Kako prepoznati nadređenog koji nije spreman da delegira?

Kvalitetan poslovni odnos znači da su obe strane uskladile međusobna očekivanja i zahteve. To se dešava kada obe strane veoma pažljivo aktivno slušaju šta je druga strana rekla, ali i ono što nije rekla, ali provejava između redova.  Za tu vrstu čitanja, potrebno je i malo iskustva, istina.

Ali hajde da mi koji smo prošli kroz to, podelimo iskustvo, i ubrzamo taj proces: timski rad podrazumeva podelu posla, na neki način, ali i spuštanje odgovornosti i prava sa vođe na ostale članove tima. Međutim, dešava se, iz raznih razloga, da vođa nije spreman na to.

Trenutak kada osoba shvati i deklarativno izjavi da je potrebno da delegira, i trenutak kada je spremna da to učini, se često ne podudaraju. Potrebno je vremena da pomisao o delegiranju sazri. Sposobnost da razlikujete ta dva trenutka onom ko čeka da mu bude delegirano može da uštedi puno vremena i energije.

Slede neki uočljivi pokazatelji kada je klijent/poslodavac (intelektualno) shvatio da treba da delegira, ali (emotivno) nije spreman na to.

“Tražim nekoga ko je bolji od mene u…”

Ovo ćete najčešće čuti od preduzetnika ili osnivača koji su emotivno investirani u kompaniju. Naizgled ima smisla, zar ne? Nije stručan/na, postoje važnija pitanja koja zahtevaju vreme, porasla je kompanija, potreban je neko da to radi profesionalno itd.

Postoji jedna caka: kadija te tuži, kadija ti sudi.

Ko mislite da donosi odluku o tome da li ste bolji?

Nije u ljudskoj prirodi, čak i kada postoji neko bolji, da to prizna. Biznis je po svojoj prirodi surov. Uspešni ljudi su kompetetivni, zato su i uspešni. U umu uspešne osobe, nikada nećete biti bolji od nje. I ne treba da se zamarate na taj način i poredite da biste bili odlični u svom poslu. Ima dovoljno mesta za sve. Ako vaš nadređeni, poslodavac ili klijent ima potrebu da se poredi sa osobom koja je na poziciji za koju aplicirate, to može biti znak da ta osoba nije još uvek spremna da delegira. Postavite još koje pitanje da budete sigurni.

Da je drugačije formulisan zahtev, koji ne stavlja ego delegatora u jednačinu, angažman bi bio moguć jer ne postoji rizik da osoba na poziciji od moći prizna svoj nedostatak. Podsvest je namerno postavila prepreku.

Spreman/na da delegiram, ukoliko izvršiš 12 Herkulesovih zadataka.

Možda nekada u budućnosti, ta ista osoba bude spremna da delegira, ali ovo nije taj trenutak. Ako ipak prihvatite klijenta ili posao, može da se desi da nikad ne čujete hvala, niti dobijete neko priznanje, jer ste pristali na to da budete vrednovani na taj način.

Ne postoji opis posla, merilo za uspeh rada (ako je u pitanju poslodavac) ili brief (ako je klijent u pitanju)

Osoba koja želi da delegira obično zna šta želi i šta je potrebno da bude urađeno, kao i rezultate koje očekuje. Prilikom pregovora ili sastanaka, treba da dobijete definitivan odgovor od poslodavca/klijenta šta se od vas očekuje. Ukoliko ne uspete, ako uđete u saradnju, može da se desi da klijent ne bude zahvalan. Moraćete da mu nametnete svoje ideje, nasilno ubrzavate procese, to će čačnuti sujetu …

A kako i možete da očekujete feedback o uspehu od osobe koje vam nije dala metrike uspeha rada?

Pozicija je otvorena mesecima ili duže (iako je od krucijalne važnosti da se popuni) i čini se da je nemoguće pronaći adekvatnu osobu.

Često možete da čujete da su promenili par osoba u periodu od godinu dana jer nisu dobro radile svoj posao, pri čemu nemaju jasan odgovor na pitanje šta to tačno nisu dobro radile.

Za ovakve pozicije se ne traži samo rad, no i dosta drugih stvari koje su često nedefinisane, neopipljive i vise u vazduhu. Pozicije su pravljene za prosečne ljude. Kao i fakultet. Ne dajte da vas uvere u suprotno, i to govorim kao osoba koja je godinama investirala sebe više no što je posao zahtevao.

Ukoliko niko nije bio dovoljno dobar, tu postoji neki problem, verovatno u samoj firmi. Ne dajte svojoj sujeti ili želji za dokazivanjem da vas saplete. Postoje različiti razlozi zašto je situacija takva: loša iskustva, nedostatak merila, nedostatak novca da se kvalitetan saradnik plati itd. Ali nije vaše da mozgate. Jedino što vas interesuje je:

Ako niko nije dovoljno dobar, šanse su da nećete biti ni vi.

Nadređeni/poslodavac/klijent se u nekom trenutku bavio onim za šta ćete vi biti angažovani

Nema veze da li je to bilo pre 30 godina, ili pre 6 meseci, najbolje je da klijenti ili poslodavci budu svesni da ne znaju ili ih ne interesuje ono čime se bavimo, inače će imati mišljenje o svemu, a saradniku će posao biti nemoguć. Ovo ne mora da bude nužno dealbreaker, jer postoje ljudi koji žele da prenesu znanje, ali kod preduzetnika, ume da bude nezgodno. Istražite ili pitajte čime se bavila osoba sa kojom razgovarate, čisto da znate u šta se upuštate. Danas je to bar jednostavno.

