Galeb Nikačević: Agelast sam pokrenuo jer smatram da su tradicionalni medijski formati jalovi i mrtvi

U septembru 2019. godine Galeb Nikačević Hasci-Jare postao je novi urednik portala Noizz. Šest meseci kasnije odlučio je da da otkaz, odjavi sve druge poslove i posveti se sopstvenom projektu – podcastu Agelast koji je jedan od najpopularnijih u Srbiji. To je, objašnjava on, zaista bilo izazovno, pogotovo jer je 31. januara napustio siguran posao i napravio plan kako da u narednih nekoliko meseci finansijski izdrži dok ne razvije Agelast i ne smisli neki alternativan izvor prihoda koji bi mu ostavio dovoljno slobodnog vremena i za sam podcast i za porodicu.

Međutim, onda se desila korona – i svet je stao. “Sve tezge su mi otkazane do kraja godine, a i potrošio sam ušteđevinu na opremu i pripremu za podcast i lagao bih kada bih rekao da mi nije bila frka”, dodaje naš sagovornik.

Ipak, samo pola godine kasnije Agelast okuplja publiku koja za pomenuti projekat ima samo reči hvale i time omogućava Galebu da realizuje ideju još iz 2014. godine:

Tada sam se i sam zaljubio u ovaj format i počeo opsesivno da pratim rast stranih podcasta. Prvi za koji sam se zalepio je bio True Crime. Tu je fascinacija zapravo počela. Potom je tu bio BBC, NPR, Nat Geo, New Yorker Fiction, itd. Joe Rogan je tada imao svega 300 hiljada pretplatnika na svom YouTube kanalu.

Međutim, ja sam uvek radio za neku medijsku kuću čije sam zaštitno lice bio, pa nisam imao mogućnost da radim nešto svoje tek tako. Prilika za podcast se otvorila tek krajem 2019. godine, ali je tu bilo i onog – zar ću doveka da čekam idealne okolnosti? Morao sam da preuzmem inicijativu i da počnem sam, kako znam i umem.

O tome kako je tekao taj put od ideje do realizacije, Galeb nam otkriva u nastavku.

Podcast forma ima intimnu atmosferu prijateljskog razgovora – a toga u tradicionalnim medijima nema

Ako pretražimo termin agelast, videćemo da značenje ove reči upućuje na osobu koja se gotovo nikad ne smeje. Ali, nas je za početak interesovalo šta ovaj termin znači u Galebovoj interpretaciji:

Ta priča je malo duža, komplikovanija. Kraća verzija se sadrži u jednom citatu Oskara Vajlda iz “De Profundis” koji kaže: “Iza radosti i smeha se može skrivati temperament – surov, opor i okoreo. Ali iza bola je uvek bol”. Svaka osoba koja je prošla kroz život, istrajala i postigla nešto zna veoma dobro šta znače ove reči. Osetili su ih na svojoj koži, istrajali su i, uprkos tome, nastavili dalje. To putovanje ih je promenilo, na njegovom kraju su izašli kao drugačije osobe.

To je zapravo ono za šta sam ja zainteresovan, za sve ono što se krije iza lažnih osmeha i naučenih odgovora. Sve one stvari koje može da ogoli samo iskren, ljudski razgovor. I to je ono što pokušavam da postignem, a što ne postoji u formatizovanim medijima.

Taj razgovor za njega je zapravo pokušaj da pobegne od besmisla, ali i svojevrsna potraga koja je, kako kaže, postala i njegova lična odrednica. “Razgovarajući sa ljudima pokušavam i sam da odgovorim na pitanja iz sopstvenog života, ali i da nekim drugim dušama možda pokažem da nisu sami i usamljeni u svojoj borbi i onome što osećaju. Ima nas još, ima nas mnogo, samo nas ne vidiš u tradicionalnim medijima, jer to nije stvar koja može da se monetizuje u nekoliko minuta razgovora između dva segmenta reklama”, objašnjava Galeb.

