditeljima. Dakle, pored novca koji je svakako jedan od razloga, čini mi se da ono što je ključno da mladi u nastavničkoj profesiji ne vide mogućnost za svoj lični razvoj.

Sistem obrazovanja mora da se otvori za mlade, da pored finansijske sigurnosti, obezbedi i mogućnost za lični razvoj, kroz studijska putovanja i saradnju sa nastavnicima na globalnom nivou.

Kako biste ocenili trenutno stanje u školskom sistemu kada je u pitanju izučavanje informatike?

Katarina: Kao što svi znamo deca dosta vremena provode na telefonu ili računaru, “gubeći vreme” na TikToku, Instagramu ili igrajući igrice. Uvođenjem predmeta Informatika i računarstvo podstiče se radoznalost, kreativno razmišljanje i rešavanje problema korišćenjem digitalnih uređaja.

Sva znanja i veštine koje stiču kroz ovaj predmet biće im korisna u radu u biloj kojoj oblasti od prirodnih do društvenih nauka. Veoma je važno da deca što ranije stiču veštine algoritamskog načina razmišljanja, da razumeju kako računar radi kao i kako je moguće bezbedno koristiti digitalne uređaje i komunicirati u digitalnom okruženju.

Kao koautorka akreditovanih udžbenika za Informatiku i računarstvo za osnovne škole, pokušavam da dam odgovor na pitanje “Zašto moram da učim informatiku?!”, i svi oni su koncipirani tako da učenici samostalno mogu da uče, da informatika nije samo Facebook, Instagram ili igranje igrica.

Kroz planiran program predmeta, učenici stiču veštine koje su im neophodne za život u 21. veku – deljenje znanja, digitalna komunikacija, rad u timu, rešavanje problema. Što se tiče nastavničkog kadra, svake godine je stanje sve bolje, nastavnici se prilagođavaju i sve lakše sprovode nastavni plan i program datog predmeta. Svemu tome su doprineli brojni programi obuke koji su podržani od strane MPN, ZUOV I ZVKOV-a.

Pre 14 godina u nastavu ste uveli robota od Lego kockica, možete li nam reći nešto više o tome?

Katarina: Tako je. Pre 14. godina sam predavala predmet Programiranje i programski jezici učenicima trećeg razreda, na smeru Mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Primetila sam da je nastavni plan i program za učenike tog uzrasta bio veoma složen i apstraktan, i da zbog toga nisu bili motivisani da uče.

Učenici su stalno postavljali pitanje “zbog čega ovo učim, čemu ovo služi?”, ne uviđajući svrhu ovog predmeta, što je delovalo poražavajuće, a opet mene teralo na istraživanje i promenu. Shvatila sam da sam ja ta koja im to mora predstaviti i zato sam pristupala raznoraznim inovacijama. Oni su bili ti koji su me primorali na kreativnost i zaista sam im zahvalna na tome.

Takvog pristupa se držim i dalje, jer učenici uviđaju svrhu poznavanja informatike i programiranja, naročito što sagledavaju mogućnost i neophodnost da oni budu kreatori ideja korišćenjem moderne tehnologije. Kako su to učenici koji vole tehniku, uz moju želju da nešto promenim – i uz pomoć Katarine Milanović, koja je upravljala programom Partneri u učenju i imala vizuju o tome da digitalna tehnologija će unaprediti obrazovanje – dobila sam prvog Lego NXT robota.

Korišćenje robota koji učenici mogu da kreiraju, prave i programiraju na različite načine pomaže daučenici stiču nova znanja iz oblasti programiranja. Rad sa robotom je pomogao da učenici primenjuju stečena znanja iz fizike, inženjerstva i matematike. Ovaj način rada je učenike postavio u aktivnu poziciju i pružio im šansu za individualni nastavničko – vođeni rad.

Da li nam možete reći nešto više o Global Teacher Prize takmičenju, na kojem ste dobili prestižno priznanje?

Katarina: Takmičenje Global Teacher Prize postoji već skoro deset godina i organizuje ga Varkey Fondacija. Cilj ovog takmičenja je da pronađe najbolje nastavnike u svetu, i pokaže da je njihova profesija jedna od najvrednijih za svako društvo, jer nastavnici su ti koji obrazuju decu i time stvaraju bolju budućnost za svaku zemlje.

Pravo učešća na konkursu za Global Teacher Prizeimaju svi učitelji, nastavnici i profesori osnovnih i srednjih škola koji su dobitnici nagrade “Najbolji edukatori Srbije”, koji aktivno rade u nastavi, i planiraju da rade u nastavi još minimum 5 godina. Te 2019. godine, nevladino Udruženje “Živojin Mišić” izabralo me je kao predstavnika Srbije na takmičenju Global Teacher Prize, za koje se veruje da je u rangu Nobelove nagrade za nastavnike.

