Zašto udruženje Fruškać mora da plati 115.000 dinara odštete zbog ‘deljenja’ na Instagramu?

Neprofitno udruženje Fruškać, koje se bavi promocijom Fruške gore i njenih prirodnih lepota, prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu kažnjeno je sa 115.000 dinara novčane odštete zbog kršenja autorskih prava na društvenoj mreži Instagram. Sve je počelo kada je, pre skoro dve godine, pomenuto udruženje na svom Instagram Story-ju podelilo fotografiju sa naloga Fabrika kreativnosti, a na kojoj je prethodno bilo tagovano.

Predstavnici udruženja tada ni slutili nisu da će ovaj uobičajen i po pravilima Instagrama (Terms of Use) — koja nalažu da je dozvoljeno “repostovati” sav sadržaj objavljen na javnim profilima ukoliko vlasnik nije ukinuo tu opciju — sasvim legitiman potez naljutiti autora fotografije i da će ih on zbog toga tužiti! Zbog, kako kaže, bizarnosti situacije osnivač Fruškaća, Nikola Arežina, odlučio je da istupi u javnost, a na svom Facebook nalogu objasnio je sve pojedinosti vezane za slučaj.

Ipak, uzbunjivanje javnosti nije pomoglo, jer naše pravosuđe očito ne prepoznaje pravila o upotrebi društvenih mreža, pa je dosudilo na osnovu Zakona o autorskim i srodnim pravima, prema kojem je udruženje objavilo fotografiju bez eksplicitne dozvole njenog autora. Podstaknuti ovim nesvakidašnjim slučajem, ali i zapitani da li će sada svako moći da podnese tužbu protiv lica koje je bez pitanja podelilo njegov post na Instagramu, te da li je potrebno izmeniti Zakon, zamolili smo advokaticu Anju Berić iz kancelarije Žunić Law da nam podrobnije objasni čitav slučaj.

Da li postoji pravni osnov za presudu Višeg suda u Beogradu?

Anja: Ukratko, presuda polazi od toga da je deljenje tuđe fotografije putem Instagrama kopiranje autorskog dela bez dozvole autora. Osnov na kome je presuda zasnovana, Zakon o autorskom i srodnim pravima (ZASP), iako nije pogrešan, definitivno nije jedini izvor prava koji je trebalo primeniti u ovom postupku.

Generalno, moje mišljenje je da je glavni nedostatak ovog postupka propuštanje da se detektuju sve relevantne činjenice, analiziraju adekvatne pravne odredbe i, posledično, prevelika simplifikacija vrlo važnih pravnih pitanja koja se tiču intelektualne svojine na društvenim mrežama i koja je trebalo dublje razmotriti.

Prvo što je moralo biti uzeto u obzir je činjenica da objavljivanje i repostovanje fotografija na Instagramu regulišu Terms of Use Instagrama, koji po svojoj prirodi spadaju u cloud ugovore. U pitanju je posebna vrsta ugovora kojom su regulisani odnosi između same platforme i njenih korisnika, i svaka društvena mreža ima svoje. Iako se ne potpisuje na papiru svojeručno, cloud ugovor je podjednako pravno validan i obavezujući za ugovorne strane kao i svaki drugi ugovor.

Korišćenje platforme po pravilu uopšte nije moguće ako se prethodno ne prihvate Terms of Use, što praktično znači da niko ne može postati korisnik Instagrama ako prethodno ne pristane na ono što piše u Terms of Use. Pošto zakoni ne govore konkretno o cloud ugovorima, na njih se, kao i na sve ostale ugovore, primenjuju opšta pravila obligacionog, odnosno ugovornog prava. U konkretnom slučaju, taj deo je izostao, imajući u vidu da se iz presude ne vidi da su primenjeni ili čak i razmatrani opšti principi ugovornog prava.

Suština je u tome da je ovaj postupak daleko kompleksniji nego što se čini na prvi pogled, te da je bila neophodna dublja pravna analiza iz više uglova, ne samo sa aspekta ZASP. Da je takva analiza izvršena, otvorio bi se čitav niz drugih pravnih i činjeničnih pitanja na koja bi se morao naći odgovor kako bi postupak bio adekvatno rešen. Postoji velika verovatnoća da bi ti odgovori konačno možda doveli i do sasvim drugačijeg ishoda.

Ovako, čini se da je presuda doneta nakon šturog i pojednostavljenog postupka u kome nije odgovoreno na većinu esencijalnih pitanja. Bilo bi veoma nepovoljno da drugostepeni sud ne ispravi ovakav pravni stav ili ga (barem) obrazloži analizirajući dublje sva pravna pitanja, jer dobijamo zbunjujući ishod koji kod mnogih korisnika društvenih mreža izaziva čuđenje i neodobravanje.

