Pripadnici Generacije Z u Srbiji otkrivaju šta je za njih posao iz snova i koliko rizikuju da dođu do njega

Da li ste nekada uhvatili sebe kako o mlađim generacijama razmišljate na sledeći način: to su klinci koji se ne razdvajaju od pametnih telefona, očekuju da svoje probleme reše uz par klikova, njihovu kulturu nikako ne razumemo iako ih osuđujemo što slušaju Jalu, Bubu i Rastu, tvrdeći kako to zapravo i nije muzika.

Čestitamo – ovaj profil mlade osobe predstavlja tipično stereotipno viđenje pripadnika generacije koja nasleđuje nas milenijalce. U pitanju je Generacija Z čiji predstavnici važe za nativne korisnike Interneta i tehnologije, kojima su pametni telefoni produžetak ličnosti i koje verovatno nećete razumeti u početku.

I to je ok, ali to ne znači da njihovu pojavu i želje možemo kategorički negodovati.

O nazivu ove grupe i godištima koja joj pripadaju, stručna javnost još uvek nije saglasna. Međutim, kroz medije i stručnu literaturu provlači se jedan te isti lajtmotiv – strah. To nas je navelo da se zapitamo ko su ovi mladi ljudi, šta je to što ih definiše, ali i šta oni čija je pažnja svedena na minimum očekuju od brendova i kompanija: kao kupci, ali i kao budući radnici?

U saradnji sa kompanijom McDonald’s razgovaramo sa nekoliko pripadnika Generacije Z ne bi li od njih dobili odgovor koji muči sve više brendova širom sveta – šta oni očekuju od svog posla, karijere, života?

Karijera je bitna, ali mladi žele i priliku za sopstveni džeparac

Iako je zbog čestih nesuglasica nemoguće tačno odrediti ko se sve uklapa u starosnu grupu Generacije Z, donekle je prisutan konsenzus da su to mladi rođeni od 1995. godine, ali do kog godišta – još uvek nije precizirano. Dok neki kao kraj navode 2006. godinu, drugi navode 2010. godinu. Zanimljivo je i to da je u Srbiji prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u periodu od 1995. do 2010. rođeno oko 1.300.000 dece, što današnju Generaciju Z kod nas čini izuzetno značajnom u demografskom pogledu.

Ali kako oni percipiraju svoju sadašnju (ili buduću) karijeru? “Poslovni aspekt mi je svakako bitan”, kaže Nemanja Rašić, brucoš Fakulteta političkih nauka u Beogradu. “Napredak u tom segmentu je jedna od glavnih stvari koja karakteriše mlade ambiciozne ljude i to je za mene i ljude iz mog okruženja prirodna stvar”, dodaje on.

Njegov stav je, čini se, stav većine pripadnika te grupe sa kojima smo razgovarali, budući da većina mladih očekuje da će raditi više od generacija pre njih i optimistični su u vezi svoje budućnosti ako je verovati pisanju svetskih medija. Sa tim su, redom, saglasni gotovo svi koji navode da im je karijerni aspekt zaista veoma bitan i da će, kada dođe vreme, predano raditi na razvoju svojih poslovnih veština – iako su mnogi od njih još uvek mladi da bi znali u kojoj tačno oblasti žele da se profesionalno razvijaju i usavršavaju.

“Još uvek nisam sigurna u kom će smeru moja karijera ići”, objašnjava za Netokraciju dvadesetdvogodišnja Aleksandra Jovičić i dodaje:

Ostavljam prostora sebi za isprobavanje novih stvari koje me interesuju, pa kud me put povede. Završila sam srednju elektrotehničku školu, nakon toga sam upisala Mašinski fakultet, ali mi nije trebalo puno vremena da shvatim da me mašinstvo ne interesuje i da sebe ne vidim u toj profesiji.

Odustajanje od fakulteta, kaže Aleksandra, bilo joj je jedna od težih stvari koje je morala da uradi, ali joj je to dalo priliku za svež početak. Sada je zaposlena u jednoj domaćoj IT kompaniji koja radi sa inostranstvom i naglašava da joj je cilj dalje usavršavanje na polju optimizacije sajtova za pretraživače.

