Barbie: Od Platonovih Ideja do Multiverzuma

CONTENT WARNING: Autorka ovog teksta provela je četiri godine osnovnih i godinu dana master studija na Katedri za Opštu književnost sa teorijom književnosti.

Nakon što se pomama završila, proredili se mimovi na internetu, a ja se vratila s godišnjeg odmora, odlučila sam da napokon odem u bioskop i odgledam film “Barbie”. Besramno slikavši se u džinovskoj kutiji za Barbiku (obučena u roze, razume se), otisnula sam se u nostalgično putovanje kroz sećanja na trenutke kada je mašta bila jedina virtuelna realnost za koju sam znala.

Još pre godinu dana, kada je film počeo da se reklamira, znala sam da će — zahvaljujući izboru glumaca pod rediteljskom palicom Grete Gervig (Greta Gerwig) — ući u istoriju pop kulture, ali nisam očekivala da će me dirnuti na ličnom nivou i biti predmet mojih misli i analitičkih magnovenja. Iznenadila sam se!

Pre nego što otpočnem svoju tiradu, želim da napravim distinkciju i istaknem šta ovaj film nije — epohalni filozofski eksperiment koji će uticati na promenu kolektivne svesti, niti je politički manifest četvrtog talasa feminizma zahvaljujući kojem će žene zavladati svetom, što Helen Miren u ulozi naratorke svojim britko duhovitim, i pomalo ciničnim, komentarima jasno stavlja do znanja.

Nasuprot tome, u pitanju je razdragana muzičko-plesna šarada koja pomenuta pitanja nagoveštava, nepretencizno podstičući gledaoce da o njima razmišljaju u onoj meri koja odgovara njihovom senzibilitetu. Nažalost (ili na sreću) moj senzibilitet “kontaminiran” je, s jedne strane studijama književnosti, a s druge mojim karijernim izborom. Zato ću, u tekstu koji sledi, neka svoja razmišljanja podeliti s vama.

Dečija imaginacija najbliža je suštini stvari

Prvi niz asocija proistekao je iz povezanosti s Platonovom teorijom Ideja, a sudeći po internetu, nisam jedina kojoj je ovo poređenje palo napamet. Da bih bila jasnija, ukratko ću (najkraće moguće) objasniti ovaj koncept koji je središte celokupne Platonove filozofije. Naime, ideje za ovog antičkog filozofa predstavljaju modele po kojima je nastao “propadljivi” svet u kojem živimo, predmeti i živa bića koja nas okružuju, a ujedno i suštinu svih tih stvari.

Ideje nisu čulno opažljive, nevidljive su i mogu se shvatiti samo umom,  postoje u sasvim odvojenom svetu – svetu Ideja. One su pradigma stvari, ideal onoga kako bi trebalo da postoje u propadljivom svetu. A kakve sve to veze ima s filmom “Barbie”?

Greta Gervig je, čini se, ovu teoriju implementirala u koncept Barbilenda – mesta u kojem egzistira ideja Barbi po sebi, na osnovu koje nastaje igra. Stereotipna Barbi predstavlja ideju prelepe, zabavne, savršene žene koja “može biti sve”, ali je devojčice širom sveta svojom maštom oteletvoruju kroz različite oblike ljudskog postojanja (od Barbi medicinske sestre, do pilotkinje i predsednice). Isto se odnosi i na čitav Barbilend, sačinjen od živih bića i predmeta koji čine idealan svet mašte – paradigmu stvarnosti kakva bi trebalo da bude.

Sve Barbi žive da bi se zabavljale, njihov svaki dan je isti – najbolji ikad proživljen, onakav kakva je izvorna ideja života, izmaštana dečijim srcem. Barbi i Ken jesu par, ali oni svoju vezu ne konzumiraju jer ne poseduju genitalije. Isto tako ni hrana ni voda u Barbilendu nisu stvarni, a stanovnici univerzuma nemaju osnovne ljudske potrebe, što ovaj svet čini potpuno neukaljanim fiziološkim, propadljivim, a navodeći nas na pretpostavku da su mala deca najpribližnija svetu Ideja, odnosno paradigmi sveta koja je savršena. Do promene dolazi odrastanjem, koje nas udaljava od suštine i primorava da život provedemo u traganju za istom.

