Suština, braćo, suština – a ne ‘bullshit’ i izgovori

Sviđa vam se članak?

Preporučite ga vašim prijateljima i kolegama putem društvenih mreža!

Otprilike u ovo neko vreme 1996. godine u Crvenu Zvezdu je, iz Loznice, stigao napadač Dragan Mićić. U tom trenutku imao je 27. godina, bio je gotovo potpuno ćelav, sitan, izgledao je kao da ima barem 47.

Svaki dres koji je nosio kao da je bio barem dva broja veći. Došao je tiho i postao kultni heroj navijača – jer uvek kad je bilo teško, on bi ulazio sa klupe i, vrlo često, davao golove. Mnogo puta mu je skandirao čitav stadion, često i dok je bio na klupi, sugerišući treneru da je trenutak da džoker i talija uđe u igru. Zvezda je te godine bila ozbiljan tim – tim koji je izbacio Škote i Nemce iz Kupa kupova i koji je odigrao ravnopravan dvomeč sa Barselonom, koja je na kraju i osvojila takmičenje.

Odigrao je Ćićmi četiri sezone u Zvezdi. Po nekim statistikama u 90-ak utakmica postigao je više od 45 golova za klub u svim takmičenjima. Otišao je posle u Rad, kasnije i u Sloveniju. I u četrdesetim je igrao profesionalni fudbal, a danas je trener.

Zašto vam pričam o Ćićmiju? Na konferenciji za štampu prilikom dolaska u klub, rekao je jednu veoma važnu stvar. U celoj toj situaciji, gde mnogim novinarima on nije baš izgledao kao neko ko je kalibar za Zvezdu, Ćićmi je samo rekao:

Ja nisam došao zato što sam lep, nego da dajem golove.

Ćićmi je možda bio neispoliran, možda nikada nije bio „zlatni dečak“ našeg fudbala, ali je kultna ličnost i svojim znanjem, umećem i zalaganjem je postigao ono što je pošlo za rukom malom broju ljudi, da ga istinski zaljubljenici vole i cene, i pamte.

Neki su to postali glupiranjem. I tako se može privući pažnja. Ja nekako biram diskretnog heroja, i verujem da je bolje da te mali broj ljudi poštuje nego da veliki broj ljudi misli da si budala.

Zašto nam je ___________ u problemu?

(upisati na liniji po želji, u mom slučaju marketing)

Zato što se niko ne bavi suštinom.

Kada pričamo sa klincima koji dolaze, većina nema nikakvo realno znanje. Ipak, ima i onih koji su seli da nauče nešto. Retki su, ali postoje. Oni znaju alate, znaju skraćenice, fali im samo jedna sitnica. Znaju kako – ali ne znaju zašto.

Kako je pitanje za izvođača radova, zašto je pitanje za osobu koja se bavi širom slikom – strategijom. Kako je stvar operative, a zašto… zašto podrazumeva da razumete suštinu i da kritički promišljateKako je da li manji ili veći čekić, a zašto da li uopšte ta slika treba da visi.

Ali hajde da pojednostavimo stvari…

Zašto su nam aktivacije takve da ih niko ne koristi?
Zašto kampanje ne daju rezultate?
Zašto sadržaj ne konzumira dovoljan broj ljudi?

Zato što ne postoji jasan plan i cilj.
Ne postoji strategija.
Ne razmišlja se dugoročno.

Bavimo se, u najboljem slučaju, ispunjavanjem forme. Odrađivanjem. Skidanjem sa dnevnog reda. Više od toga se možda i ne može očekivati u tim rokovima, za te novce, u takvim okolnostima.

Ali hajde da postavimo onda klijentima pitanje – da li želite da imate slabe rezultate loše osmišljenih kampanja za ovoliko novca, ili možda želite da napravimo dobro nešto što je sjajno za malo više? Možda grešim ako mislim da neće baš od svih doći odgovor da je prva opcija bolja. Možda grešim, ali mi lično iskustvo govori da nije tako. Da čak i ovde ljudi kvalitet znaju da cene i primete. Naročito ako im ide u prilog da stvari budu sjajne.

I manje mistifikacije i bullshita, to bi svakako pomoglo. Znate, ljudi koji nemaju dodira sa onim što radimo misle da smo prodavci magle. Ne misle to zato što su ljubomorni, misle to jer je za mnoge upravo to iskustvo u kontaktu sa ovom industrijom.

Nije do njih, do nas je.

Glavna tema nam je što deca ne znaju da prepoznaju Dositeja. Oko toga su najglasniji oni koji vrlo verovatno ni sami ne bi prepoznali čak ni one u koje su gledali po zidovima učionica u školskim klupama.

Niko ništa ne zna, niko ništa ne uči, nikog ništa ne zanima.

Čast izuzecima, ali rečenica iznad je presek stanja industrije, a bogami i društva u kome se nalazimo. Sa jedne strane, to je za nekolicinu onih koji se imalo trude odlično, jer vrlo lako mogu pokazati superiornost. Sa druge, strašno je koliko je malo truda potrebno da se bude među boljima.

Odnosno koliko je konkurencija slaba.

Navike donose komociju, a nama je često važnije da nam je prijatno nego da radimo pravu stvar. Zona komfora je možda udobna, ali u njoj se gotovo nikad ne dešavaju sjajne i magične stvari. Dešavaju se odmah pored. A preći taj put zahteva malo hrabrosti i mnogo upornosti.

Svaki dan kad ustaneš iz kreveta, možeš da biraš da li ćeš da budeš još jedan od šarlatana koji se oblače u firmiranu garderobu, kupuju skupu opremu ne bi li se iza nje sakrili – ili ćeš da budeš Ćićmi. Da li ćeš da lažeš klijente ili trpiš stvari koje ne bi trebao jer – to je sigurica. Mi smo krivi, niko drugi. Na nama je odgovornost. Za tango je potrebno dvoje.

#podrzavamtransparentnost

Suštinski, ne deklarativno.