Kolumna

Hoće li digitalne karte i propusnice ikada zameniti papir i keš – u Srbiji?

Sviđa vam se članak?

Preporučite ga vašim prijateljima i kolegama putem društvenih mreža!

Čuvena latinska poslovica kaže – sve svoje sa sobom nosim! Početkom maja imao sam priliku da otputujem na jug Nemačke, a od aviona, preko voza do autobusa – svaka transakcija bila je digitalna, baš kao i karte. Kako izgleda putovanje bez izjednog papirnog dokumenta u džepu i šta to znači za budućnost putovanja u našoj zemlji?

Dugo planiran odmor, odveo me je na jug Nemačke, u grad Konstanc kod dugogodišnjeg prijatelja. Planiranje putovanja započeo sam par meseci ranije i rešio da govoto sve što se tiče karata i prevoza (koji sam često menjao, saznaćete kasnije i zašto), digitalizujem i prebacim na mobilni telefon  pretvarajući isti u digitalnu propusnicu.

Priznajem da je ovo prvi put da sam tako nešto radio, valjda vođen onim našim papir je papir… odeš na šalter, kupiš kartu i to je to. Digitalizacija karata, iako ima potpunog smisla, stvorila je u meni omanju tenziju. Šta ako baterija otkaže, šta ako mi „zabaguje“ telefon? Tek na kraju čitave priče, shvatio sam koliko su zapravo sva ova pitanja uzaludna i krajne nepotrebna. Pa nije Nemačka na kraj sveta…

Jedan ekran – više prevoza

Iako sam svestan da većina ljudi na ovaj način validira svoje karte, ideja je bila da podignem svest o tome kako ne treba ići putem predrasuda – da je upravo tehnologija ta koja nam je omogućila da se osećamo sigurno i bezbedno kada planiramo putovanje. Verujem da je u Nemačkoj većina ljudi edukovana na tu temu, ali u Srbiji i dalje postoji ogroman broj putnika koji se drže tradicionalnih procesa. U najvećoj meri tu je zapravo sistem kriv, a kao najsvetliji primer kod nas, ističu se Železnice Srbije koje su omogućile online kupovinu karata za putovanja unutar države – tek pre nešto manje od mesec dana. No, kako je to u „belom svetu“?

Prvi put sam imao priliku da koristim Flixbus, nemački bus startap čiji je sistem u potpunosti digitalizovan, što znatno olakšava kupovinu karata i putovanje autobusom.

Sam put za Nemačku nije bio naporan, kupovinu avionske karte preko Interneta obavio sam jednostavno, plativši karticom – ali sa mobilnog telefona. Prilikom sletanja, usledila je i vožnja Flixbusom odakle zapravo i počinje korišćenje mobilnog telefona kao dokaza o kupljenoj karti. Otvaram PDF Flixbus karte, a jedan sken barkoda koji obavlja vozač bio je dovoljan da se ukrcam na autobus koji me je prevezao dodatnih 100 kilometara do krajnjeg odredišta.

Jedini slučaj gde zapravo nisam koristio telefon, jeste plaćanje gradskog prevoza u gradu na obali jezera Bodense. Ako izuzmem divno provedeno vreme u Konstacu, moja „putnička Golgota“ započinje tek prilikom povratka za Beograd gde sam zahvaljujući digitalnim kartama i digitalnim procesima uspeo da promenim jedan autobus, dva voza, trajekt i na kraju avion. Pitate se sigurno šta nije u redu sa mnom? Da, i ja sam u tom trenutku. Ali to vam je putovanje – svidelo se ono vama ili ne. U principu, čitav proces je izgledao ovako u mojoj glavi.

Srećom, u pitanju je Nemačka, samo je potrebno pratiti znakove, a što bi Mirko Alvirović nekada znao da kaže „sve je lepo obeleženo“ – doslovno je nemoguće zalutati. Zahvaljujući prijateljici, imao sam već obezbeđenu kartu Nemačkih železnica za sva presedanja koju su me čekala, a koja je rezervisana upravo putem Interneta.

