Katarina Anđelković: Veći broj žena na čelnim pozicijama u IT kompanijama – to bih volela da vidim

Po obrazovanju diplomirana sociološkinja, Katarina Anđelković već više od deceniju radi na inkluziji IT industije u obrazovni sistem. Kroz fondaciju Petlja, čija je programska direktorka, vođena misijom da digitalna pismenost i obrazovanje iz informacionih tehnologija moraju biti dostupni svima, sprovodi projekte namenjene mladima kroz čitavo školovanje.

Kreiranjem besplatnih i interaktivnih materijala za učenje programiranja, ali i kroz brojne projekte iz sfere IKT nauka, Katarina i njena fondacija ulažu napore da savremene tehnologije učini dostupnim mladima na svim nivoima obrazovanja. Takođe, ona kroz svoj rad dokazuje da su društvenjaci i te kako potrebni IT-ju, a da upravo raznolikost doprinosi širini i bogatstvu industrije.

O projektima fondacije Petlja, obrazovnom sistemu, poziciji žena u IT-ju, ali i njenom ličnom karijernom putu, razgovarali smo s Katarinom Anđelković u intervjuu koji sledi.

Kao neko ko potiče iz društveno-humanističkih nauka, kada i kako si se zainteresovala za oblasti iz IT sfere?

Katarina: Zapravo, sasvim slučajno sam uplovila u svet IT-ja i to najpre baveći se javnim politikama, kada sam 2010. godine počela da radim za tadašnje Ministarstvo telekomunikacija. Moja pozicija bila je u Sektoru za informaciono društvo, a konkretno sam se bavila delom koji se ticao obrazovanja.

Te godine, Ministarstvo je pokrenulo jedan veliki projekat koji se zvao “Digitalna škola”, a podrazumevao je opremanje računarskih kabineta svih osnovnih škola u Srbiji. Pored opremanja samih kabineta razmišljali smo o tome i kako da uključimo što više nastavnika u školama da koriste opremu, pa smo ubrzo osmislili konkurs za nastavnike koji se zvao “Digitalni čas” i koji je imao za cilj da ih motiviše da primenjuju IKT u nastavi.

U to vreme opremljenost škola, digitalna pismenost nastavnika i sama priča o informacionim tehnologijama u obrazovanju nisu bili ni približno aktuelni kao danas. Uzevši to u obzir, za mene je ceo taj period bio jako dinamičan i uzbudljiv jer sam stalno učila nove stvari.

Da li smatraš da su društveno-humanističke nauke potrebne IT-ju i ima li u industriji posla za društvenjake?

Katarina: Ne samo da su društveno-humanističke nauke potrebne, one su sve važnija karika u IT sektoru. Potreba za društvenjacima je usko povezana sa razvojem tehnologija i razvojem novih proizvoda i usluga koje nastaju u IT sektoru, tako da smo došli do tačke kada naglo raste značaj društveno-humanističkih aspekata u primeni tehnologije.

Uzmimo na primer vrlo aktuelnu temu Open AI-ja, ChatGPT-ja i velikih jezičkih modela. Reč je o tehnološkoj pojavi koja je za kratko vreme dobila globalne razmere. Sami veliki jezički modeli naravno nisu nova pojava, međutim oni su tek sada pušteni u etar ka milionima ljudi i nisu rezervisani isključivo za ljude koji se bave mašinskim učenjem i veštačkom inteligencijom u industriji ili akademiji.

To je odmah otvorilo niz pitanja poput: šta je dovelo do toga da se ovaj prodor velikih jezičkih modela desio baš sada, a ne pre 5 ili za 5 godina, da li ćemo morati da promenimo način na koji pretražujemo informacije, koliko su pouzdane informacije koje na ovaj način dobijamo, da li i na koji način se ova tehnologija može koristiti u obrazovanju, da li se ova tehnologija može zloupotrebiti za pisanje radova, da li i na koji način to može da se spreči?

Dalje, kako se postaviti prema odgovorima koji su vrednosno obojeni ili diskriminatorni ili pozivaju na bilo koji oblik nasilja? Konačno, da li postoje i koji su to zakoni koji uređuju ovu oblast? Ova pitanja se danas često mogu videti pre svega kroz diskusije na društvenim mrežama, a odgovore na njih teško da mogu da daju inženjeri bez uključivanja društvenjaka.

S druge strane, i društvenjacima je da bi odgovorili, potrebno da razumeju šta znači prompt engineering, šta su veliki jezički modeli i kako se treniraju, kako se ispoljava predrasuda i diskriminacija i šta je “toksičnost”, “halucinacija” i “usklađenost” u žargonu veštačke inteligencije, odnosno da razumeju kako ova tehnologija “radi”. Da bi došli do odgovora, prirodnjaci i društvenjaci će morati da sarađuju i da se razumeju.

Danas si programska direktorka fondacije Petlja. Da li možeš da nam kažeš nešto više o fondaciji i njenoj misiji?

Katarina: Petlja je relativno mlada organizacija, osnovana 2017. godine. Naš cilj je od prvog dana bio da doprinesemo unapređenju algoritamske pismenosti u Srbiji. Način da to uradimo videli smo u kreiranju materijala za učenje programiranja koji će biti besplatni, interaktivni i spustiće početnu lestvicu za ulazak u svet algoritama.

Kroz naše materijale podržali smo nastavu informatike i računarstva u osnovnim školama i gimnazijama. S obzirom na to da se oni danas koriste u velikom broju škola u našoj zemlji, čini se da je ta podrška zaista i bila potrebna. Osnovna ideja i misija Fondacije Petlja je da obrazovanje, u našem slučaju učenje računarskih nauka, mora da bude dostupno svima.