Podcast, kako dodaje naš sagovornik, stvara intimnu atmosferu prijateljskog razgovora u kojem svako od učesnika uživa – čega u tradicionalnim medijima nema jer ne postoji poslovni model kako iz toga uzeti ogroman novac:

Skoro sam gostovao na televiziji nakon mnogo vremena. Morali smo da čekamo signal iz režije kada smo u programu uživo i voditeljka je imala ukupno deset minuta da hendluje nekoliko sagovornika na temu toliko široku da cela civilizacija za ceo jedan vek ne bi zagrebala površinu. U stvarnosti smo svi imali po nekoliko rečenica i to je to. Takvi tradicionalni formati su jalovi, mrtvi i potpuno besmisleni i beskorisni, a nekada i kontraproduktivni.

Formatizacijom medija, posebno radio stanica, razgovor je nestao iz etra. Sve se pretvorilo u spot kulturu: kulturu kratkog, brzog i glupog, a tehnološka dostupnost nam je omogućila da sami budemo svoj glas i tradicionalni mediji nam više nisu potrebni. Ljudi se okreću tom alternativnom sadržaju, a uspeh podcasta kao platforme je najveći dokaz toga. To znači da se intervjui koje sada vodim radikalno razlikuju i da možemo da doživimo i vidimo celokupnu lepezu osobina koju sagovornik ima da nam prikaže.

Podcasti u Srbiji i dalje čekaju da ih kompanije prepoznaju kao next big thing

Svako ko je makar i dan radio u medijima zna da je jedna od glavnih privilegija koje imaš kada radiš na sopstvenom projektu upravo to što imaš apsolutni suverenitet u izboru sagovornika. U Galebovom slučaju, to su novinari, muzičari, glumci, pisci, reditelji i mnogi drugi, ljudi različitih godišta koji žive na različitim kontinentima i bave se različitim poslovima, a nas je zanimalo i postoji li određeni kriterijum po kom bira te ljude sa kojima želi da razgovara. I, naravno, koliko se sagovornici opuste kada se izuju? Galeb objašnjava:

Izuvanje ima mali psihološki efekat intimnosti koja doprinosti celokupnom setu. Podcast kao takav je već jedan intiman trenutak, a svakome prija, jer skoro niko koga poznajem ne može da se seti kada su poslednji put negde seli dva ili tri sata i pričali dok ih je neko pažljivo slušao, a da se nijednom niko nije uhvatio za telefon.

Što se tiče izbora sagovornika, to može biti zbog teme koja me fascinira ili neki konkretan događaj, osoba sa kojom sam sedeo negde i nakon sat vremena vrhunskog razgovora bio u fazonu: “Jebote, pa ovo je materijal za Agelast, hajde da nastavimo kod mene na gajbi, ljudi ovo treba da čuju”. Nekada i promašim, ne pogodim najbolje, ali i to je proces učenja. Ipak je podcast mlad, i ja se još uvek snalazim u svemu ovome – putem pokušaja i grešaka.

Naravno, za svaki od tih razgovora potrebno je temeljno se pripremiti i to, otkriva naš sagovornik, uzima dosta vremena jer se jednostavnost najteže postiže, a da bi sve izgledalo kako treba sa svakim sagovornikom se nalazi i po nekoliko puta pre samog snimanja (posebno ukoliko se ne poznaju od pre):

Za to mi nekada treba mnogo vremena, nekada manje. Evo, upravo pripremam jedan podcast za koji moram da pročitam knjigu od nekih 400 strana, a to vreme baš i nemam, pa proces traje već nekoliko nedelja jer je stručna literatura. A za neke se pripremim nakon jedne kafe sa gostom.

Tehnički je takođe zahtevno. Snimamo na gajbi, pa moramo da se organizujemo svi, porodično. Mora da bude u vreme dok je dete u vrtiću, na primer. Pa moram da ispremeštam sav nameštaj, jer snimam u svojoj dnevnoj sobi. Potom je tu promocija, follow up, planiranje, telefoniranje… Pa organizovanje društvenih mreža, pa Patreon… I tako. Nijedna od tih stvari sama za sebe nije komplikovana, ali kada se sve skupe na gomilu, to bude dosta obaveza.

