Da li veštačka inteligencija krši autorska prava – ili ih pak i sama zaslužuje?

Koncept programa veštačke inteligencije zapravo je prilično jednostavan: zahvaljujući mašinskom učenju, oni su naučeni da češljaju sav sadržaj koji se nalazi na internetu kako bi odgovorili na vaš zahtev.

Finalni proizvod, dakle, biće spoj najrazličitijih radova i ideja najrazličitijih ljudi. Ko se u tom slučaju tačno može predstaviti kao autor? E, vidite, u tome je problem.

Da li je uopšte legalno koristiti AI generisan sadržaj upravo zbog autorskih prava svih ljudi na osnovu čijeg rada je on nastao?

A, da li isti taj AI generisan sadržaj dalje može biti zaštićen autorskim pravima? Pitanje veštačke inteligencije i autorskih prava klizav je teren, a čini se da niko nije načisto na koji način se na njega može odgovoriti.

Uskoro će biti potrebno postaviti jasnije granice između autentičnosti i imitiranja

Nakon što je cela priča u vezi sa veštačkom inteligencijom počela da se kuva, troje umetnika pokrenulo je spor protiv programa Stability AI, Midjourney i DeviantArt jer su koristili njihove radove bez odobrenja ili potpisivanja autora.

Getty Images takođe je tužio Stability AI zbog kršenja autorskih prava, a u pravne avanture ovog tipa upustili su se i programeri budući da su softveri OpenAI, Microsoft i GitHub neovlašćeno koristili njihove kodove.

Najveći izazov u regulisanju ovog pitanja jeste to što programi veštačke inteligencije nikada ne koriste rad samo jednog autora, već je to uvek kombinacija više njih čime se dobija delo koje je, možda, u sličnoj meri i plagijat i original.

Uostalom, kada radimo na nekom projektu, zar i sami kao inspiraciju ne koristimo radove drugih ljudi? Razume se, čovek i dalje ima više kreativnosti nego mašina, ali jasno vam je da sada ulazimo u loop iz kog ne možemo izađi sa konkretnim rešenjem koje je crno ili belo.

Jedino što u ovom trenutku svako od nas može da uradi jeste da bude izuzetno oprezan na koji način koristi AI generisan sadržaj, naročito kada je reč o komercijalnoj svrsi.

Što se tiče pravne regulative, U.S. Copyright Office odbija da zaštiti bilo koje delo nastalo uz pomoć veštačke inteligencije jer, kako se navodi, ne postoji ljudsko autorstvo neophodno da bi se podržala tužba o eventualnom kršenju autorskih prava.

Dalje, sva AI generisana dela javna su i dostupna svima i svi mogu da ih koriste bez ikakvih ograničenja. Pa ipak, kako vreme bude prolazilo, a programi veštačke inteligencije bivali sve napredniji, evidentno će doći do potrebe da se postave nešto jasnije granice između autentičnosti i imitiranja.

Jer zaista – ko poseduje priču koju je napisao ChatGPT ili vizuelno delo koje je kreirao Midjourney?

Mnogo je ljudi koji svakodnevno koriste najrazličitije AI alate: ako nam je cilj da nešto odradimo i završimo na brzinu, zadovoljićemo se prosečnim rezultatima koji su pritom slični (dovoljno je samo da uporedimo nekoliko rezultata na isti zahtev), ali ako nam je važan kvalitet, samoinicijativno ćemo ograničiti oslanjanje na ovakve prečice.

Na kraju dana, zar ne želimo da bilo kakva vrsta umetnosti ili kreativnog rada bude ljudska, stvorena od strane prave osobe koja deli svoja iskustva, nade, strahove, poglede na svet? Posmatrajući stvari iz ovog ugla, i dalje ostajemo pri istom zaključku – veštačka inteligencija ne može zameniti pravog čoveka jer još uvek nije u stanju da misli i generiše nove ideje.

Kakav god odnos imali prema veštačkoj inteligenciji, naročito u trenutku kada o njoj baš svi pričaju, ne možemo poreći da je reč o moćnom alatu neverovatnih mogućnosti.

Ali, umesto da beskonačno polemišemo o tome da li koristiti AI u svom radu, možda je važnije postaviti pitanje kako koristiti AI tako da niko ne bude oštećen.