Ipak, kada bliže pogledamo ovu grupu mladih osoba koje se u industriji nazivaju i young adults, videćemo da je mnogo njih koji studiraju i imaju posao u isto vreme – o čemu svedoče i naši sagovornici. Mara Simidžija, brucoš na Biološkom fakultetu, kaže za Netokraciju da se zaposlila u McDonald’s–u zbog viška vremena koje je imala pre upisa fakulteta:

Mislim da je pametno da zaradim neki novac koji ću imati samo za sebe. Planirala sam da prestanem da radim kada sam krenula da studiram, ali sam ubrzo shvatila kako mi ne bi škodilo da imam svoju ušteđevinu o kojoj samo ja odlučujem.

Analizirajući odgovore i Marinih kolega, ovo je poprilično česta situacija – mnogi od njih rade u kafićima ili se bave drugim poslovima na pola radnog vremena. Do njih najčešće dolaze preko studentskih i omladinskih organizacija, preko svojih drugova ili preko zatvorenih grupa na društvenim mrežama. To je, složni su naši sagovornici, sjajan način da zarade za džeparac i dodatno usavrše veštine kao što je upravljanje vremenom ili komunikacija sa kolegama tj. timski rad.

Pripadnike Generacije Z zadržaćete na radnom mestu tako što ćete pred njih postaviti izazove

Poslodavci širom sveta koji su tek naučili pravila po kojima igraju milenijalci, već sada pred sobom imaju novi izazov – kako animirati najindividualniju generacijsku grupu ljudi do sada? Kako oblikovati radno mesto i da li ćemo za koju godinu biti u društvu kolega koje se ponašaju i komuniciraju van mogućnosti našeg rezona? Stručna javnost, pak, kaže da nećemo, ali ističe da Generacija Z više nego ikada očekuje konstantne poslovne izazove. Bez njih, radno mesto postaje ustajalo i dosadno – a tada gubite radnika.

Siniša Kukolj koji radi kao menadžer u McDonald’s-u deli taj stav i kaže da je za njega jedna od presudnih stvari to da mu poslodavac omogući uslove u kojima može da se razvija i uči. “Smatram bitnim i to da poslodavac poštuje svoje zaposlene, da ostavlja mogućnost da razgovaraš sa svojim nadređenima i kolegama ukoliko imaš neke nedoumice i da se interesuje za tebe”, dodaje on.

Stav da je dobar poslodavac onaj koji se brine o svojim zaposlenima i izlazi im u susret, preovlađujući je među našim sagovornicima. Isti stav se može primeniti i na frilensere kojih će, sudeći po istraživanjima, među Generacijom Z biti poprilično. Više nego što je to slučaj sa milenijalcima. O tome svedoči i Relja Simić, dvadesettrogodišnji video montažer:

Za mene je dobar poslodavac ili klijent onaj koji na početku zna šta hoće i ume to da objasni. To dosta ubrzava čitav proces i smanjuje šanse da nastane neki problem ili neko nerazumevanje. Sa druge strane, kul projekat može da bude i neki ne tako kreativan i izazovan, ali koji teče glatko i ima dobru ekipu koja na njemu radi.

Simić isto tako smatra da je potrebna samo dobra komunikacija jer projekti dolaze i prolaze i uvek će se desiti da negde zapne. “Baš zbog toga ono na čemu treba raditi jeste međusobno razumevanje i poverenje koje ostaje, bez obzira da li se radi o mladima ili njihovim starijim kolegama”, kaže on.

Kada sa poslodavcem uspostavite takav odnos, to istovremeno povlači sa sobom i činjenicu da će on tada razumeti vaše potrebe, što je takođe jedna od bitnih stvari. “Poželjan poslodavac u ovoj situaciji trebalo bi da razume studentski život, ispite, kolokvijume i promene termina u zadnji čas jer sam neretko zbog svega toga morala da menjam smene ili da zakasnim”, objašnjava nam Mara.

Čitav život u istoj kompaniji? Nezamislivo!

Za razliku od naših roditelja i vremena u kom su oni započinjali svoj radni vek, pripadnici Generacije Z sa kojima smo razgovarali gotovo da ne mogu da zamisle to da će čitav život da provedu u okviru jedne firme – čak im i par godina deluje previše dugo. Pored toga, standardno radno vreme rado bi zamenili nekom fleksibilnijom opcijom, naglašava nam Relja:

Ja još uvek ne mogu sebe da vidim na nekom poslu od 9 do 5. Probao sam više puta i to prosto nije ono što me trenutno vozi. Imam osećaj da nešto propuštam dok sedim svaki dan na jednom mestu. Ceo život igram na kartu sreće i to je ono što me gura napred, što me pokreće da napredujem i da se usavršavam, taj adrenalin. Pretpostavljam da će se to u budućnosti promeniti i da ću u jednom trenutku morati da nađem stalan posao.

