U fokusu

Šta sprečava robote da postanu ljudi?

Sviđa vam se članak?

Preporučite ga vašim prijateljima i kolegama putem društvenih mreža!

Tri nedelje nakon što je robot Sofija dobila državljanstvo Saudijske Arabije, svetski mediji preneli su vest da je dečak-robot Mirai dobio status stanovnika jedne od opština grada Tokija. Da li je ovde reč o takmičenju u privlačenju turista tj. pažnje ili se, zapravo, radi o začetku perioda u kom je kohabitacija robota i čoveka neizbežna?

Saudijska Arabija od skoro se može pohvaliti činjenicom da je prva država koja je dala državljanstvo robotu – mašini rađenoj po ugledu na Odri Hepbern, koja govori engleski i sposobna je da daje zajedljive komentare na račun Elona Maska. Ona ne ide u pratnji muškarca i ne nosi hidžab i zbog toga je meta napada boraca za prava žena u ovoj muslimanskoj zemlji.

Njihovo nezadovoljstvo usmereno je, između ostalog, i na činjenicu da zakon u Saudijskoj Arabiji zabranjuje da državljanstvo dobiju osobe koje nisu muslimanske veroispovesti. Skoro nikog nije zabrinula činjenica da Sofija nije ljudsko biće već – robot.

Da li i činjenica da je chatbot-u Miraiju (koji je programiran kao sedmogodišnjak) priznato službeno prebivalište u Tokiju, govori u prilog tome da se približavamo poretku koji smo do sada viđali samo u filmovima o naučnoj fantastici? Znači li to da ovi humanoidi za ljude počinju da bivaju nešto više od mašina? Odgovore na ova pitanja potražili smo od stručnjaka.

Roboti postaju novi članovi društva

Goran Đorđević, prof. dr na Elektronskom fakultetu Univerziteta u Nišu iz oblasti automatike i jedan od članova niške Laboratorije za robotiku i automatizaciju, smatra da se počinje sa ovakvim primerima bezazlenog prisustva ne bi li se naredna generacija ljudi pripremila na kohabitaciju sa robotima.

Pomenuti roboti su plod ozbiljnog rada u svim oblastima inženjerstva i na zadatu temu su postigli perfekciju u okviru današnjih tehnologija. Ta perfekcija, međutim, ostvarena je na uštrb korisnosti, odnosno univerzalnosti. Stoga, danas nije opravdano da ih posmatramo kao zaista korisne mašine.

Sa druge strane, kako profesor ističe, sazreva svest da će takvih mašina biti i da se mogu sretati u budućnosti kao deo okruženja čoveka u vidu saradnika, pomoćnika ili samostalnih izvršilaca. Međutim, pitanje koje i dalje muči i stručnjake i sci-fi fanove jeste da li će ovi saradnici i pomoćnici postati, takoreći – ličnosti za sebe?

Može li mašina ikada postati čovek?

Ova polemika aktuelna je još pedesetih godina kada nastaje Tjuringov test kojim se proverava da li je mašina sposobna da ispoljava inteligentno ponašanje nalik čoveku. Vremenom, ta igra prešla je na potpuno novi nivo, te se sada testovi koji proveravaju govor, vid, akustiku i motoriku mašina u ekspertskim krugovima smatraju pomalo prevaziđenim – a ispitivanja koja su preuzela primat su ona koja proveravaju upravo njihove ličnosti.

Da li su roboti sposobni da komuniciraju sa ljudima ne samo na logičkom, nego i na emotivnom planu? Da li ih možemo uvrediti, razveseliti ili rastužiti?

Sa naučne strane, eksperti za robotiku poput Fernande Viegas i Martina Vatenberga iz Guglove Big Picture Vizualization grupe smatraju da se veštačka inteligencija ne može više smatrati samo korisnom alatkom. Međutim, koliko bi taj razvoj nove vrste osoba mogao da košta? Profesor Đorđević kaže:

Industrijska i humanoidna robotika je najvećim svojim segmentom i dalje sinonim za nešto skupo i nedostižno većini ljudi. Međutim, danas je uz postojanje 3D tehnologija digitalne proizvodnje to nešto što nije teško zamislivo jer postoji alternativa u balansu između jeftinijih materijala i skupih softvera.

Ali, kako profesor dodaje, nije realno očekivati da će samo jedan tim biti u stanju da reši probleme i proširi univerzalnost primene robota. „Mnogo je bolje prepustiti takav zadatak celoj zajednici zainteresovanih entuzijasta i malih kompanija koji bi na platformi kao što je Android dalje razvijali aplikacije za raznovrsne primene“. Iz toga sledi, zaključuje on, da je sve verovatnije da je trenutak jeftinih robota došao, stekao pravo na postojanje i razvoj, i da će se veliki proizvođači ubrzo uključiti u taj proces.

Kompanija Sony je još 1999. godine predstavila prvu verziju robota-psa Aiba, koji se rasprodao 20 minuta nakon lansiranja.

Emotivna komponenta sledeći veliki korak

Dodatnu ekspanziju robota u budućnosti, kako se pretpostavlja, dodatno će podstaći i potreba čoveka za njihovom emotivnom podrškom (jeste li gledali film Her ili Ex Machina?). Profesor Đorđević kaže:

Ta potreba kod ljudi očigledno postoji već dugi niz godina, ali pitanje softvera i procesiranja interakcije sa čovekom je bila ozbiljna prepreka. Danas svest o okolini i razumevanje objekata robota i dalje predstavljaju značajan problem. Međutim, sa napretkom tehnologije, limit danas predstavlja samo kreativnost programera.

Do tada, emotivnu podršku ljudi mogu potražiti od robota-kućnih ljubimaca, poput Aiba, najnovijeg električnog psa iz ponude kompanije Sony, koji je premijeru doživeo još 1999. godine, a čija će poslednja iteracija uskoro biti puštena u prodaju.