Razgovarali smo

Slobodan je poljoprivrednik koji partnera traži u IT industriji, a ovo je njegova poslovna priča

Sviđa vam se članak?

Preporučite ga vašim prijateljima i kolegama putem društvenih mreža!

Slobodan ima 34 godine i u opštini Varvarin poseduje plantažu jagoda. Od ostalih poljoprivrednika izdvaja ga to što za partnera želi IT stručnjaka – nekog sa kim bi radio na implementaciji naprednih tehnoloških rešenja za razvoj poljoprivrede. Zašto jedan uspešan srpski poljoprivrednik ima potrebu za takvim partnerstvom i da li je Slobodan izuzetak ili novo pravilo srpskog agrara?

IT konekt u Beogradu ove godine nije okupio samo predstavnike informacionih tehnologija, već i jednog poljoprivrednika. Slobodan Antić bavi se uzgojem jagoda, a u mestu Mala Kruševica u Rasinskom okrugu ima zasađenih 1,2 hektara ovog voća u okviru svog gazdinstva PG Antić.

Slobodan je na konferenciju došao kako bi se upoznao i povezao sa eventualnim partnerom iz domena IT i ICT sektora zato što je, kako otkriva, cloud daleko manje poznat poljoprivrednicima nego što je PHP developeru nepoznat ivanjički krompir“. Prema njegovim rečima, u domaćem IT sektoru ima dosta neuloženog kapitala koji bi se mogao investirati i u druge stvari „osim u kriptovalute“, dodaje Antić kroz smeh.

Govoreći dalje o saradnji, Slobodan kaže da mu je IT partner potreban iz dva razloga: zbog direktnog sufinansiranja ili zbog partnerstva u vidu zajedničkog razvoja hardverskih i softverskih rešenja za agrar koja bi ostala u vlasništvu kompanije ili tima stručnjaka:

Potencijalno partnerstvo vidim kao ozbiljno i dugoročno. Kratkoročni deo je investiranje IT kompanija u jednu plantažu jagoda koja je, ako govorimo investitorskim jezikom, organizacija koja je prošle godine donela bruto dobit 500% od uloženih sredstava. Sa druge strane, dugoročno posmatrano, te kompanije bi dobile laboratoriju za testiranje svojih alata i usluga koje kasnije mogu da prodaju kako domaćem – tako i inostranom agraru.

Ako uzmemo ove činjenice u obzir, nameće se pitanje da li je srpski agrar spreman za ovakav model saradnje ili je sve ovo ipak „previše moderno“ za našu, i dalje tradicionalnu, poljoprivredu?

Gde je ‘SMB’ sektor u poljoprivredi?

Ako govorimo o spoju IT-ja i srpskog seljaka, većina ljudi van tih sfera stručne termine nikada ne bi spojila, pa čak ni u rečenici. Za one malo upućenije, jasno je da se, ako ništa drugo, digitalizacija poljoprivrede sve češće spominje u domaćoj javnosti.

Međutim, kako ova priča izgleda iz ugla samih poljoprivrednika? Da li su im postojeća rešenja korisna i dostupna? Da li većina njih zna da ona uopšte postoje. Slobodan komentariše:

Ako govorimo o proseku u Srbiji, poljoprivrednici veoma malo ili nimalo ne koriste bilo kakve alate za povećanje uspešnosti proizvodnje. Tu je najveći problem to što je prosečni poljoprivrednik u Srbiji suvi ratar koji uzgaja kukuruz, pšenicu ili suncokret i ima prosečnu površinu od dvadesetak hektara. Takva poljoprivreda donosi prihod od možda hiljadu evra po hektaru godišnje, a tehnologije koje povećavaju prinose za desetak posto koštaju dvadeset i više hiljada.

Slobodan dodaje da od savremenih tehnologija dostupnih na tržistu Srbije ne koristi nijednu i to ne zato što ne želi, već zato što nema nijedne koja ispunjava njegove potrebe. „Na primer, AgroSens ima simpatičan interfejs za vođenje kontrole troškova i to odgovara velikim farmerima sa više parcela i različitih biljnih kultura“. Mnogo bi veći značaj, dodaje on, napravila aplikacija koja bi predstavljala bazu svih preparata registrovanih u Srbiji uz pomoć koje se može vršiti selektivna pretraga po više parametara jer npr. ista aktivnu materiju može pronaći u različitim preparatima, a cena može biti i do 50% niža. I zato su investicije informaciono-tehnološkog sektora i više nego poželjne.

Odgovarajuća oprema postoji?

Ukoliko se barem malo informišemo o novim tehnologijama koje se koriste za povećanje prinosa u svetu, jasno je da smo kombajn i traktor na nivou globalnog društva prevazišli odavno – iako su oni i dan danas nezamenljivi. Satelitski snimci zemljišta i analiza njegovog sastava, intenzitet fotosinteze, pametni staklenici i slične tehnologije odavno se koriste, ali da li su one dostupni i srpskom poljoprivredniku koji ima prosečnih dvadeset hektara neke kulture?

