ChatGPT me nije zamenio, već sam ga uposlila kao ličnog asistenta

Sada, kada ste kliknuli na primamljivo sročen naslov (bila sam u iskušenju da napišem nešto pompeznije, ali reših da ostanem u granicama ukusa) odmah moram da vas razočaram – neću vam otkriti nikakav trik ili način da “prevarite sistem” kako biste radili manje, a dobijali bolje rezultate.

Naprotiv, govoriću o tome kako da radite više, proširite svoja znanja i veštine, evoluirate zajedno s tehnologijom, a pritom ne odustanete od sopstvenih ideala. Zato, između ostalog, ovaj tekst posvetila sam odbrani uniženih i obezvređenih humanističkih nauka i onima koji se zbog odabira profesije, u današnjem svetu osećaju beskorisno. A o tome kako koristim ChatGPT u svakodnevnom poslu, ispričaću vam na kraju.

Interdisciplinarnost kao imperativ

Situacija na fakultetima koji su do skoro obrazovali ljude zadužene za javni moral i kulturu u državi, nikada nije bila gora. Pojedini smerovi za edukaciju nastavničkog kadra upisali su svega dvoje ili troje studenata, a katedra za Srpski jezik i književnost popunila je samo trideset od devedeset slobodnih mesta. Nedostojno niske plate i kulturna degradacija društva doveli su do opšte letargije i apsolutne nezainteresovanosti za bilo šta što ne donosi profit.

Ali, to je pogrešan stav i pitanje vremena je kada će nam se na civilizacijskom nivou obiti o glavu.

Pored navedenog, čini se da je interdisciplinarnost sve manje zastupljena u okviru akademije, što studentima znatno sužava vidike i mogućnost sticanja šire slike o postojanju kao takvom. Ako se osvrnemo na globalni plan, možemo videti da što je društvo razvijenije, to je obrazovni sistem potpuniji i jači.

Primera radi, na Univerzitetima u Americi interdisciplinarne studije su obavezne, a pored usko stručnih, studenti su u obavezi da pohađaju i predmete iz drugih naučnih oblasti. Tako, tehnološki stručnjaci tokom studija stiču osnovna znanja iz društveno-humanističkih oblasti, i obrnuto. U Indiji, stvari stoje drugačije, jer su njihove obrazovne institucije isključivo usmerene na usko stručne oblasti i što efikasnije osposobljavanje budućeg kadra. Dakle, jedan je sistem usmeren na obrazovanje intelektualaca koji će biti u prilici da menjaju društvo, a drugi na proizvodnju radne snage.

Nažalost, trenutna situacija u našoj državi više odgovara primeru iz Indije. I za to je isključivo kriv sistem koji nedovoljno ulaže u reformu školstva, zbog čega su nam studijski programi na pojedinim fakultetima zastareli i odavno prevaziđeni. S jedne strane, humanisti i društvenjaci se tokom studija sa tehnologijom susreću koristeći kompjuter tek kao pisaću mašinu ili eventualno za bazičnu komunikaciju, dok studenti tehničkih fakulteta u okviru studijskih programa nemaju nikakav dodir iz oblasti koje se bave životom, svetom i društvenim poretkom.

U takvom pejzažu, a bez obzira na sopstveni senzibilitet, intelektualne i duhovne preference, mladi se sve više opredeljuju za profitabilne profesije u oblasti informacionih tehnologija. Pri tome, uviđam nekoliko potencijalnih problema. Prvi je to što nije svako napravljen od “istog materijala” i nema baš svako inženjerski um i sklonost ka tehnologiji i prirodnim naukama, pa susret sa realnošću lako može dovesti do razočaranja i odustajanja od obrazovnog puta.

Pored toga, nijedna industrija nije ćup zlata bez dna, o čemu svedoči trenutna kriza koja je, između ostalog, usledila kao posledica prezasićenja stručnim kadrovima. Najzad, moje lično mišljenje je da stagnacija duhovnog razvitka vodi ka sunovratu čovečanstva, a ako ću iskreno, ni tehnologija ne može bogzna kako da napreduje ako je razvijaju ljudi uskih poimanja stvarnosti.