Da li naš zakon uopšte prepoznaje uredbe po kojima funkcionišu društvene mreže?

Anja: Nijedan domaći zakon se ne dotiče direktno društvenih mreža niti pravnog tretmana sadržaja koji se na njima deli. Međutim, kao što je prethodno rečeno, izričita zakonska regulativa u većini slučajeva nije ni neophodna imajući u vidu da ugovor — Terms of Use — najčešće urade većinu posla detaljnim regulisanjem svih bitnih pitanja.

Kao što je prethodno rečeno, kad je u pitanju ponašanje korisnika na društvenim mrežama, Terms of Use su nezaobilazna stanica kako bi se odredilo da li je došlo do bilo kakvog kršenja tuđih prava. Svaki ugovor, pa tako i cloud ugovor, jeste saglasnost dve strane oko određenih pitanja koja su slobodne da urede svojevoljno, naravno, pod uslovom da time ne krše javni poredak, prinudne propise ili običaje.

Posledično, ugovor ima prednost u odnosu na zakon, tako da je u slučaju bilo kakve nedoumice neophodno krenuti od analize ugovora, a zakon se konsultuje tek ako ugovor ne daje odgovor na konkretno pitanje. Kao i Terms of Use drugih, sličnih platformi, i Instagramovi sadrže odeljak koji detaljno reguliše prava intelektualne svojine u odnosu na sadržaj koji korisnici objave na svojim nalozima. Konkretno, njima korisnici daju Instagramu vrlo široku licencu na takvom sadržaju, što znači da ste, jednom kada objavite fotografiju na Instagramu, dali Instagramu znatan dijapazon ovlašćenja u odnosu na tu fotografiju.

Prvo od čega treba krenuti jeste da prema Instagramovim Terms of Use, korisnici garantuju da su ovlašćeni da podele određeni sadržaj na svom nalogu. To znači da se pretpostavlja da je svako ko je objavio određenu fotografiju ili autor, ili ima dozvolu autora da to učini, pa ni Instagram ni drugi korisnici to ne ispituju. U ovakvim slučajevima, važno je napraviti razliku između postovanja i repostovanja.

Prvo bi podrazumevalo da se fotografija objavi po prvi put na profilu, u kom slučaju bi bilo potrebno da autor fotografije bude upoznat sa time kao i da da svoj pristanak da neko drugi objavi njegovo delo. U suprotnom, moglo bi se tvrditi da je tuđe delo neovlašćeno “skinuto” i podeljeno na Instagramu. S druge strane, repostovanje je opcija koja je relativno skoro uvedena na Instagramu, i podrazumeva deljenje fotografije koju je neko već objavio na svom profilu.

Dakle, sadržaj je već bio objavljen. Instagram ne omogućava klasičan repost u smislu da jedan korisnik može tuđu sliku “duplirati” za stalno na svom profilu (kao što je na primer slučaj kod retvitovanja) već se to može učiniti preko opcije story koja traje 24 h i po pravilu ne ostaje na profilu trajno. Ono što treba naglasiti je da su Instagramovi Terms of Use izmenjeni nakon što je opcija repost uvedena – do tada su predviđali da će se smatrati povredom tuđeg prava intelektualne svojine svako deljenje sadržaja koje ne pripada tom korisniku koji ga deli.

Drugim rečima, nijedan vid deljenja tuđeg sadržaja nije bio dozvoljen. Međutim, interesantno je da nakon izmena Terms of Use i uvođenja opcije repost, ovakvog izričitog ograničenja više nema. U vidu treba imati i činjenicu da se u Instagramovom Help Center-u izričito navodi da se tuđe objave mogu deliti na storiju pod uslovom da je taj nalog javan i ukoliko je omogućena opcija repost.

Dodatno, postoje jasne instrukcije za onemogućavanje repostovanja, što znači da svaki korisnik može da onemogući druge da repostuju njegov sadržaj, dok je po pravilu repost moguć i dozvoljen. Ipak, činjenica je da repostovanje sadržaja donekle spada u sivu zonu pa tako postoje različita mišljenja i diskusije baš na ovu temu. Jedno od najzastupljenijih tumačenja je da postoje dve vrste pristanka na repost: eksplicitni i implicitni.

Dok je eksplicitni, naravno, najpouzdaniji način da se osigurate, u praksi se čini da je implicitni pristanak podjednako prisutan i validan. Implicitnim pristankom se smatra svako postovanje sadržaja sa namerom da on bude repostovan, što se postiže tagovanjem drugih profila ili stavljanjem određenog hashtaga u opis. Drugim rečima, vrlo je zastupljeno mišljenje da ako neko objavi svoju fotografiju uz određeni tag ili hashtag kojim označava drugog korisnika Instagrama, zapravo i želi da ona bude repostovana.