Na primer, dronovi, onakvi kakvim ih sada poznajemo, definitivno jesu rezervisani za velike komplekse zato što su to uvek „velike“ letelice koje nose ozbiljnu opremu i senzore i takve stvari su isplative samo na velikim parcelama. Čak ni tu nije toliki problem isplativost, koliko to što poljoprivrednici koji imaju visoku ili ekstremno intenzivnu proizvodnju više vole da prošetaju kroz svoju parcelu od dva, tri, pa i deset hektara jer promene koje se dese na dve sadnice jabuke, ili petnaest metara zasada jagoda koštaju, odnosno vrede kao i desetak ari žitarica.

Slobodan kaže da potencijalni IT partneri na njegovu farmu mogu gledati kao na startap koji je prošle godine poslovao sa bruto dobiti od 500% od uloženih sredstava.

Naime, značajno je lakše raditi sa ovim letelicama ukoliko su manje veličine, a koje bi uz teret nosile i kvalitetne kamere sa naprednom optikom. Osim toga, kako Slobodan dodaje, paralelno treba raditi na razvijanju jeftinih ručnih senzora i sondi koji bi, upareni sa telefonima i aplikacijama, određivali makar 80% laboratorijskih analiza biljaka i zemljišta.

Razume li država potrebe naših poljoprivrednika?

Ukoliko taj poljoprivredni dron „prevezemo“ u polje države, šta ćemo zateći? U prethodnih nekoliko godina država ima jednu dobru praksu po kojoj subvencioniše nabavku nove opreme za poljoprivredu u iznosu do 50%, kaže Slobodan i dodaje:

Jedno od rešenja koje je najefikasnije jeste da se i alati dobijeni od IT sektora uvrste u program subvencija – kako hardverski, tako i softverski. Ako država subvencioniše kupovinu ventila za cev u navodnjavanju, zašto ne bi subvencionisala i automatiku sa solarnim napajanjem za otvaranje tog ventila, kao i senzor vlažnosti zemljišta?

Dugoročno, kako kaže naš sagovornik, država može da pomogne konstantnim promovisanjem ovakve proizvodnje i stvaranjem privredne klime koja to prati. „Nešto poput Poljske u kojoj je državni projekat u prethodnih pet, šest godina uzgoj maline, a koji je rezultovao proizvodnjom 120.000 tona ovog voća – samo prošle godine. Poljaci su malinu prodali po ceni od 1,1 evro i bili zadovoljni zbog toga što svake godine u dva instituta selekcionišu po pet novih sorti, imaju desetak kompanija koje proizvode kombajne za berbu, subvencionišu zasade, kombajne, kompletnu opremu za proizvodnju“.

S druge strane, i uloga civilnog društva u ovom procesu mogla bi da bude daleko veća. Zahtevi koje bi nekoliko nevladinih udruženja zajedničkim snagama konstatntno upućivali državi, verovatno bi u većoj meri pomogli da se postojeća situacija reši. Svojom stručnošću, kontaktima i povezivanjem dve različite sfere sagledavanja jednog problema, makar bi pokušali da državnim organima daju smernice kako da se život običnih građana učini kvalitetnijim.

„Hajde da kopiramo, plagiramo, krademo uspešna rešenja i primenimo ih na naš agrar“, poručuje Slobodan.

Optimizacija radne snage

Kao i kod svake konstruktivne rasprave, na kraju moramo pitati šta možemo da uradimo ne bi li situacija bila bolja?

Za početak bi trebalo napraviti odgovarajuće i cenovno pristupačne alate. Pomenuo sam potrebu za aplikacijom koja bi pravila velike uštede prilikom tretiranja herbicidima, zatim sonde za merenje i proveru ključnih parametara i sl. To su sve potrebni alati, kojima bi se okrenuo svaki poljoprivrednik koji se bavi nekom intenzivnijom poljoprivredom. Nažalost, mi smo vrlo nepoverljiv narod i obično čekamo da neko drugi uradi nešto, pa kad se uverimo na njegovom primeru, onda kreće lančana reakcija uključivanja.

Na sreću, kako i naš sagovornik primećuje, u Srbiji danas živi dosta mladih ljudi koji nisu primarno iz sveta agrara i koji ulaze u poljoprivredu sa ozbiljnim investicijama, a koji prate elektronske oblike komunikacija, posećuju seminare, sajmove, predavanja. Šta Slobodan, kao predstavnik gorepomenute ciljne grupe predlaže da srpsko društvo uradi?

Kao što kažu, što viši cilj postaviš – manja ja gužva, ali za početak moramo da sustignemo i prestignemo zemlje koje su bile u sličnoj situaciji kao naša, a sada nam u poljoprivredi beže za pet krugova. Nisu njihove jabuke otrovnije ili neukusnije od naših, nije mađarska svinjetina GMO i puna vode, nego su tamo napravljene farme gde jedna radna snaga opslužuje deset hiljada tovljenika.

Dakle, „hajde da kopiramo, plagiramo, krademo uspešna rešenja i primenimo ih na naš agrar“, zaključuje Slobodan. Možda nas to dovede do pozicije na kojoj želimo da budemo.

Zahvaljujemo se Slobodanu na izdvojenom vremenu za razgovor, ali i pozivamo sve zaintresovane kompanije, organizacije i timove da, ukoliko im se svidela Slobodanova priča, stupe u kontakt sa njim u vezi sa razvojem pametnih rešenja za poljoprivredu.