Breitbart NE dolazi u Srbiju, ali neko se igra ‘Kembridž Analitike’ u našem dvorištu

Šta traži Breitbart u Srbiji? Desničarski obojen portal čiji je osnivač niko drugi do Stiv Benon, bivši specijalni savetnik predsednika Trampa koji je i najzaslužniji za aktiviranje prodesničarskih glasača u ovoj zemlji.

Po svemu sudeći – ništa, pošto je u danima nakon mojih tvitova oko Facebook stranice Srbija NAŠA Zemlja zainteresovana javnost došla do podataka koji gotovo otklanjaju svaku sumnju u to. Istini za volju, takve indicije su postojale i pre nego što sam, krajnje neplanski i neobavešten, ponovo otvorio tu temu serijom tvitova. U svoju odbranu, završio sam svoj tvitstorm sa:

Pls mislite svojom glavom, ne mojom.

Poslednje što želim je da i sam delim dezinformacije, a u nekom smislu je tako ispalo. Dakle, da ponovim još jednom: Breitbart NE dolazi u Srbiju u ovom trenutku, po svemu sudeći u pitanju je domain squatter. Sada možemo dalje.

U analizi postavke reklamnih kampanja Facebook stranice Srbija NAŠA Zemlja, mene je pre svega interesovao stručni aspekt digitalne strategije. Prepoznao sam šablone koje su tzv. psy ops akteri koristili da utiču na javno mnjenje u odsudnim trenucima prošlih predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama i Brexit referenduma u Velikoj Britaniji.

Iznošenje na videlo te činjenice, da se na teritoriji ex-YU neko odlučio da sprovodi ovakav vid digitalnog psihološkog ratovanja, je bitno. Ko stoji iza toga je sporedna stvar. Još bitnija od eventualne umešanosti Breitbarta je činjenica da je ovaj zavadi-pa-vladaj model Facebook hajdučije evidentno metastazirao u nekakav… produkt? To je sada set strategija i taktika, sa utvrđenim parametrima i ponovljivim procesima, sa instrukcijama sadržanim u nekakvom playbook-u. Može se naučiti i primeniti bilo gde, bilo kada. I niko to ne shvata. To je strašna pomisao.

Anatomija rata za duše

Ukoliko nekome treba podsećanje na to kako zapravo izgleda anatomija jedne ovakve operacije, nudim minuli rad novinarke Kerol Kadvaladr, na temu uloge firme Cambridge Analytica i Facebook-a u američkim izborima i tokom britanskog referenduma.

Ja prvi tvrdim da digital ne dobija izbore, niti pravi fašiste od normalnih ljudi. Ali, digital utiče i sjajno aktivira – pogotovo one neodlučne, koji su već imali neku izloženost i simpatiju ka ideji. Ovo je tačno, kako u našim svakodnevnim kampanjama, tako i u politici. Zato uostalom i koristimo digitalne alate za naše reklamne kampanje.

Američko ministarstvo pravde je, kako čitam, nedavno otvorilo kriminalnu istragu o Facebookovom deljenju informacija sa trećim stranama. Specijalni odbor britanskog Parlamenta, u izveštaju objavljenom nakon 18 meseci istrage, zaključuje sledeće:

Democracy is at risk from the malicious and relentless targeting of citizens with disinformation and personalised ‘dark adverts’ from unidentifiable sources, delivered through the major social media platforms we use every day.

Drugim rečima, ovo nije zezanje. Za izvođenje ovakve operacije potrebna su ozbiljna sredstva, čak i u Srbistanu. U trenutku dok sam hvatao skrinšotove za Twitter, stranica je imala 46 (četrdeset šest!) aktivnih kampanja u Srbiji i između jedne i tri za sve ostale zemlje u našem susedstvu, osim BiH. Neka troše i po 5 EUR na dan svaka – aktivne su već ko zna koliko dugo. Potrebno je postaviti te kampanje. Moderirati zajednicu. Praviti organske postove.

Što se ciljanja tiče, jasno je da je urađena (ili ispraćena) sa stručne strane najbolja praksa gradacije sadržaja i, pretpostavljam, ciljnih grupa u skladu sa time. Sve počinje od nevinih “volim Srbiju” postova, koje verovatno vide svi Srbi na Fejsači – od Vardara do Triglava. Teme oglasa se lagano konkretizuju u tvrdo srbovanje, završavajući na ad hominem napadima na javna lica, medijske kuće, političare.

Zašto se ovo radi?

Ovo je pitanje koje, pretpostavljam, interesuje širu javnost. Page Like kampanja sa desetinama različitih kreativnih rešenja i prigodnih opcija ciljanja je samo prvi korak ovakve digitalne strategije.

Cilj prve faze je pravljenje baze podataka Facebook korisnika, koja u sebi sadrži informacije o tome koji korisnik je reagovao na kakav tip nadražaja. Oglašivač, shodno tome, dobija mogućnost da nastavi da se obraća svakom segmentu korisnika ponaosob, izolovano od svih drugih, vodeći ga kroz svoj “prodajni levak” – bez obzira šta se zapravo prodaje.

Srž uspeha ovog tipa kampanje leži u “tajnom oružju” pod nazivom Lookalike Audience (LA). Naime, Facebook raspolaže sa toliko podataka o svojim korisnicima, da mu je trivijalno lako da koristi ciljnu publiku koja je već definisana (npr. svi koji su kliknuli na ovaj oglas) kako bi našao nove, veoma slične, korisnike i prikazao im poruku.

Što su bolje definisani segmenti, to je i LA precizniji i efikasniji. Zato se koriste desetine različitih reklama. Svaka definiše drugačiji segment publike. Za neupućene, napominjem da se ove tehnike svakodnevno koriste pri sasvim legitimnom korišćenju Facebook oglašavanja.

Aktiviranje u pravom trenutku

Slika govori hiljadu reči. Umesto da razglabam o potencijalnom efektu ovakve kampanje, pogledajte realno stanje stvari u UK, u trenutku referenduma.

Šta sad?

Ne znam, niti imam nameru da komentarišem stvari koje nisu moja struka. Ono što je jasno je da ovako upotrebljeni, Facebook alati postaju pretnja za demokratski poredak, koji se zasniva na javnom dijalogu. Mislim da je važno da ostanemo budni, da saznajemo i – najvažnije – delimo saznanja sa onima koji nisu nužno do guše u materiji.

U suprotnom, Kultura 2.0 će nastaviti da se razvija u pravcu iskorišćavanja svih (ne)poznatih načina da se urođene ljudske falinke zloupotrebe tako da korist izvuku pojedinci, a društvo nastavi da plaća ceh.