Poslednja generacija devojčica koje su se pretežno igrale Barbi lutkama stupila je u svet odraslih, a uz pretpostavku da je režiserka u svoj film ostavila prostor za gorenavedeno tumačenje, udaljavanje od detinje imaginacije narušilo je svet u kojem je egzistirala Ideja Barbi, čije je otelotvorenje protagonistkinja – bombastična plavuša koju svi mi zamislimo kada nam neko spomene ovu lutku. Baš zbog toga, ona je u filmu nazvana Stereotipna Barbi (Stereotypical Barbie) čiju ulogu je maestralno i beskrajno šarmantno odigrala Margo Robi (Margot Robbie).

Multiverzum – čovekova težnja da pronikne u svet Ideja

Savršenstvo Barbilenda je narušeno, a protagonistkinja je iznenada postala svesna smrti i prolaznosti. Ona to ne prihvata, želi da predupredi neminovnost i povrati narušeno savršenstvo. Od tog trenutka, primećujem da Gervig iz platonističke filozofije pravac svog filma usmerava na jednu drugu idejnu ravan, najintrigantniji koncept prethodnog desetleća, iliti Multiverzum (Multiverse).

Ono što je, takođe, primetno jeste da je ovaj motiv poslednjih godina poprilično zastupljen u kinematografiji i ostalim tvorevinama pop kulture, a najupečatljiviji primeri za to jesu animirana serija “Rik i Morti” (Rick and Morty) i višestrukim oskarom nagrađen film “Sve u isto vreme” (Everything Everywhere All At Once). Ono što “Barbie” čini drugačijem od pomenutih ostvarenja, jeste izostanak tehnologije i apsolutno oslanjanje na dečiju imaginaciju.

Samo naizgled, Multiverzum je antipod Platonovoj Teoriji Ideja. On je virtuelna kopija stvarnosti, koja je kopija sveta Ideja, što ga dva koraka udaljava od ovog koncepta. Međutim, ako proniknemo u dublje tumačenje, ovaj koncept je nastao upravo iz ljudske težnje da se približi Idejama i pronikne do same suštine, zbog čega je čovek pribegao tehnologiji koja će odvojiti od telesnosti i pomoći mu da prevaziđe barijeru između stvarnog i imaginativnog.

Iako višestruka realnost u filmu nije predstavljena kao virtuelna i tehnologijom posredovana, a kroz svetove se putuje igračkama-prevoznim sredstvima, paralelizam je jasan. Da bismo u savremenom dobu dostigli spoznaju, neophodno je da oslobodimo imaginaciju. I tu dolazi do spajanja svetova, te uspostavljanja narušene ravnoteže. Stereotipna Barbi u susretu sa svetom propadljivih stvari napušta ideal savršenstva – više se ne šminka, po prvi put plače i, što je najvažnije, postaje misleće biće. Najzad, odlučuje da ostatak života provede u tom “realnom” svetu, tragajući za smislom.

S druge strane, ljudi koji su dospeli u Barbilend – žena u srednjih godina koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu, njena namrgođena Gen Z ćerka tinejdžerka, i uštogljeni čelnici kompanije Mattel – ponovo u sebi otkrivaju dečiju imaginaciju, te iskonsku potrebu za igrom koja im menja dotadašnju percepciju stvarnosti. Pored navedenog, univerzumi se prepliću i na nivou kinematografije, te imamo širok spektar reminiscencija na kultne filmove – od “Odiseje u svemiru” (Space Odissey) do “Gordosti i predrasuda” (Pride and Predjuce).

Naposletku, efekat višestruke stvarnosti film postiže uvođenjem sveznajućeg naratora koji se direktno obraća publici, demistifikujući namere filma i time zadirući u stvarnost sa druge strane filmskog platna.

Dakle, Greta Gervig je svojim suptilnim metaforama i asocijacijacijama, ostavila beskrajan prostor za tumačenje – možda čak i nadogradnju značenja koja joj nisu bila prvobitna namera – ali, svakako verujem da je doprla do svih onih devojčica koja se kao male igrale Barbikama, a zahvaljujući ovom sineatskom oživljavanju njihove omiljene lutke, ponovo doprle do dubina svoje imaginacije.

Nakon što sam vas uvela u Barbilend iz perspektive filozofije medija, u narednom izdanju imaćete priliku da čitate o marketingu i strategijama kojima je kompanija Mattel pribegla prilikom medijske promocija i u okviru samog filma. Ostanite uz nas!

Ovim povodom izvinjavam se Rajanu Goslingu, koji je bio i više nego ‘Kenough’, jer mu se nisam dovoljno posvetila! Greška će biti ispravljena u drugom delu kolumne.