Inviggo svojim zaposlenima nudi stalnu podršku psihoterapeuta i time demistifikuje psihoterapiju

“Priča kompanije Inviggo počinje 2020. godine, u jeku pandemije, kada je izgledalo da će čak i IT industrija doživeti određeni pad”, započinje razgovor Aleksandra Milisavljević, direktorka ove kompanije koja, iako je osnovala IT kompaniju, nije programer po zanimanju, već diplomirani filolog, sa iskustvom u biznisu:

Bez finansijske podrške i bez obezbeđenog klijenta, odlučila sam da investiram svoju neveliku ušteđevinu i pokrenem kompaniju, imajući samo snažnu volju i veru da uspeh neće izostati. Klijent je došao nekoliko dana nakon što sam iscrpela sva sredstva na platu programera koji nije imao projekat, ali je verovao u mene (hvala Nidžo)!

Sve ovo sam iznela kako bih ohrabrila i druge mlade ljude koji imaju kompetencije, ali se iz straha ne upuštaju u avanturu preduzetništva.

Rezultat toga je da njena kompanija sada broji više od 25 članova, radi na velikim projektima iz različitih industrija, ali i dalje nastoji da zdravo raste kako ne bi narušila svoju kompanijsku kulturu koja podrazumeva što individualniji pristup i činjenicu da su im ljudi na prvom mestu.

“Ovo iznosim bez tendencije da se ikome dodvorim, jer za tim nema potrebe, to je moja intimna, verovatno utopijska, ideja da će to, jednog dana, biti pravilo kog će se svi pridržavati. Čini mi se da bi većina kompanija i sada tako funkcionisala kada bi sebi dozvolili da budu autentičniji. Ne postoji samo jedan put koji vodi do uspeha”, objašnjava ona i dodaje da je jedan od osnova te kulture i povod za naš razgovor – činjenica da je Inviggo za svoje zaposlene obezbedio i podršku psihoterapeuta koji im pomaže da neguju svoje mentalno zdravlje. Detaljnije o tome otkrivamo u tekstu koji sledi.

Kako ste uvideli da je zaposlenima od sve većeg značaja da njihovi poslodavci uzimaju u obzir njihovo psihološko stanje? Koliko su pandemija i rad od kuće imali uticaj na to?

Jako je važno, pre svega, razumeti koliko je mentalno zdravlje, ili zdravlje duše, kako volim da kažem, značajno. To je tema koja je meni bliska već 20 godina, puno sam čitala i edukovala se na tu temu, pa i sama tražila pomoć kada mi je bila potrebna. Jako je bitno demistifikovati psihoterapiju i na taj način je približiti svim ljudima. Često je poredim sa fitnesom i zdravom ishranom jer je to potpuno ista stvar. Onako, kako vodite računa o svom fizičkom zdravlju, tako treba voditi računa i o svom mentalnom zdravlju.

U toku pandemije su potrebe za tim samo isplivale na površinu i na neki način verovatno pojačale izazove s kojima smo se do tada susretali. Kao što sam već spomenula, čovek je važan, te samim tim i njegovo zdravlje. Uvođenje in-house psihoterapeuta u tim je želja da svim kolegama učinimo terapiju dostupnijom, da uvek imaju nekog ko im može pomoći da “ugase požar”, kad god im je to potrebno, kao i da im pruži alate kako i sami sebi da pomognu, da se razvijaju i rastu. Ali i da ih uputi na drugog, eksternog terapeuta, ako procene da postoje teme koje ne žele da obrađuju sa njom. Rad od kuće iako ima svoje prednosti, ima i mana, te je izolovanost od ljudi na neki način, doprinela pojačanoj anksioznosti. Samim tim se potreba za podrškom uvećala.

Kako ste ta saznanja primenili u praksi?

Inviggo će, baš ovih dana, realizovati svoj prvi in-house projekat – Selfnest, platformu koja ima za cilj da poveže psihoterapeute sa svima onima kojima su te usluge potrebne. Iz rada na toj platformi se, sasvim spontano i prirodno, rodila ideja o tome da bi bilo jako korisno da imamo inhouse terapeuta. Tako nam se Sara (naš psihoterapeut) pridružila i unela mnoštvo dobrih stvari.

Svi u Inviggu mogu da zatraže dva termina u trajanju od jednog časa, dva puta mesečno, ili češće, ako za tim ima potrebe. Ono što vidimo kao posebno korisno i važno je da ljudi uviđaju da kompanija ima razumevanja za pojedinca i da želi da pruži podršku svima onima koji to žele. Osim podrške, ideja je da se kroz razgovore s terapeutom zaposleni i edukuju na tu temu. Osim toga, Sara (terapeut) planira i organizovanje posebnih radionica koje bi pospešile lakšu i transparentniju komunikaciju među svima nama.

Možeš li nam predstaviti i glavne benefite koje su vaši zaposleni osetili nakon nekog perioda odlaska na psihoterapiju?

Jako je važno da naglasim da ja, kao ni niko drugi iz kompanije nema uvid u to ko koristi usluge terapeuta, kada, a još manje o čemu se na tim sesijama razgovara. Psihoterapija je strogo poverljiva i sadržaj sa tih susreta terapeut nipošto ne sme iznosti bilo kome.

