Kako je Maša odlučila da posao u muzeju zameni karijerom programera?

Četvrta industrijska revolucija koju živimo stvorila je potrebu za novim profesijama iz oblasti visoke tehnologije. U pitanju su zanimanja koja obuhvataju visokotehnološki razvoj, proizvodnju hardvera, upravljanje IT sistemima i, naravno, programiranje.

Iako se na prvi pogled čini da u današnjem svetu ima mesta samo za one koji su se primarno školovali za kompjuterske nauke, rapidan tehnološki napredak iziskuje veliki broj stučnjaka, pa su oni koji odluče da se prekvalifikuju u nove profesije uvek dobrodošli.

Otuda ekspanzija raznoraznih privatnih akademija i kurseva koji obećavaju visoke plate svakome ko se opredeli za prekvalifikaciju i otpočinjanje karijere u IT industiji. Međutim, nije sve tako jednostavno.

Za napredak u svakoj profesiji neophodan je predan rad i posvećenost, jer se rezultati ne mogu ostvariti preko noći. Zbog toga se novajlije u IT industriji često susreću sa takozvanim imposter sindromom — uverenjem da nisu dovoljno kompetentni u oblasti za koju su se opredelili i da ih iskusni stručnjaci doživljavaju kao varalice.

Ovaj sindrom najviše je zastupljen među developerima i o tome se puno piše na internetu, gde razni članci nude načine kako se sa njime izboriti na početku karijere. Čak postoji i blog namenjen newbie developerima, gde oni međusobno dele svoja iskustva i savete.

O počecima u Frontend developmentu, odluci da se iz sfere društveno-humanističkih nauka prekvalifikuje u IT industiji i o tome kako se nosi sa imposter sindromom, razgovarali smo s Mašom Peruničić, antropološkinjom i Frontend Web developerkom u kompaniji Cubes.

Za početak, kako si odlučila da se prekvalifikuješ i muzej, u kome si radila kao kustoskinja, zameniš tastaturom i mišem, te uploviš u svet programiranja?

Maša: Tehnologija i kompjuteri su me oduvek zanimali, bila sam od onih koja je kao mala šrafcigerima rastavljala i sastavljala sve što joj se nađe pod rukom i koja je kada je dobila svoj prvi kompjuter bila najsrećnija na svetu (onaj sa dial up Internetom i ograničenim vremenom koriščenja, ali ipak 😊 ).

Međutim, kako mi prirodne nauke nisu nešto išle od ruke logičan sled stvari bile su društvene nauke u kojima sam se i obrela, otuda i muzej. Odluka da se prekvalifikujem bila je prilično impulsivna i nagla.

Našla sam se u situaciji gde je moj ugovor u muzeju isticao i morala sam da odlučim šta i kako dalje. Shvatila sam da moje (ne)znanje matematike možda uopšte nije presudno u tome da li mogu da se bavim programiranje ili ne i odlučila sam da rizikujem i upišem kurs.

Koji kurs si završila i zašto si se opredelila baš za Frontend development?

Maša: Završila sam Frontend development jer programiranje ipak spaja i vizuelni momenat koji je meni značajan. Otkucati kod i odmah videti rezultate svoga rada je možda ono što me je najviše privuklo.

Koje programske jezike si naučila tokom kursa i da li planiraš da u budućnosti naučiš još neke programske jezike?

Maša: Na kursu smo, počeli od HTML-a i CSS-a, koje smo potom nadograđivali učenjem Bootsrap-a, Sass-a, JavaScript-a, jQuery-ja PHP-a, WordPress-a. Ovo su neka osnovna i znanja potrebna i dovoljna za junior Fronted developera.

S obzirom na to da imam ambicija da dalje napredujem, planiram da svoje znanje dopunjujem i usavršavam, pre svega nekim od JavaScript framework-a.

Kao newbie developer i neko ko se ranije nije bavio programiranjem, da li si iskusila imposter sindrom i kako si se nosila sa počecima?

Maša: Jesam, a kako sebe još uvek smatram početnicom u ovom poslu, imposter sindrom je i dalje povremeno prisutan. Bitno je posedovati samopouzdanje i svest o tome šta je realna situacija, a šta slika koju smo mi kreirali u glavi. Mislim da smo češće skloni da sebe kudimo i obeshrabrujemo nego ohrabrimo i “potapšemo po leđima”.

