Izašao je novi nivo viralne igre – Ćaci spasava Ćacilend!

Studenti 2.0, oni koji “hoće da uče”, a u narodu poznati kao “ćaci” ili “ćaciji”, možda nisu uspeli u svojoj primarnoj misiji da “odblokiraju” fakultete, ali su svakako postali groteskni predmet satire. Odnosno, podstakli su nastanak kvalitetnih mimova! Naravno, u humorističnoj demistifikaciji takozvanog “Ćaćilenda” ponovo prednjače FDU-ovci u blokadi, koji su se čak infiltrirali u ćacijeve redove i snimili dokumentarni film o ovoj lakrdiji.

Pored filma, nastala je i video-igra “Ćaci spasava Ćaćilend”, koja je doslovno preko noći postala viralna, a nedavno je izašao i novi nivo koji je izazvao oduševljenje u zajednici. Uspeli smo da dođemo do studenta, kreatora igre, plenum FDU-a nam je odobrio intervju i ovim povodom donosimo vam ekskluzivnu priču o multidisciplinarnom talentu, kreativnosti, domišljatosti i osećaju za satiru u kriznim vremenima.

Prva video igra studenta zvuka sa FDU-a

Filip Pavlović (Pax.wav), student snimanja i dizajna zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti, došao je na ideju da napravi igricu koja je u kratkom vremenskom periodu postala viralna. Sve je počelo spontano, dok je sedeo sa društvom sa fakulteta i pratio dešavanja u vezi sa protestima. U jednom trenutku, neko iz društva se našalio kako bi bilo zanimljivo da postoji igrica na tu temu, i tako je sve krenulo:

Napravio sam je za jedno veče, prvenstveno kao šalu za svoje društvo, ali se vrlo brzo proširila i postala viralna, što nisam ni očekivao!

U procesu stvaranja igre, pomagao mu je kolega sa klase, Nikola Mihailović, koji se bavi dizajnom zvuka za video igre i koji je iskomponovao svu 8-bit muziku, bazirajući je na varijacijama poznatih tema.

Iako studira zvuk, Filip je oduvek imao interesovanje za video igre i storytelling. Još kao dete, voleo je da smišlja igre i sklapa slagalice, ali mu je najvažnije bilo kako se kroz igru može preneti neka ideja:

Ovo je zapravo moja prva video igra, barem prva koja je postala javna i viralna. Definitivno bih voleo da se time više bavim u budućnosti, ali mi je primarni fokus autorska muzika i zvuk.

S obzirom na to da je igrica nastala spontano, Filip se odlučio za FlowLab, engine koji omogućava brzo programiranje igara bez potrebe za instalacijama:

FlowLab funkcioniše po sistemu noda – malih komandnih blokova koji se povezuju poput slagalice i tako reprezentuju kod. Još jedan razlog zašto sam ga odabrao jeste njihov sjajan community, gde se mogu pronaći primeri različitih mehanika, a ako se pojavi neki problem sa kodom, ljudi obično odgovore u roku od nekoliko minuta.

RTS se samouništava kao i u stvarnom životu

Kada je reč o optimizaciji igre, Filip naglašava da se ne bavi profesionalnim game developmentom, pa samim tim igrica nije optimizovana u klasičnom smislu. Međutim, od samog početka imao je na umu da će ljudi igrati na telefonima i da je potrebno omogućiti brzo učitavanje igre:

Bilo je bagova i tehničkih problema koje i dalje ispravljam. Ovo je proces u kojem i ja učim dok ga prolazim. Kada sam video da ljude zaista interesuje i da žele da igraju, odlučio sam da uložim više vremena u sledeći nivo i da pokušam da napravim nešto što bi se zaista moglo nazvati optimizovanom igrom.

Kolizije između objekata u igrici u početku su bile vrlo jednostavne, čak su igrači mogli prolaziti kroz prepreke. Međutim, kada je Filip shvatio da ljudi traže izazov, postepeno je unapređivao sistem kolizija:

Sada praktično svaki piksel prepreke može naneti štetu karakteru. I dalje koristim najjednostavniji tip bonusa i prepreka: ‘On collision with ćaci > give x score > destroy itself’ ili ‘On collision with ćaci > restart level’.

Jedan od zanimljivijih aspekata igre bio je takozvani RTS Boss. Prvobitno je zamišljeno da lebdi i ispaljuje projektile na igrača, ali se pokazalo da bi to bilo previše teško:

Zato sam odlučio da RTS Boss zapravo samo lebdi na ekranu, zaklanja vidik i otežava kretanje. Umesto da ga igrači tapkaju kako bi ga uništili, odlučio sam da se pritiskom bilo gde na ekranu boss postepeno samouništava – simbolično, kao što se RTS samouništava i u stvarnom životu.

Novi nivo: Ćaci jede sendvič i beži od Šarovića

Filip ne koristi nikakvu analitiku ili telemetriju za praćenje ponašanja igrača, već se oslanja na povratne informacije i komentare zajednice:

Moj pristup je jednostavno trial and error i slušanje zamerki! Igrači kao da žele da otkriju što više propusta u mom manjku iskustva kako bi varali, i to mi je fenomenalno. Želim da ova uvrnuta forma kroz satiru iznosi neku ideju, pogotovo o stanju u našoj državi.

Nakon protesta 15. za 15 u Beogradu, Filip je izbacio i drugi nivo igre, koji se više osvrće na društveno-političko stanje u državi:

U drugom nivou imamo sendviče koje skupljamo, traktore i iznenadne stranačke autobuse koji proleću kroz ulicu, kao i Šarovića, za kog sam se iskreno dvoumio, ali pošto ga je previše ljudi tražilo, nisam mogao da ga ne dodam.

Reakcije zajednice bile su izuzetno pozitivne, a igra je stekla ogromnu popularnost:

Skoro svakodnevno naletim na klipove ljudi koji igraju igricu koju sam JA napravio, i to mi je još uvek nestvarno! Generalno, ljudima izaziva smeh, što smatram da je misija uspešna, ali se nadam da se neko i zapita: ‘Čekaj, mi ovo zapravo i živimo.’

Na platformi Itch.io, igra je igrana stotine hiljada puta, a Filip je tek kasnije primetio da su je neki ljudi čak i finansijski podržali:

Tačan broj nisam siguran, ali mislim da je sigurno više desetina ljudi.

Filip Pavlović ovim projektom ne samo da je pokazao kreativnost i talenat, već je uspeo da kroz satiru i humor osvetli određene društvene teme, dok istovremeno uči i istražuje svet game developmenta. U vremenima društvene krize, njegova priča predstavlja inspiraciju svima koji žele da kreiraju nešto svoje, bez previše premišljanja.