Priče iz Ubera

Mirišljavi Poljak ‘Michal’ i Poljakine koje piju do zore

Sviđa vam se članak?

Preporučite ga vašim prijateljima i kolegama putem društvenih mreža!

Sreda, 11 časova izjutra. U Varšavu sam stigao dan pre i tek kratko prošetao po finansijskom okrugu – posao me je prikovao za hotel. Ipak, sada je trebalo otići do mesta udaljenog par kilometara a nije mi se dalo pešačiti. Hvatam se za iPhone i palim Uber, par momenata kasnije stiže i vozilo, a ono što je usledilo bila je najzabavnija vožnja ikada.

michal

Ovih dana sam sa grupom novinara iz Srbije u poseti Poljskoj, tačnije Varšavi. Gotovo sve velike IT i fintech kompanije ovde imaju svoja predstavništva za područje Centralne i Istočne Evrope, a kako tržište broji skoro 40 miliona ljudi… jasno je da Poljaci ne moraju da se pitaju kada stiže Apple, kada stiže IKEA… dobro, taj H&M imamo i mi pa je utoliko lakše. No, i Uber je ovde prisutan i znate šta – poprilično je popularan.

Rešen da konačno „skinem mrak“, povezujem karticu sa aplikacijom i nakon inicijalne provere (skinu ti 1 evro pa ti vrate, čisto da vide da nisi neki ljaljan koji će da ih zavrne), spreman sam za „svog ličnog vozača“. Postavljam pin na tačnu lokaciju i pozivam vozilo. Par trenutaka kasnije dobijam obaveštenje da je moja vožnja prihvaćena i da me za dva minuta „kupi“ nasmejani Michal čiji profil sa sve fotografijom i besprekornim rejtingom vidim iz aplikacije.

Pa hajde da probamo. Prekrstim se, baba baci vodu za mnom i izađem ispred hotela.

Iako je u aplikaciji pisalo da po našu grupu stiže crni Hyundai i30, ispostavilo se da ćemo se voziti crvenom Škodom. Dok sam okrenuo vozača na mobilni jer nisam znao u koji auto da gledam, par minuta rominga i poziv me je izašao skuplje od vožnje. Jebiga.

Kada smo se konačno i nahvatali, iz Škode iskače nagruvani Michal, nikada mirisniji, nikada uredniji. Pa nije se valjda skockao zbog nas?

– Helo, ken aj tejk jor beg ser?
– Jao vidi, Poljak koji zna engleski. Može baki, na, turi ovo pozadi.
– I vil ser, džast a moment!

Potrpasmo se u „Ferrari crvenu“ Škodu i pravac restoran u kome je trebala da počne radionica zbog koje smo i došli u Varšavu. I tu uhvatim da davim Michala o Uberu, kako i šta. Prvo pa muško, upitah ga da li je servis ovde legalan i ima li ‘leba od toga:

Znaš kako, i jeste i nije. Uber je ovde dosta popularan ali nas taksisti preziru. Dešavalo se da se njih par udruži, poruče Uber i postave neku udaljenu lokaciju. Vozač ih odveze i tamo ga sačeka inspekcija koja mu napiše dosta veliku kaznu. Ili ga sačekajoš par taksista pa ga svi skupa ubiju od batina.

Usledio je semafor i neprijatna pauza. Pa dobro, kako je tebi? Koliko već radiš za Uber?

– Servis je ovde dostupan već godinu dana, a ja sam krenuo da vozim pre nekoliko meseci.
– I može se živeti od toga?
– Pa, i ne baš. Većina vozača danas radi po principu „ovo mi je dodatna zarada“. Ja sam personalni trener i ovo radim tokom dana, dok uveče vežbam sa klijentima.

Svi se ocenjuju – i vozač i putnik

Sledeći semafor i još jedna neprijatna pauza. No, mirišljavi Michal je shvatio da nismo „Gestapo“ te se i sam oslobodio. Izjavivši da se manje-više čitava stvar vrti oko rejtinga, rekao nam je da Uber u Varšavi, te generalno Poljskoj, uglavnom koriste mlađi ljudi i to najviše vikendom kada izlaze u grad. Posebna kritika upućena je Poljakinjama koje piju dok se ne onesveste a onda zovu Uber. Kako kaže, retki su slučajevi kada ne mora da ih prebaci na rame i odnese u stan. Ali fin je momak i veče se tu završava. Otuda i rejting od 5 zvezdica.

– A čemu te zvezdice brate Michale?
– Ako imamo manju ocenu od 4,6 Uber nam zabrani da radimo na nedelju dana. To mi se desilo samo jedanput i shvatio sam da dodatno moram da poboljšam nivo usluge.

Izvadivši poljsko-engleski rečnik iz pretinca, nasmejani i mirišljavi Michal izjavio je da u pauzama vežba svoj engleski te se trudi da unapredi svoje znanje – kako bi mu bilo lakše da se sporazume sa mušterijama. Dobivši rispekt od naših kolega i mene, on je nastavio da opisuje koje sve „muke“ prolazi ne bi li zadržao savršen rejting od 5 zvezdica.

– Pogledaj ovo. Sa sobom nosim HUGO BOSS. Devojke vole da uđu u mirišljav auto i da ih vozi ugledan tip. Tu mi je i dezodorans, čisto da se nađe. Bez ove dve stvari ne ulazim u auto.
– Au brate, pa ti si se baš opremio.
– Šta ću, ako je to potrebno da zadržim rejting i nastavim da radim, neka bude.

Negde na sledećem semaforu, Michal je izvadio i češalj ne bi li popravio svoju već savršenu frizuru. Napominjući da izuzetno drži do svog ličnog izgleda kada je rad sa mušterijama u pitanju, ubrzo je skrenuo u ulicu gde se nalazio restoran i nažalost tu se naše kratkotrajno druženje završilo. Pozdravili smo se kao rod najmiliji, ja sam samo izašao iz vozila, a račun je stigao na email.

Dva evra i osamdeset. Skuplje će me izaći onaj roming…

Crno na belo, nema zakinuo me vozač i te fore

Crno na belo, nema zakinuo me vozač i te fore

Dok gledamo nasmejanog, nabildovanog i namirisanog Michala kako odlazi, vraćamo film i prisećamo se nezaboravnih deset minuta koje smo proveli sa veselim Poljakom, a koji se zadesio da vozi Uber baš u tom trenutku. I znate šta? Potpisujem da prosečan taksista ne bi bio takav. Potpisujem da u svom pretincu ne drži rečnik, ne miriše na HUGO BOSS i ne provodi slobodno vreme učeći jezik koji mu je potreban za rad sa strankama svega par sati dnevno.

Ali u tome i jeste poenta ove priče. Pod patronatom da „to nije bezbedno“, da je to „nelojalna konkurencija“, sprečavamo nešto što je postalo glagol, a što tek treba da dođe u Srbiju. Možda me Beogradom neće voziti mirišljavi Michal, ali tu su veseli Đole, Žika, Pera… tu su svi ti normalni ljudi koji ne žele ništa drugo no da zarade prevozeći mušterije od tačne A to tačke B.

Tuci ih narode, strašno je to što rade.

Događaji iz priče su isitniti, tokom pisanja nije stradala nijedna jetra. I da, Michal je registrovani prevoznik i plaća porez. Eto vam ga na.