Zato ističem da će naši materijali uvek biti potpuno besplatni i dostupni svima onima koji žele da uče programiranje. Paralelno s tim, naša druga velika aktivnost je podrška takmičenjima iz računarstva. Na našoj platformi petlja.org, u jednom posebnom takmičarskom okruženju koje se zove Arena, dešavaju se sva zvanična takmičenja iz računarstva za osnovne i srednje škole čiji je organizator Društvo matematičara Srbije.

Pružamo infrastrukturnu podršku, tako, na primer takmičari mogu da vide svoje test primere, mogu da izaberu programski jezik u kome će raditi, zadaci se automatski ocenjuju i slično.

Da li nam možeš reći nešto više o projektima fondacije?

Katarina: Sve projekte koje smo do sada realizovali karakteriše jedna zajednička komponenta, a to je da je u fokusu bilo programiranje, odnosno sticanje programerskih veština, razumevanje algoritama i algoritamskih problema, a sve to sa ciljem da se razviju određeni oblici apstraktnog razmišljanja, koji su osnova digitalne pismenosti. Tematski gledano ti projekti su bili vrlo različiti.

Jedan od meni najdražih projekata je, na primer, bila Zimska škola programiranja za studente društveno-humanističkih nauka. Sa njima smo kroz seriju predavanja radili obradu, analizu i vizuelizaciju podataka uz pomoć programskog jezika Python i Jupyter okruženja. Takođe, deo smo velikog projekta Britanskog saveta koji se zove “Škole za 21. vek”. Kroz taj projekat smo kreirali brojne materijale i održali nekoliko ciklusa obuka za nastavnike osnovnih škola koji se odnose na primenu mikrobit uređaja.

Naša fondacija je prilično fokusirana i na domen neformalnog obrazovanja, iako smo, za sada, najviše prepoznati kao organizacija koja je podržala nastavu informatike i računarstva u osnovnim školama i gimnazijama.

Kako bi ocenila IT obrazovanje u školama? Koliko se nastava informatike promenila u proteklih 10 godina?

Katarina: Pre deset godina, informatika u osnovnim školama nije postojala kao obavezan predmet već je bila izborni. Tek od 2017. godine Informatika je počela sukcesivno da se uvodi kao obavezan predmet najpre u peti, a onda svake sledeće godine u naredni razred. Danas je ona obavezna u svim višim razredima osnovne škole.

Ono što bih istakla kao najveću inovaciju, kada je reč o nastavi informatike u osnovnim školama, jeste uvođenje tekstualnog programiranja već od šestog razreda. Kada govorimo o nastavnicima, tu ne može da se napravi generalna ocena.

Mnogi od njih su prigrlili nove tehnologije i koriste ih na vrlo inovativan način kako bi unapredili kvalitet nastave, a naravno uvek postoje i oni kojima usvajanje novih tehnologija ide nešto slabije. U prethodnom periodu organizovane su brojne obuke za nastavnike, tako da verujem da je situacija dosta bolja nego što je bila ranije.

Dokle smo stigli sa inkluzijom žena u IT i šta je potrebno preduzeti da bi se dodatno unapredile njihove uloge u industriji?

Katarina: Mislim da ćemo ako pogledamo upis na tehničke fakultete u prethodnih par godina videti da svake godine imamo sve veće interesovanje žena. Zatim, pogledajmo IT kompanije i tu je takođe prisutan jedan pozitivan rast u broju žena.

Primeri dobre prakse, promovisanje uspešnih karijernih priča, ohbrabrivanje devojčica i skidanje tereta sa leđa da uvek moraju da odgovaraju za peticu, kao i osvešćivanje da su tehnologije svuda oko nas i da je spektar poslova kojima danas možemo da se bavimo jako širok su, čini mi se, dobri pravci da sutra imamo još više žena koje će da daju značajan doprinos IT industriji.

Da li s nama možeš da podeliš iskustvo sa Women in Data Science konferencije na kojoj si učestvovala?

Katarina: Danas ima mnogo događaja ovog tipa i mislim da je njihovo postojanje važno iz nekoliko razloga. Najpre, kao vid prepoznavanja da mi imamo sjajne žene koje su odlučile da svoju karijeru grade u IT-ju, potom, to je važna poruka za sve mlade devojke koje se dvoume da li je IT dobar izbor za njih. Konačno ovakvi događaji šalju poruku i roditeljima koji su možda i dalje skeptični i imaju stav da je IT pre svega “muško zanimanje” da razbiju takve predrasude.

Da li je poslednjih godina poraslo interesovanje devojaka za otpočinjanjem karijere u IT-ju?

Katarina: Odgovor na ovo pitanje mogu da vam dam pre svega iz onoga što imam prilike da vidim u praksi. Pre samo petnaestak godina kada bih otišla na sastanak u neku IT kompaniju imala bih prilike da vidim tek po neku inženjerku.

Danas je situacija dosta drugačija i u kompanijama mogu da vidim veliki broj programerki koje su deo tima ili vode velike timove. Naravno, prostora da se stvari na ovom polju unaprede i dalje ima. Volela bih, na primer, da još više žena vidim na čelnim pozicijama u kompanijama.

Za kraj, koji su tvoji dalji planovi kada su u pitanju “ženski” projekti?

Katarina: Ja projekte ne bih delila na “muške” i “ženske”. Mislim da sve što se radi poslednjih deset plus godina na polju promocije žena u IT-ju, a mnogo se uradilo, daje rezultate i da polako skidamo sloj po sloj predrasuda vezanih za IT zanimanja i ulogu žena u ovoj industriji.