A kada smo već spomenuli Patreon kao jedan od načina monetizacije, zanimalo nas i koliko su brendovi spremni da ulažu u nešto što je još uvek relativno novo na tržištu i prepoznaju li priliku za promociju u podcastima.

Galeb nam je otkrio da se situacija po tom pitanju apsolutno menja, te nije pitanje da li će se desiti, već kada. “Podcast je najbrže rastuća medijska platforma na svetu koja već ima dobro osvedočen poslovni model u razvijenim zapadnim zemljama, tako da mi tu nemamo šta da se pitamo, već samo da čekamo da kompanije skapiraju podcast kao next big thing i da se pozicioniramo što bolje kada dođe taj trenutak”, navodi on i dodaje:

Da se razumemo, najbolje, najslađe i najkvalitetnije je kada živiš isključivo od pretplata slušalaca. Bez komercijalih sponzora, bez dolaženja u opasnost da praviš kompromis sa sadržajem. Apsolutna sloboda i direktna podrška onih koji te vole. Slušalac i kreator sadržaja, bez ikakvog posredovanja. Ali za to moramo da dođemo do tačke da se razvije kultura slušanja i pretplate. Mada mislim da možda postoji jedan ili dva podcasta koji žive isključivo od Patreona. Ja još uvek ne mogu, ali sam na dobrom putu. Videćemo.

Agelast je i dalje u razvojnoj fazi, ali uskoro ulazi u fazu 2

Sa Galebom smo u nastavku intervjua razgovarali i o tome kako on posmatra podcast scenu u Srbiji i zajednicu koja stoji iza nje, te koje bi domaće podcaste preporučio. Njegov najveći utisak jeste da su svi ljudi na domaćoj podcast sceni za sada tu iz ljubavi – entuzijasti i zaljubljenici, tako da postoji puno dobre energije, nesebičnosti, otvorenosti:

Zajednica je mala, pa se nekako svi volimo i radimo na nečemu što je u povoju, pa postoji i taj elan. Ali, ono što je najveća mana, je upravo to što je ovde nova stvar: ne postoji razvijen ekosistem, ne postoji jasan princip monetizacije, posebno audio formata. Nema jasne distribucije, analitike, nema razvijene kulture slušanja, klijenti nisu zainteresovani, sve je potrebno izgraditi iz početka, od nule. To zahteva ogroman trudi i rizik. Zato je skoro svima podcast hobi. Svi imaju neki osnovni posao od kojeg žive, a ovo je nešto što rade iz ljubavi, u svoje slobodno vreme. Mali je broj nas koji zaista živimo isključivo od ovoga što radimo.

Međutim, scena raste, pa što se sadržaja tiče ima da se izdvoji svašta nešto, zavisi šta volite, dodaje naš sagovornik – od podcasta Male pobede, kratkog dvadesetominutnog formata, preko jutarnjeg programa Daška i Mlađe, pa sve do tehnološki podcasta poput Tehnopolis, ili dnevni sadržaj vesti koji radi Danas, kao i važne istraživačke priče Krik… “Ovo su samo oni koji su mi prvi pali na pamet, a ima ih dosta. Od stranih moj trenutni favoriti su Hidden Brain (NPR), Overheard at National Geographic, The New Yorker Fiction, Song Exploder i mnogi drugi”, dodaje Galeb.

Sam Agelast podcast i dalje se nalazi u prvoj fazi – onoj razvojnoj, a Galeb ističe da je beskrajno zahvalan što se stvari kreću u ovom smeru. “Za sada je plan da uvedem još jednu epizodu nedeljno i da pripremam dodatni, bonus materijal isključivo za publiku sa Patreona. Pa ćemo odatle videti kuda dalje”, zaključuje naš sagovornik na kraju.