U situacijama kada nastupi takav pomenat, pokušavam sebe da distanciram i situaciju sagledam onoliko objektivno koliko je  moguće, pa kažem sebi da je ok kad nešto ne znam da uradim. Naravno, imam u vidu činjenicu da će uvek biti ljudi koji više znaju, te da postoje oni koji su završavali škole za to, ali sam i svesna da sam tu gde sam zahvaljujući vlastitom trudu i ulaganju, što je samo po sebi dovoljna motivacija.

Koliko je kolektiv bio otvoren za komunikaciju i pomoć? Koliko ti je značilo da dobijaš feedback od svojih iskusnijih kolega?

Maša: Kada je u pitanju kolektiv, imala sam sreće da naiđem na ljude koji su zaista bili otvoreni za svaku vrstu pomoći i podrške. Mislim da je to nešto što je potrebno na svakom početku, a naročito kada počinješ od nule. Važno je da imaš slobodu da pitaš za savet, otvoreno kažeš da nešto ne znaš, ali i da dobiješ pozitivan feedback i usmerenje. 

Da li si na početku rada imala individualno mentorstvo i koliko je rad sa mentorom važan za profesionalni napredak?

Maša: Mislim da je mentorski prisup jako bitan u svim sferama poslovanja, ali nažalost kod nas nije dovoljno razvijen. Ovo pre svega govorim iz pozicije kulture i nekoga ko je u toj sferi duže radio nego u IT sektoru.

Vaš dalji napredak u profesiji u mnogome zavisi od mentora koji će vam na početku karijere preneti svoje znanje. U svetu društvenih nauka još uvek je prisutan mentalitet “bačen si u vatru pa se snađi”.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, čini mi se da je mentorski pristup prisutniji u IT sektoru, jer sam zaista imala sreće s mentorom koji je bio spreman da pomogne i posavetuje. 

Po vokaciji si antropološkinja. Koliko su ti humanistička znanja bila od koristi prilikom prekvalifikacije i da li uopšte postoji vezivna tačka između ove dve, naizgled, dijamentralno različite oblasti? 

Maša: Što se konkretnih znanja i sadržaja tiče, ne bih rekla da ima sličnosti. Sad, mogu ući u dubiozu pa reći da se antropologija može protkati kroz bilo koju oblast pa ina programiranje jer je takva priroda nauke. Na koji način i kako, još uvek nisam dovoljno promislila i bavila se time.

Pošto se baviš i rodnim studijama, kako komentarišeš podatak da osnivačice domaćih startapa češće potiču iz društveno-humanističkih branši, nego iz oblasti IT-ja?

Maša: Mislim da postoje  statistike koje kažu da je veći broj žena u društveno-humanističkim naukama sa stečenim višim zvanjima nego što je to slučaj s muškarcima, ali da ih je manje na pozicijama donosioca odluka iz tih oblasti za koje su se profesionalizovale.

Zbog toga da me ne iznenađuje činjenica da možda upravo uzročno-posledično te iste žene prelaze u IT sektor, gde imaju više prostora, slobode i inicijative da delaju. 

Koji su tvoji planovi za budućnost? Da li nameravaš da uporedno radiš i na projektima vezanim za tvoje primarno obrazovanje ili si odlučila da se u potpunosti prekvalifikuješ?

Maša: Zvučaće kao kliše, ali za mene je antropologija način razmišljanja i stil života, tako da mislim da će taj deo mene uvek biti prisutan. Svoje znanje i iskustvo iz antropologije i rodnih studija uspešno primenjujem kroz svoj, sada već decenijski, rad u nevladnom sektoru i organizaciji koja se bavi podrškom i promocijom ženskog umetničkog stvaralašta i rodne ravnopravnosti i ne planiram da odustanem od toga.

Međutim, moj primarni fokus jeste na programranju i napredovanju i IT sektoru. Usmerena sam na to da postanem bolja u poslu koji trenutno radim i na da usavršim stečena znanja.

Ušla sam u ovu sferu sa velikim rizikom da to možda neće bitiispravna odluka, ali na moju veliku sreću ispostavilo se drugačije i jako brzo sam zavolela svoj novi posao i pronašla sebe u njemu. Zato, imam veliku motivaciju da nastavim da se bavim poslom developera.