Jedan bar kod za dva putovanja od ukupno 200 kilometara. Sve što je trebalo da uradim jeste da pokažem telefon kondukteru sa prethodno sačuvanim PDF dokumentom sa bar kodom (koji sajt nemačkih železnica generiše ukoliko kupite kartu online, a sve dobijate na mail adresu), te nastavim sa putovanjem ka severu, a kasnije opet ka jugu ove prelepe zemlje, putujući konstantno na granici dve oblasti – Baden-Württemberg i Bavarske.

Vrtimo se u krug i bolje upoznajemo Nemačku

Nakon presedanja i promene vozova, napokon sam uspeo da se domognem aerodroma, a samim tim stigao je i poslednji korak koji podrazumeva pokazivanje boarding pass-a i boarding card-a zaposlenima na vazdušnoj luci u Memingemu, maloj ali veoma prometnoj. Kako sam leteo kompanijom WizzAir, gotovo sve obaveze oko leta obavljao sam digitalnim putem – tačnije putem Interneta. Karta za povratak kući u Beograd preuzeta je sa sajta ove avio kompanije, dok je iOS direktno prepoznao i smestio u aplikaciju Wallet.

Od digitalne karte Nemačkih železnica, preko avio karte i na kraju rasporeda prevoza koji sam morao da pratim na putu do kuće.

Međutim, tu se javljaju manji problemi. Sam bar kod koji je digitalno prikazan, na određenim aparatima ne može da se očita, pa tako ni iz Wallet-a, ni iz PDF-a nisam mogao da prođem prvi korak ka ukrcavanju u avion. Postojale su dve opcije, ili da se štampa karta ili putem aplikacije. Štampanje nije ni dolazilo u obzir u čitavoj gužvi i žurbi na aerodoromu, dok je sa druge strane Internet konekcija bila idealna i dovoljno brza kako bih preuzeo aplikaciju pomenutog avio prevoznika. Korak više, ali ok. Nije strašno.

I zaista, nakon što sam ukucao svoje podatke, na mom profilu se pojavio timeline sa svim potrebnim podacima o putovanju avionom, kao i opcija za direktno otvaranje svih potrebnih dokumentacija koje su mi kasnije služile prolazak bezbednosne kontrole i ukrcavanja na let. I da, barkod je bio ispravan, a sam sken uređaj na aerodromu ga je bez problema prepoznao.

Za svega sat i po vremena bio sam u Beogradu, razmišljajući da mi je čak i više vremena bilo potrebno da promenim nekoliko prevoza i pređem nešto više od 200 kilometara kako bih se domogao aerodroma. Ipak, vredelo je. Bolje sam upoznao zemlju, video sam više nego što sam planirao i zapravo prvi put putovao bez ijedne papirne karte u novčaniku, uverivši sebe da poput pravog digitalnog nomada, sve svoje sa sobom nosim – u mom telefonu, u džepu.

Natrag u Beograd. Nikola Tesla. Dok pozivam taksi zviždukom, umesto aplikacijom, zapitao sam se mogu li i hoće li digitalne karte i propusnice ikada u potpunosti zaživeti u Srbiji? Tehnologija nam kaže da hoće, ali šta ćemo sa manjim mestima – mestima koja zavise od prevoza i dobre povezanosti?

Železnice Srbije, iako kasno, uvele su online kupovinu karata do Vršca. I Flixbus je stigao u Srbiju. Sve to, samo nam pokazuje da se stvari kreću u pozitivnom smeru – barem kada je reč o podizanju svesti naših sugrađana. Vreme će proći pre nego što u potpunosti zaboravimo na papir, ali čvrsto verujem da će lakoća kretanja i digitalizacija dokumenata (eventualno i promena blockchain tehnologije u ovom sektoru), doprineti bržoj digitalizaciji karata i propusnica – nama samo ostaje da odaberemo sledeću destinaciju i spremimo se na četiri vrste prevoza do Beograda.