Uspela sam da budem izabrana među 50 nastavnika sveta u konkurenciji od 12.000 nastavnika iz 140 zemalja. Ocenjivanje nastavničkih praksi sprovodi Global Teacher Prize Akademija, koju čine direktori, stručnjaci za obrazovanje, novinari, javni zvaničnici, tehnološki preduzetnici, direktori kompanija i naučnici iz celog sveta.

U skladu sa prethodnim pitanjem, koje sve uslove su nastavnici morali da ispune da bi se plasirali?

Katarina: Odabir najboljih kandidata vrši se na osnovu sledećih kriterijuma: upotreba efektivnih nastavnih praksi koje utiču na kvalitet obrazovanja na globalnom nivou, zatim inovativnog nastavnog programa koji utiče na rad škole, okruženja i države, i koji se pokazao kao dobra metoda za rešavanje novih izazova u budućnosti, te postignuća učenika nominovanog nastavnika i uticaja na zajednicu.

Kao veoma bitan kriterijum tu su i razvijanje učenika kao građanina sveta kroz pružanje obrazovanja zasnovanog na vrednostima
koje će ih pripremiti za svet u kom će živeti i raditi sa ljudima različitih nacionalnosti, kultura i religija, unapređivanje nastavničke profesije putem podizanja nivoa nastave, razmene dobrih praksi i
saradnje sa kolegama, ali i prepoznavanje rada nastavnika od strane učenika, kolega, direktora škole ili drugih članova.

Učestvovali ste u Honeywell Space Academy programu u Alabami. Na koji način je to doprinelo vašem karijernom razvoju?

Katarina: Da. Moje najneverovatnije putovanje. Od 2000 prijavljenih nastavika širom sveta, ja sam bila prva iz Srbije. Svrha obrazovnog procesa nalaže svakom nastavniku, kao direktno odgovornom činiocu, obavezu prenošenja znanja i veština koje prate savremene trendove u obrazovanju i društvu.

Vreme u kome živimo podrazumeva socijalni kontekst upotrebe i pragmatičnosti znanja koje pružamo učenicima i koje oni treba da usvoje. Samim tim se osećam obaveznom da pratim potrebe društva u kome će moji učenici postati vlasnici sopstvenog znanja koje će im obezbediti samostalnost i njihov opstanak u vremenu koje dolazi.

Koliko je bitno da nastavnici iz oblasti STEM nauka stalno dopunjuju svoja znanja i veštine?

Katarina: Jako je važno da nastavnici kontinuirano prate savremene trendove u društvu koji utiču na mlade. Mi moramo da budemo u korak sa sadašnjošću i budemo ti koji će predvideti kako će izgledati budućnost. Tačnije, šta će biti potrebno od znanja i veština za mlade ljude koji će biti graditelji budućnosti.

Studijska putovanja, kao što je bilo moje u U.S. Space & Rocket Center-u, je jako važno za nastavnika kako zbog sticanja novih znanja i drugačijeg pogleda na obrazovanje, tako i samoprocena nastavnikagde je on trenutno u svetu, šta je potrebno da promeni, unapredi.

Da li nam možete opisati projekat koji ste osmislili zajedno sa svojim učenicima i koji je pobedio na internacionalnom takmičenju?

Katarina: Uz pomoć mojih učenika kreirali smo otvoreni digitalni obrazovni sadržaj, koji može povećati digitalnu pismenost učenika osnovnih i srednjih škola. Tačnije, kao tim smo kreirali aplikaciju, transformišući i prilagođavajući trenutno važeći plan nastave i učenja predmeta Informatika i računarstvo (nastavnu temu Digitalna pismenost) od petog do osmog razreda, u virtuelni svet koristeći Minecraft u formi Escape room-a.

Koncept Escape Room-a, preneli smo u virtuelni svet Minecratf-a, koji se pokazao kao snažno “sredstvo” za razvoj neophodnih veština za 21. vek. Naš zajednički rad, prilikom izrade ovog otvorenog obrazovnog resursa imao je veoma kreativan put, kako za mene kao nastavnicu, tako i za moje učenike. Oni kako eksperti u igranju igrica shvatili su koliko je u stvari teško osmisliti neku aktivnosti koja će zainteresovati nekoga da uroni u učenje. Da igranje može da se pretvori i u učenje.

Čime se ovaj projekat izdvojio od konkurencije koju je činilo čak 800 projekata iz 50 zemalja?

Katarina: S obzirom na to da čitav proces nije bio nimalo lak, za mene kao nastavnicu bilo je veoma izazovno da sadržaj koji se uči u predmetu Informatika i računarstvo pretvorim u male digitalne forme pomoću kojih će učenici ispuniti ishode predmeta. Ono što je ovaj projekat izdvojilo pre svega je činjenica da je prvi put jedan deo obaveznog predmeta pod nazivom Računarstvo transformisan u otvorene digitalne sadržaje za učenje. Drugo, ovaj paket za učenje se može koristiti više puta u bezbednom okruženju. I, treće, najvažnije je učešće učenika. Bili su dizajneri, validatori i testeri Escape Room-a.

