Javna tajna privatnog ‘jednoroga’

Već mesecima pratim sagu oko prodaje kompanije Twitter najbogatijem čoveku na planeti. Ova uticajna tech kompanija već čitavu deceniju ima problem sa ekstremnom fluktuacijom vrednosti i stagnacijom broja korisnika.

Pored posledica kupoprodaje o kojima se trenutno samo spekuliše i koje ćemo videti tek za nekoliko godina, ono što je sigurno jeste to da je Twitter ponovo privatna kompanija.

Od 27. oktobra 2022, akcijama ove kompanije više se ne može trgovati na berzi, a po rečima profesora Erika Tali (Columbia University), pretpostavlja se da će Musk voditi Twitter kao prijateljsku diktaturu.

Ovaj momenat me je inspirisao da se pozabavim pitanjem – zašto sve veći broj startapa dobija status deka-jednoroga dok su u privatnom vlasništvu? Da li mi se samo čini ili tehnološke kompanije sve češće izlaze na berzu u poznim godinama (ako do nje uopšte i dođu).

Koliko je to dobar potez? Zašto je bolje što duže biti ili skroz ostati privatna kompanija?

Tokom 2009. godine, 81% kompanija koje su te godine izašle na američku berzu bilo je profitabilno, dok je 2021. godine to bio slučaj sa samo 28% kompanija koje su prošle godine izašle na IPO.

Među tehnološkim kompanijama, samo 22% od onih koje su na berzu izašle 2021. godine je poslovalo sa profitom. Iste te godine, prosečna starost tehnoloških kompanija koje izlaze na berzu bila je 12 godina, što je skok od 4 godine ako uzmemo u obzir ukupan prosek starosti kompanija koje su na američku berzu izašle od 1980. – 2021.

Startapi širom sveta, a posebno iz SAD, sve više odlažu IPO, a posebno nakon dostizanja statusa jednoroga. Neka od zvučnih imena koja su starija od 10 godina, a nalaze se u privatnom vlasništvu su Canva, Stripe, Ola Cabs, Zoho, Space X i Quora.

Od 2000. godine, trend je da se sve manji broj kompanija pojavljuje na američkoj berzi, dok je ukupna vrednost kompanija koje su prošle godine izašle na berzu najviša u poslednjih 20 godina – oko 40 milijardi USD.

Zašto je američka berza u isto vreme 2021. godine imala najveću vrednost akcija novo ulistanih kompanija, a da je pritom samo nešto više od četvrtine njih profitabilno?

Posle dot-com mehura, kompanije, berzanski i Venture Capital investitori naučili su nekoliko važnih lekcija.

VC okruženje je toliko poraslo da je kreiralo daleko povoljniji okvir za tehnološke startape koji su u potrazi za kapitalom koji im je potreban za razvoj proizvoda ili za skaliranje. Nema gubljenja vremena na regulative, praćenje propisa, kriznog odnosa sa javnošću i rizika od velike devaluacije zbog manipulacija ili javnih ispada vlasnika i menadžera.

Sve ovo znači da, za većinu kompanija, izlazak na berzu odavno nije najefikasniji način da se dođe do ogromnih investicija potrebnih za globalni rast. Pre napunjenih 10 godina, na berzu izlaze kompanije koje nemaju drugi izbor ili im cilj nije dokapitalizacija. Venture Capital je toliko zastupljen i enormno jača iz godine u godinu da uspešni startapi vrlo često dostižu status jednoroga pre izlaska na berzu ili propadnu mnogo pre IPO.

Investitori već jako dugo znaju za potencijal tech kompanija i zato je sve više novca u seed i Series A, B i C investicijama. Više kapitala znači i više vremena za rast i igranje iza zatvorenih vrata.

Štaviše, sve je više startapa koji su bootstrap-ovani od strane nekoliko osnivača ili prikupljaju investicije od svega par dominantnih VC-jeva. To znači da neretko, većinska kontrola nad kompanijom često ostaje u okviru nekolicine originalnih tvoraca. Ovde ne mislim samo na kontrolu većinskog vlasnika, već i na kontrolu vizije koju kompanija treba da prati.

Fokus investitora, sofisticiranost u odabiru investicija i njihovo strpljenje su se u potpunosti promenili.

Od uspeha Amazona, investitori prate jedan te isti šablon – prioritizuju rast, a ne profit. Danas, sama profitabilnost kompanije ne znači ništa. Investitori su spremni da čekaju na prihod – što znači mnogo ulaganja i manji ili nikakav profit tokom dužeg niza godina kako bi uloženo višestruko vratili izlaskom na berzu.

Ovo je jedna dobro razrađena igra u kojoj investitori koji investiraju u privatnu kompaniju sa eksponencijalnim rastom par godina pre izlaska na berzu, očekuju da se vrednost njihove investicije višestruko podigne nakon izlaska na berzu ili nakon akvizicije. Što je pre izlaska na berzu rast kompanije veći, priliv zdraviji i sedi se na rezervama novca, to će vrednost akcije te kompanije po izlasku na berzu biti veća.

Recimo, Canva je ove godina dostigla 100 miliona korisnika i procenjenu vrednost od 26 milijardi dolara (skok sa 6 milijardi USD u 2020). Procenjuje se da bi posle izlaska na berzu, Canva vredela oko 55 milijardi dolara što je povećanje za nekih 50%. I dalje je taj skok daleko manji od onog koji je postigao Salesforce, ali je daleko viši u odnosu na krah kompanije Uber iz 2019. godine.

Biti ili ne biti – pitanje je sad

Ne mogu da se ne zapitam, šta bi bilo da je Jack Dorsey ostao CEO kompanije Twitter i sačekao još jedno 5 godina sa izlaskom na berzu – tamo negde do 2018. godine kada je Twitter prvi put zabeležio profit. Nažalost, ova kompanija već čitavu deceniju stagnira sa brojem korisnika, rezultati iz 2018. teško da su se ponovili i jedini logičan potez bio je da se Twitter vrati u privatan posed.

To znači da Musk sada traži način kako da preokrene kompaniju i implementira stvari koje karakterišu jednog dobrog, privatnog jednoroga – uvećana baza korisnika, diverzifikovani prihodi i njihovo povećanje, kao i rezerve keša.

Dok se to ne desi, bojim se da ćemo se nagledati još nekih čudnih poslovnih odluka, a pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li je Elon Musk pravi čovek za zadatak koji je pred njim i kompanijom Twitter.