Da li je iko taj posao obavljao kvalitetno i u kakvom je odnosu sa poslodavcem?

Ovo je veoma važno pitanje kada radite sa malim biznisom. Ukoliko su jedine osobe koje su to radile kako treba ili dovoljno dobro gazdine žene, sestre, strine… Ne bavim se savetima, ali nezavidna je pozicija. Najverovatnije ni one nisu bile dovoljno dobre, ali im se zbog ličnih odnosa (ili jer nisu morali da ih plate za rad) gledalo kroz prste.

Vaš posao nije core business, no nice to have

Ukoliko vaš posao nije od ključnog značaja za biznis i ne postoji način na koji se meri doprinos, a ušli ste u pregovore, najverovatnije da u ovom trenutku od toga nema ništa. Doduše, ovo zavisi i od sposobnosti poslodavca da sagleda širu sliku. Neki poslodavci imaju svest o tome da je sada odlično ulagati u npr: marketing, pa će otvoriti pozicije ili intezivirati saradnje, ali i to možete da proverite preko merila i kroz razgovor. Takvoj osobi je obično jasno šta očekuje od saradnje i saradnju postavlja kao prioritet.

“Tražim zaposlenog/agenciju, a molim boga da ih ne nađem”

Desilo mi se da me klijent kontaktirao preko Linkedin-a i poslao upit za saradnju preko preporuke, ali je istu završio sa rečenicom koja je zvučala otprilike ovako:

Ne znam da li to radiš ili želiš time da se baviš … ako ne želiš, ne treba. Nema veze.

Fokusirala sam se na onaj prvi deo, ali iz retrospektive mi je jasno da je poslednja rečenica ona koja je bila dovoljna da razumem poruku.

Voleo bih da me odbiješ. Da mogu da kažem da sam pokušao.

Neko kome je važno da vas angažuje, nedvosmisleno će vam to komunicirati. To je kao i kad dečko igra toplo-hladno sa devojkom. Taj da zna šta hoće, ne bi čekao. 

He is just not that into it.

Klijent koji zna šta želi se ne predomišlja tokom razgovora. Ono za šta vas angažuje njemu ima veze i te kako.

Pritisak okoline: “Naterala me žena/sestra…”

Ovo je najbolji primer nesazrele odluke. Osoba je svesna da mora da delegira, ali je to priznala pod prinudom okoline.

Nije. Bila. Njena. Odluka. Tačka.

Desilo mi se par puta da je na preduzetnika/cu uticala njemu/njoj bliska osoba kojoj se veoma dopao moj porftolio. Uvek je bilo čupavo, jer u suštini ulazite u dokazivanje ko je od te dve osobe u pravu, u funkciji ping-pong loptice. Ispitajte relacije, i gledajte da čak i u svom timu nemate ljude koji su u nekim ličnim odnosima, jer se tako pravi politički ugrušak koji će u nekom trenutku eksplodirati.

Kolega mi je pre par godina rekao da moram da naučim da pustim da nešto dogori do zemlje, jer ljudi drugačije ne mogu da nauče. Zato, ne treba da oduzimate priliku ljudima da pogreše i nauče nešto iz toga. Naročito ako su navikli da na taj način uče. Preduzetnici obično spadaju u ljude koji uče kad poderu kolena. U moju odbranu, da ne pomislite da sam krenula drvljem i kamenjem na preduzetnike, ne kažem da ni sama ne spadam u tu kategoriju.

Džoker: porodična firma u kojoj se svi pitaju jer im je stalo

Posebna priča. Ne postoji samo jedna osoba koja nije spremna da delegira, no deo ili ceo kolektiv. Ako je vaš posao nešto što je donedavno radilo petoro ljudi i to kad stigne, jer svako to ume ili jer su tu od početka pa znaju… ne znam šta bih vam rekla osim, ako imate alternativu, nemojte ulaziti u to, naročito ako vam je prioritet karijera u sledećem periodu.

Dobijaćete telefonske pozive u ponoć od zaposlenih da vam saopšte šta misle o vašem radu, uz malo argumenata i predloga za rešavanje, a više optužbi šta vaša greška (ako je uopšte i ima) govori o vašoj ličnosti, ljubavi i privrženosti prema kompaniji. Biće i nemoguće da dođete do podataka koji su vam neophodni za rad jer zaposleni ne žele da sarađuju, itd.

Za ovaj tip ljudi, postoji jedan trik. Doduše, savladala sam ga kasno. Ne preuzimajte telefonske pozive i definišite zvaničan mail zaposlenog, sa domenom kompanije kao jedini legitiman način da vam se dostave sugestije i primedbe. Začudićete se koliko se razlikuje šta su ljudi spremni da vam kažu bez svedoka, u odnosu na to kad malo promisle da će ono što su otkucali zauvek ostati sačuvano na nekom serveru.

Nasuprot navedenom, klijent/poslodavac koji želi da delegira, može se prepoznati po razmišljanju draže mi je da bude završeno, nego savršeno.

Kada klijent/poslodavac/nadređeni sazri, on umesto prethodnog, zahteva da se angažuje neko ko će raditi posao i predviđa period edukacije i adaptacije. Klijent koji je spreman da delegira, neće pomenuti kvalitet rada, osim kada postoje očigledna merila da to ne radite dobro, čak i tada će biti fokusiran na rešenje. Bilo mi je potrebno vremena i vremena, da zaista shvatim kome je važan kvalitet, zapravo. Kvalitet samo dodaje vrednost na posao koji je potrebno da bude završen.

Klijenti ili poslodavci koji su spremni da delegiraju, zahtevaju da posao jednostavno bude urađen.

Autorka naslovne grafike je Iva Kujundžić.