Ono što me raduje u svemu je što su reakcije zaposlenih, kada smo uveli taj benefit, bile jako pozitivne. Moram priznati da sam očekivala otpor, ali se to nije desilo, što me je ohrabrilo i zapravo dalo vrlo jasan znak da je to nešto na šta ljudi reaguju dobro, kada im se da izbor. Naravno, niko nije dužan da usluge terapeuta koristi, susreti su uvek i isključivo na dobrovoljnoj bazi, onda i onoliko koliko to oni žele.

Većina ljudi koji rade u ovoj industriji je jako mlada. Ispred njih su postavljeni visoki ciljevi, velika očekivanja, a vrlo često i finansijska nadoknada s kojom ne umeju da se nose. Te je još jedan od razloga zašto im ta vrsta benefita može biti značajna, kako bi bolje razumeli vreme u kom se nalazimo i da bi se ispravno postavili. Neretko posledice nesagledavanja šire slike vode u burn out, koji je, nažalost, sve učestalija pojava među mladima. Poslodavac igra važnu ulogu u tome, a ovo je jedan od načina da primerom i pokaže da preuzima tu odgovornost i da je spreman da pruži podršku.

Sa druge strane, iako to nije primarni fokus i benefit psihoterapije, da li ste i vi na nivou tima uvideli neke promene?

Ono što ja mogu, sa strane, da primetim, da je tema psihoterapije potpuno demistifikovana u našem timu. Da to više nije tabu, već nešto o čemu se može otvoreno i sa razumevanjem razgovarati. Po mom mišljenju, je to prvi i najvažniji korak. Naš inicijalni cilj je, upravo, bilo baš to, da kroz priču i primer pokažemo kako je psihoterapija zapravo briga o samom sebi, kao i da je traženje pomoći jako hrabro i odgovorno. Ili, kako bi veliki Jung rekao, “ne možemo ništa promeniti, dok ga ne prihvatimo.” A čini mi se da smo upravo to uspeli, da svi prihvatimo da je promena, na ličnom, a onda i kolektivnom nivou, moguća.

Planirate li možda da ovaj fokus na mentalno zdravlje zaposlenih podignete na viši nivo – kroz edukaciju šire zajednice, kreiranje neke aplikacije koja će biti dostupna široj javnosti i sl?

Apsolutno! Kao što sam spomenula, mi smo skoro godinu dana radili na prvoj web i mobile platformi, a koja ima za cilj povezivanje terapeuta i klijenta, sa mnoštvom raznih feature-a koji će te susrete učiniti još efikasnijim. Na platformi je sve custom. Sama platforma ima i svoj blog kao i forum na kom će se, anonimno, razmenjivati iskustva, kao i saveti od strane sertifikovanih terapeuta uz obradu tema kroz blogove.

Planiramo i organizovanje raznih edukativnih radionica u kojima ćemo se baviti raznim temema, uticajem emocija na produktivnost, komunikacijom, a pre svega tome koliko je važno da svi poslodavci prepoznaju ovu temu kao izuzetno značajnu kako bi svojim zaposlenima pružili punu podršku. 

Čini se da mentalno zdravlje, pogotovo u IT-ju, više nije toliki tabu. Da li je, iz tvoje perspektive, na nivou industrije u Srbiji došlo do neke nove perspektive i zaposlenih i poslodavaca po ovom pitanju?

Nisam sigurna koliko je to istinita tvrdnja. Čini mi se da smo u vrlo ranoj fazi prihvatanja psihoterapije kao rada na sebi, a ne znaka slabosti ili nečega čega se treba stideti. Progresivne kompanije i pojedinci su se osnažili da o tome govore, ali pravo razbijanje tabua tek treba da sledi. Cilj je da psihoterapija dođe do svih, ne samo do IT zajednice, nego i do tinejdžerke u nekom malom selu koja nema kome da se obrati, da i ona razume da je sasvim u redu tražiti pomoć. Ipak, ja sam optimistična i očekujem da će, u godinama koje slede, IT zajednica biti ta koja se neće plašiti da bude najglasnija na ovu temu.

Šta biste savetovali kompanijama: zašto je bitno da uvedu ovu opciju i, možda i važnije, kako da je primene a da se niko ne oseća ugroženim na bilo koji način?

Kompanije moraju same da procene da li su spremne za ovakav vid benefita kao i da li se isti uklapa u njihovu viziju o tome kako firma treba da funkcioniše i koje vrednosti da neguje. IT zajednica definitivno ima potencijal i ja, lično, mislim da ima dobrih ljudi u ovoj industriji, koji su puno uradili za istu. Ideja psihoterapeuta u timu prevazilazi benefite same kompanije, jer od takvog pristupa koristi ima celo društvo.

Moj savet, svima koji žele da obezbede ovakav vid povlastica svojim zaposlenima, je da moraju jako voditi računa o tome da stvore atmosferu poverenja u timu, gde će oni biti potpuno sigurni da sve što se izgovori pred psihoterapeutom ne ide iz te prostorije. Da ne vode evidencije ko te usluge koristi, a ko ne, kao i da im ne nameću nešto što oni ne žele. Dakle, to mora biti isključivo slobodna volja svakog pojedinca.

Pored toga, mora se i sam menadžment edukovati u vezi sa tim šta terapija pruža i na koji način doprinosi pojedincu, a zatim timu i celoj kompaniji. A moja konačna poruka je da sve što se radi s dobrom namerom i višim ciljem, na kraju nađe svoj put i bude prepoznato. Bilo bi lepo kada bismo svi u svom polju delovanja, u svom mikrosvetu, našli način da radimo dobre i korisne stvari.