Studije književnosti – moj prozor u svet

Kada je došlo vreme da upišem fakultet, većina mojih gimnazijski vršnjaka na umu je imala budućnost, zaradu i ostale “odrasle” strepnje, a ja sam se osećala “bačenom u okean postojanja” i nespremnom da donesem bilo kakvu odluku. Društveno-humanističke nauke oduvek su bile predmet mog interesovanja, jer sam volela da čitam, pišem i debatujem. Raštrkanost uma i manjak koncentracije, nisu mi dozvolili da briljiram na polju prirodnih nauka pa sam, pored momenata izvanrednog žara za učenjem, uglavnom pribegavala liniji manjeg otpora.

Stoga, izbor je pao na studije književnosti, i to na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, posle koje ne možeš da se zaposliš “čak ni kao nastavnica”. Ali, ja nisam marila za osudu okoline, niti sam nešto posebno brinula o svojoj budućnosti. Želela sam da što manje učim za prijemni ispit, a opet upišem nešto što mi se zaista dopada. Ne kažem da je to ispravan način, ali ne sazrevamo svi istom brzinom niti nas vode isti nagoni u mladim godinama.

Elem, u sadašnjoj atmosferi, ispostavilo se da sam donela ispravnu odluku – najispravniju ako uzmemo u obzir “materijal od kojeg sam načinjena”. Studije književnosti provele su me kroz čitavu istoriju čovečanstva, naučile o tananosti ljudskog uma i duše, te podstakle radoznalost za mnogim drugim oblastima života. I, ono najvažnije, razvile sposobnost “da ispričam priču”.

Uprkos povremenom ošljarenju i prokastinaciji – tako karakterističnim za rane dvadesete – stekla sam radne navike, a svoju žeđ za znanjem usmerila sam na izučavanje informacionih tehnologija. Ipak, svesna sebe, nisam se povela za idejom da se prekvalifikujem, te sama počnem da programiram. Zato sam odlučila da budem deo industrije na način na koji najbolje umem – pričajući priče.

Ovu ličnu ispovest, iznela sam u želji da vam ilustrujem poentu s početka teksta, o važnosti interdisciplinarnog pogleda na svet. Da nisam studirala književnost i imala uzore koji su odvajkada opisivali razvoj čovečanstva, a sa njim i tehnologije, ne bih umela da proniknem u teme o kojima danas pišem. Takođe, to ne bi bilo moguće bez istraživanja i svakodnevnog edukovanja iz oblasti novih tehnologija. Naivno verujem da je ovaj princip primenjiv i na ostale profesije.

ChatGPT koristim kao alat za svakodnevnu upotrebu

Za kraj, ostala sam vam dužna priču o ChatGPT-u. Smatram da je on odličan alat, ali ništa više od toga. Kao i svaki alat koji koristimo u svakodnevnoj upotrebi, uskoro će biti uobičajena stvar i nešto što nam olakšava život, a ne pretenduje da nam ga uskrati. Takođe, ne mislim da će zameniti pisce i ljudsku imaginaciju, ali da su isti ti ljudi u civilizacijskoj obavezi da evoluiraju zajedno s tehnologijom, uče o njoj i spoznaju kako da je upotrebe u svoju korist.

Jer, upravo oni će, svojim umom i kreativnošću “puniti baze podataka” i na taj način unapređivati ovaj i druge slične alate, tako da im budu od pomoći i olakšavaju poslove. Bez njihove imaginacije, i kritičke misli, ni tehnologija nema svetlu budućnost. Što se tiče mog posla, pored uobičajenih zadataka kao što je lektorisanje, prevođenje i stilističko oblikovanje pojedinih delova teksta (u situacijama kada pišem na engleskom, jer NLP modeli na srpskom jeziku još nisu dovoljno razvijeni), ChatGPT mi pomaže kada imam kreativnu blokadu.

I tako, postavim pitanje i uđem u intelektualnu raspravu sa tekstovima i studijama koji već postoje na internetu, a na koje me je uputio prethodno dobro osmišljen prompt. U principu, koristim ga kao napredan search engine koji mi znatno skraćuje istraživački posao i navodi me na baš one izvore koji su mi potrebni u datom momentu.

I za kraj, ne budite lenji i ne dajte da ChatGPT piše tekstove umesto vas. Prvo, lako je razotkrivo i smešno providno, a drugo, upravo to je siguran put da tehnologija zameni vas, a ne one koji s njom zajedno rastu, nastoje da je ukrote i prilagode svojim potrebama.