Ako se na to doda još i činjenica da korisnik nije iskoristio mogućnost da onemogući repostovanje svog sadržaja, onda je opravdano smatrati da se implicitno saglasio sa time da njegov sadržaj bude dalje deljen. Da sumiramo, iako zakon uglavnom to ne čini, sami Terms of Use pružaju odgovor na većinu otvorenih pitanja u ovakvim slučajevima, ali je potrebno detaljno ih analizirati i razumeti. Po našem razumevanju i saznanju, niko od učesnika postupka se nije bavio ili istakao ovo pravno pitanje.

Da li je presuda usklađena sa principima slobode izražavanja i da li je Fruškać mogao da je ospori?

Anja: Kao korisnik društvenih mreža, odgovorila bih da nije, ali kao pravnik, moram reći da nema crnog ili belog odgovora na ovo pitanje. Formalno gledano, principe deljenja sadržaja određuje onaj ko stoji iza društvene mreže tako da su oni, opet, definisani kroz Terms of Use. U načelu, svako može da se opredeli da li će da koristi određenu društvenu mrežu ili ne, a tu odluku i treba da donese upravo na osnovu pravila koja se na njoj primenjuju.

Iako smatram da je uvek pravno sigurnije i za postovanje i za repostovanje pribaviti izričitu saglasnost autora nekog autorskog dela (na primer, fotografije), pripadam grupi onih koji smatraju da je tagovanjem drugog Instagram korisnika dovoljno jasno data saglasnost da se određena fotografija repostuje na profilu tagovanog korisnika.

Takođe, ako je neki autor dao saglasnost korisniku Instagrama da objavi fotografiju na Instagramu, onda sam stava da je autor dao ovlašćenje tom korisniku da nekog drugog korisnika taguje i time mu da saglasnost da repostuje. Kada je reč o osporavanju presude, ono što je, po mom mišljenju, od početka trebalo biti učinjeno, jeste isticanje činjenice da je pitanje repostovanja fotografija na Instagramu uređeno Instagramovim Terms of Use, i stavljanje akcenta upravo na njih.

To bi dodalo sasvim novu dimenziju celom postupku i zasigurno otvorilo brojna nova pitanja, čije razrešenje bi potencijalno moglo dovesti i do drastično drugačijeg ishoda. Međutim, pošto je žalbeni postupak je još u toku, i dalje nije isključeno da će konačni rezultat biti drugačiji nego što se sada čini, što je moguće ako se u drugostepenom postupku posveti više pažnje pitanjima o kojima smo prethodno razgovarali.

Da li sada svako može da podnese tužbu kada god neko podeli njegovu fotografiju na Instagram story-ju?

Anja: Presuda u ovom konkretnom slučaju, koliko god se na prvi pogled činila “zastrašujućom” i kao nešto što će uticati na način na koji se društvene mreže koriste, po mom mišljenju ne može predstavljati presedan za buduće slučajeve slične ovom. Razlog je taj što su, kao što smo ranije spomenuli, učesnici u ovom sporu propustili da sveobuhvatno analiziraju svaki aspekt i sva relevantna pitanja u vezi ovog događaja.

Ukoliko bi u nekom sličnom budućem postupku sud i stranke ušli u ispitivanje svih pitanja kojih smo se mi ovde dotakli, vrlo je verovatno da bismo u domaćoj sudskoj praksi dobili vrlo značajan, čak i revolucionaran precedent. Naravno, bilo bi vrlo značajno ako bi se propisima regulisala sva pitanja koja su još “u sivoj zoni”.  Međutim, pravo se inače sporo i teško menja i prilagođava društvu, tako da je upitno da li je uopšte moguće zakonima sveobuhvatno regulisati sve novine sa kojima se susrećemo.

Ono što bi bilo još efikasnije je povećanje svesti o drugim aspektima društvenih mreža o kojima se svakodnevno ne razmišlja.Na primer, većina nas ni ne razmišlja pre nego što klikne accept Terms of Use, niti se pitamo čemu služe, a oni pružaju odgovor na većinu otvorenih pitanja i mogu biti vrlo korisno sredstvo zaštite od nepoželjnih ponašanja na internetu.

To, svakako, ne znači da će Terms of Use rešiti apsolutno svaki potencijalni spor, ali je njihovo poznavanje svakako najbolja prevencija, jer tako znate koja su vaša prava i kako da ih zaštitite u slučaju kršenja. Tu ne govorimo samo o intelektualnoj svojini već i o brojnim drugim pravnim pitanjima, poput, na primer, prava privatnosti i zaštite podataka o ličnosti.