Koliko je naš e-banking zaista siguran?

Luka Gerzić iz konsultantske kuće Gerzic & Associates objavio preko vikenda interesantan blog post koji se zapravo nadovezuje na istraživanje o sigurnosti .RS domena iz 2014. godine. Izveštaj je trebalo da posluži kao osnova za dalje unapređenje sigurnosti srpskog Interneta, a brojke su još tada izgledale poprilično zabrinjavajuće – 54% sajtova imalo je uključen HTTPS protokol koji služi za sigurnu komunikaciju putem Interneta, dok je od te polovine svega 14,2% sajtova imalo pravilno podešen HTTPS.

U top 20 sajtova među kojima su veliki e-commerce servisi, ali i poznati mediji i servisi, samo jedan od njih pružao je svojim korisnicima sigurnu razmenu informacija, pri čemu su tek dva sajta imala aktivan HSTS. U izveštaju koji se i dalje može besplatno preuzeti, posebna pažnja posvećena je upravo daljim aktivnostima koje se tiču povećanja sigurnosti domaćeg Interneta – kako za poslovna, tako i za fizička lica.

Srbija na Internetu 2014. godine

• 2,85 miliona korisnika Interneta
• 1,3 miliona njih koristi e-servise
• 99% kompanija ima pristup Internetu
• 235,000 evra potroši se svakog dana na e-commerce

Brojke jasno govore da se polovina građana Srbije koji imaju pristup Internetu rado upušta u neki vid Internet poslovanja (najčešće je to pristup e-banking servisu). Pretpostavimo da se broj onih koji plaćaju račune i izvršavaju različite bankarske radnje putem Interneta povećao od 2014. godine i dolazimo do jasnog zaključka da e-banking danas koristi oko jedne četvrtine građana Srbije.

Da li je naše bankarstvo zaista sigurno?

Kao adendum istraživanju iz 2014. godine, Gerzić se u pomenutom blog postu posebno osvrnuo na sigurnost domaćeg e-banking sektora, te izneo alarmantne podatke koji već na samom startu ukazuju na velike sigurnosne propuste.

Analizom Internet bankarsta obuhvaćene su 22 banke, kao i 29 e-banking sajtova. Utvrđeno je da 0 (da, nula) njih koristi HSTS, kao i da samo četiri sajta enkriptuju lozinke oslanjajući se na osnovnu HTTPS zaštitu. Daljom analizom utvrđeno je da je čak 9 sajtova dobilo F ocenu (najniža ocena) na Qualys testu, pri čemu su najveće zamerke svakako upućene nedostatku validnih sigurnosnih sertifikata, ali i praktikovanju zastarelih sigurnosnih protokola koje više ne možemo nazivati “sigurnosni”.

Posebnu pažnju Luka je skrenuo na činjenicu da iza čak 11 sajtova stoje uglavnom dve poznate outsourcing kompanije koje se danas bave izradom e-banking rešenja (Pexim tj. Asseco i Halcom). Svi sigurnosni sertifikati pripisani su upravo ovim dvema kompanijama koje su i zaslužne za izradu rešenja, ne i bankama koji su naručioci usluge.

Takođe, banke poveravaju lične podatke svojih korisnika trećim licima (u ovom slučaju kompanijama koje stoje iza izrade i održavanja e-banking sistema), bez prethodnog obaveštenja upućenog ka klijentima. Dvostepena verifikacija, iako prisutna u pojedinim slučajevima, predstavlja korak na koji se banke odlučuju isključivo u procesu plaćanja, ne i prilikom pristupa e-bankingu.

‘Samo u Srbiji’

Gerzić zaključuje da veliki procenat banaka koje su obuhvaćene ispitivanjem nije uspeo da ispuni sigurnosne standarde i najbolje prakse koje se danas primenjuju u industriji, a po pitanju sigurne razmene informacija.

Svakako najinteresantniji podatak govori nam da je ovo, nažalost, samo praksa u Srbiji. Evropska predstavništva gotovo svih banaka koje posluju na domaćem tržištu ispunjavaju visoke standarde i imaju pravilno implementirane sigurnosne procese o kojima se govori u istraživanju.

U čemu je dakle problem? Jedan deo krivice može se pripisati nedostatku regulative na strani srpskih zakona koji bi bolje štitili interese korisnika i njihove lične podatke, a banke, sa druge strane, podstakli da se približe evropskim vrednostima poslovanja i tako usklade svoje sigurnosne standarde.

Napomena: Prethodnom verzijom teksta nije bio obuhvaćen link ka Qualys analizi o kojoj se govori u tekstu.