Dakle, kada bismo sumirali odgovore i stavove naših sagovornika oni bi se sveli na prostu stvar – ne žele da im život i posao budu dosadni. Da bi to izbegli vrlo često će birati rizik ispred sigurnosti, objašnjava nam Katarina Filipović koja se nakon Dvanaeste beogradske gimnazije opredelila za novinarstvo i komunikologiju. Ona kaže:

Smatram da moraš da izađeš iz zone komfora, da se razlikuješ od drugih, da preuzimaš odgovornost za svoje postupke i stojiš iza svojih reči. Takođe, bitno je da imaš cilj i da težiš ka njemu svakog dana, ali ne treba se zadovoljavati malim stvarima. Svoju lestvicu treba visoko da postaviš i naravno, da veruješ u to što radiš.

Ipak, kaže dvadesetogodišnji Minja Mucić, student Pravnog fakulteta, po njemu je za početak bolji rad u većem sistemu ne bi li se steklo preko potrebno iskustvo, pa tek na osnovu toga bi trebalo preduzimati neku veću odgovornost i upustiti se u samostalne projekte preduzetničkog karaktera. Sa druge strane, Katarina kaže da bi volela da više stvari zavisi od nje na radnom mestu.

Da li će nam biti lako kada pripadnici Generacije Z postanu naše kolege?

Kada odrastete u vreme opšte umreženosti i globalizacije, pitanje koje se logično nameće jeste kakav je to uticaj ostavilo na vas kao pojedinca? Budući da su pripadnici upravo ove generacije prva grupa koja je tokom čitavog života imala Internet i koja se naziva nativnim korisnicima pametnih uređaja, online svet je za njih potpuno prirodan, stoga ne treba da nas čudi činjenica da će se za pomoć obratiti pre Internetu nego nama – u trenutku kada naiđu na neki problem. Da li to znači da su oni individualni igrači, a ne timski?

“Ambiciozan tim i okruženje u kom je prijatno raditi i učiti je ono što bi većini nas odgovaralo”, kaže Aleksandra, dok Isidora Rilak, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta i dodaje da je za nju i većinu vršnjaka koje poznaje veoma bitno da ih okružuju inspirativni ljudi od kojih mogu da upijaju znanje i iskustvo. “Najbitnije je da u kolektivu vlada takva atmosfera da te nije sramota da nešto pitaš ili iskažeš neku nedoumicu. To je ono što ja lično smatram zdravom poslovnom atmosferom i dobrim poslom”, dodaje Isidora.

Da li to znači da bi ove mlade osobe zamenile posao koji im je cool za onaj koji je bolje plaćen ali im ne predstavlja toliko zadovoljstvo? Aleksandra odgovara:

Nisam sigurna. Ako ne vidim svrhu u onome što radim, biće mi teško da se tim poslom uopšte i bavim. S druge strane, želim da budem dobro plaćena za svoj rad i moj doprinos kompaniji. Na kraju bih, mislim, odabrala slabije plaćen posao koji volim, ali bih više volela da ne moram da biram i da postoji dobar balans između te dve stvari.

Njen stav identičan je mišljenju većine naših sagovornika – ako bi baš morali da biraju, izabrali bi posao koji vole, bez obzira na to što nije toliko plaćen. “Tada si zadovoljniji i srećniji u svakom pogledu. Novac jeste motivacija i treba da bude, ali to je samo materijalna stvar. Bitnije je da si srećan i zadovoljan na poslu, kao i samim poslom kojim se baviš i koji nosi baš tvoj pečat”, objašnjava za Netokraciju Siniša.

Iako će se milenijalci sa tom konstatacijom prilično lako povezati, pitanje je kako će to shvatiti njihove starije kolege budući da, setićemo se, vrlo često ne govore istim jezikom (ali se uspešno sporazumevaju, dodaje Isidora). Zato, pre nego što se vratimo onom stereotipnom mišljenju o mladima sa početka, prisetimo se da i oni imaju ambicije, a na kompanijama i brendovima je da to prepoznaju i pomognu im u njihovom ostvarenju, bez nepotrebnog stavljanja u kalup i zahteva da budu kao mi – jer oni to nikada neće biti.

I zato, kolege i kompanije, pripremite se – vreme Generacije Z tek dolazi.