Da li nam možete navesti još neke vaše projekte koji su zaživeli i imali odjek u javnosti?

Katarina: Pre svega, istakla bih organizaciju Hakatona za srednjoškolce, u saradnji sa kompanijom Comtrade koja predstavlja dobar primer primene naučenog i saradnje sa privatnim sektorom, a s ciljem da mladi razvuju preduzetnički duh i osveste koliko je važno imati real-life impact. Cilj Hakatona je bio je realna aktivacija znanja učenika kroz programiranje Lego robota.

Takođe, u saradnji sa kompanijom Oracle organizovala sam školu programiranja za učenike osnovne škole u kojoj je učestvovalo 70 đaka, danas polaznika moje nastave računarskog smera. Međutim, najponosnija sam na činjenicu da već skoro 8 godina u programu First Lego League. To je svetski program u kome učestvuju deca starosti od 9 do 16 godina. Cilj ovog programa je da kroz četiri takmičarska dela, učesnici razviju svoje kritičko mišljenje, veštinu programiranja i dizajniranja robota povezujući STEM učenje i robotiku.

Učenici u timovima, zajedno sa mentorom, pripremaju, dizajniraju i konstruišu, a zatim i programiraju robota, planirajući najbolje strategije za rešavanje misija u Robot igre i osmišljaju Inovativni projekat za temu koja se svake godine menja. Deca rade na projektu čiji je cilj da se osmisle načini kako da se unapredi okruženje i zajednica i kako da se iskoristepostojeći resursi. Ujedno kroz ovo takmičenje deca se uče osnovim vrednostima – poštovanje, timski rad, inkluziju.

Ja ovo takmičenje obožavam, baš zbog toga što se deca “ubace” da rešavaju realne životne probleme, postavljaju se u ulogu istraživača, konstruktira, dizajnera, projektanta, programera rešavajući postavljen problem. Svoju maštu kanališu u realna rešenja koja promoviši i predstavljaju zajenici. Kroz ovaj program oni već od malih nogu stiču veštine koje su neophodne za funkcionisanje u 21. veku (rešavanje problema, timski rad, saradnja, deljenje, istraživanje i drugo).

Odakle crpite inspiraciju za projekte i koja je vaša misija kada je u pitanju inkluzija tehnologije u učionicu?

Katarina: Inspiracija dolazi iz sredine u kojoj radim. Učenici i kolege su ti koji me motivišu i iziskuju od mene da iznova unapređujem svoj rad, da se usavršavam i da gradim vlastiti inovativni pristup, koji će biti plodotvoran, i za učenike i za mene, kao nastavnika koji je za njhovo obrazovanje odgovoran.

Generalno gledano, teško je motivisati decu uopšte na učenje, ali kada im prikažete da je jedini recept opstanka znanje koje poseduju i koje mogu da primene, onda ste im pokazali da su oni kreatori sopstvenog univerzuma; da se svaki trud isplati i da kvalitet mora biti vidljiv. Mislim da sam učenicima pokazala da sam tu da im pomognem da se ostvare sopstvenim angažovanjem, što im je podstrek da se dalje usavršavaju i kao znalci i kao ljudi.

Nastavnik mora da razume savremeno digitalno doba. Mora da pronađe najbolji način da učenicima omogući da iskažu svoj potencijal. Tačnije, nastavnik treba da zna kako da pripremi svoje učenike za rad i život u savremenom društvu. Da ih nauči kako da razumeju probleme savremenog društva, ali pre svega da nauči svoje učenike da budu dobri ljudi, da budu spremni za život u interkulturalnom društvu. Mislim da mi to još uvek uspeva.

Za kraj, ali ne i najmanje važno, koliko su devojčice i devojke uključene u projekte na kojima radite?

Katarina: Da, devojčice su uključene u sve projekte koje radim, jer u radu na projektima, jedino je važno zalaganje i želja za napredovanjem. Tako da su i devojčice i dečaci ravnopravni. Nekadašnji odnos društva prema ženama inženjerima i programerima, čini mi se da se dosta promenio.

Devojčice sve više uviđaju da programiranje nije samo za dečake, jako su istrajne, i ono što vidim pronalaze drugačija rešenja od svojih drugova. Jedan od projekata koji smo završili krajem ove godine bio je projekat Girls Go Circular koji podstiče preduzetničke i digitalne veštine kod učenica od 14 do 18 godina kroz učenje o cirkularnoj ekonomiji.

Projekat smo uspešno priveli kraju, i kao škola koja je imala najviše uključenih učenica dobili smo mogućnost za kreiranje MakersLab – otvorenih laboratorija u kojima će se negovati i razvijati STEM.